Granice Evrope su mitološki materijal – bilo da su šengenske, posejane minama kao između evropske Grčke i Turske, podeljene bodljikavom žicom kao na Kipru, ili obeležene grobovima davljenika kao na Gibraltaru. Ostale su neke, međutim, koje izgledaju prirodno i nenasilno, gde nema mnogo nesreća sa imigrantima: reč je o nekim još netraumatičnim morskim granicama, istim koje su važile pre tri hiljade godina kao i danas. Reč je o Libijskome moru, granici pema Africi.
Možemo reći da je kopnena granica Evrope negde na južnome Peloponezu, ali je ne predstavlja neka veoma stara ili poznata luka. Južni kraj ostrva Krit je u tome pogledu mnogo ubedljiviji, jer su tu bila pristaništa za Afriku, posebno Egipat, u bar tri milenijuma pre naše ere – naročito u doba takozvane minojske kulture.
Najvažnije među njima danas nosi ime Ijerapetra (“sveti kamen”), a njegov ugled u novija vremena bi trebalo da potvrdi vrlo sumnjiv podatak da je Napoleon inkognito proveo noć u Ijerapetri pre nego što je nastavio put za Egipat na samome kraju osamnaestoga veka. Kuća u kojoj je navodno noćio Napoleon je jedina sačuvana iz turskoga perioda, što posebno baca sumnju na priču. Kakogod da bilo, Napoleon je u Egipat odveo šarenu grupu od oko dvesta geografa, botaničara, zoologa, istoričara, prevodilaca, pesnika, tehničara, crtača i još mnogih drugih specijalista, koji su (bez fotoaparata!) izmerili, nacrtali, opisali, klasifikovali i dokumentovali sve što su videli, od piramida do danas izumrlih insekata i biljaka, a Egipćane su darovali prvom štamparijom sa arapskim slovima, i monglofijerama (balonima), kojima su se Egipćani srdačno smejali: to je bio projekt drugačijega kolonijalizma, koji je odlikovao francuski pristup.
No vratimo se Ijerapetri, izvesno krajnjoj tački Evrope kada je reč o kontaktima sa Afrikom. Po Ijerapetri možete videti mnogo zaposlenih ribara iz Severne Afrike, i nije retko čuti arapski jezik. Druga evropska institucija, za razliku od Napoleonove kuće sasvim realna, jeste jedna od mnogih krčmi na obali. Zašto baš ona? Zato što sasvim očigledno predstavlja neke važne osobine evropskih kultura, i premda je ne finansira nijedna evropska institucija, radi više i bolje od mnogih bogato potpomognutih: označava najbolje u evropskoj svakodnevici, ključne konstante istorijske antropologije evropskoga čoveka.
Počnimo od vlasnika, Babisa, koji gostu posvećuje vreme i otelovljuje danas skoro zaboravljenu antičku, dakle staru evropsku instituciju, gostoprimstvo. Bez pitanja i porudžbine, gostu sleduje ono što na Kritu zovu raki, a nama je poznata kao rakija, uz malo maslina i neku drugu sitnicu. Obed se, takođe bez pitanja, završava slatkišem i rakijom. U međuvremenu, Babis proverava efekat svoje kuhinje, objašnjava recepte i tehnologiju, i traži ocenu. Donosi male porcije samo za probanje. Sve se dešava u najskromnijem mogućnome prostoru, terasi koju od libijskoga vetra štiti plastika napeta na okvire načinjene od starih prozora, a od sredozemnoga sunca trska preko pergole. Pod nogama škripi šljunak sa plaže, talasi udaraju o podnožje terase, na stolovima je plastika a preko nje – ubedljivo najhigijenskije, hartija za svakoga novoga gosta. Stolice su, kako se priliči, sa sedištima od pletene rogozine ili od kanapa.
U tome svetu skromnosti i improvizacije, osobina koje su sačuvale evropsku kulturu u teškim vremenima, Babis neguje ono što je u Evropi uvek značilo dinamičnost, pomak – ponekad i progres: eksperiment. Babis eskperimentiše sa mlekom svojih ovaca i koza, na osnovu starih recepata iz priča o tradicionalnome životu na Kritu. Rezultat – kod njega se mogu probati ksigalo, kiselo mleko koje je zapravo nešto između slane skute i smetane, i staka, sir koji se dobija posle izdvajanja butera, sa dodatkom brašna i kuvanjem. Sve je, kao u većini eksperimenata, u preciznom određivanju vremena. No Babis je sačuvao raskoš raspolaganja sa vremenom, koji su mnogi u Evropi zaboravili.
Među inovacijama, Babis služi i favu od boba, inače tradicionalno jelo koje se obično pravi od žutoga sočiva sa ostrva Santorini: kuvano sočivo se načini na pire, i služi se sa maslinovim uljem, limunom, i iseckanim lukom kao predjelom. Babis pravi i svoje maslinovo ulje, što je onaj višak samosvesti, tako karakterističan za Evropejce – maslinovo ulje na Kritu je izvesno jedno od najboljih na svetu, ako ne najbolje. Uz sve to, Babis nije usamljen: na drugoj strani ulice, nekoliko staraca kafendiše ispred njegove krčme i kontroliše posao. Oni su glas lokalne kontrole kvaliteta, hor demokratije, još jedne evropske institucije koja se u ovoj kapsuli evropejstva pojavljuje.
Babis mora dokazati da je dobar u svim disciplinama koje zastupa, zato na sto dobijamo izbor riba, svežih i savršeno ispečenih. Nema sumnje da su došle neposredno iz ribarskih čamaca, da su ih ulovili arapski ribari koji upravo slažu mreže za večernji ribolov. I dok se posvećujemo meditaciji tako nužnoj posle doboroga jela, Babis sa još dva momka sklapa novi roštilj, jer večeras hoće da ponudi gostima roštilj iz centralne Grčke – naravno sa svojim dodacima. Ne treba ni isticati da Babis, kao i većina Grka, poseduje onu retoričku eleganciju koju mnogi Evropejci danas zaboravljaju, veštinu vođenja razgovora u kojoj se izmenjuju radoznalost, poštovanje drugoga, kodovi gostoprimstva i učtivost, u bogatstvu rečnika koje svedoči o stalnoj komunikaciji sa drugima. Babis tačno zna gde je Slovenija: znanje verovatno dolazi sa druge strane ulice, u krugu gde se uz kafu raspreda svetska i lokalna politika.
U Ijerapetri, koja je bila skoro uništena u mnogim ratovima novoga doba, obnavljaju nekoliko starih građevina, između ostaloga tursku česmu i džamiju. Babisov optimizam je u tome kontekstu razumljiv i potreban. No iza svega toga, stoji još jedan deo iz evropske tradicije tu na Kritu, koji je u evropskoj kolektivnoj svesti potpuno zaboravljen. U drugome milenijumu pre naše ere, na Kritu je bilo zasad neznano koliko minojskih palata, luksuznih, komfornih, opremljenih vodom i kanalizacijom, prelepo ukrašenih, bogatih. Otkriveno ih je mnogo, sigurno ih je još dosta neotkrivenih. Slika minojske civilizacije je na početku dvadesetoga veka potpuno promenila naše pojmove o najstarijoj evropskoj istoriji. Sve te palate su građene bez odbrambenih zidova, koji očito nisu bili potrebni.
Elegantne freske palate u Knososu su doduše uticale na estetiku secesije, ali saznanje o kulturi koja nije imala potrebe za odbranom nije Evropejce opametilo toliko da ne započnu Prvi svetski rat. Ljerapetra je i tada, kao i danas, bila najvažnija luka za trgovanje sa Egiptom. Babisovo ponašanje i stil poslovanja sigurno nisu zasnovani na refleksiji minojske prošlosti, ali on zna za mit o feničanskoj princezi Evropi, koju je bog Zev oteo u obliku beloga bika, silovao je, i odveo na Krit da rodi mitske rodonačelnike kritskih dinastija. Ne bi li za Evropejce bilo korisno da promisle sopstvene mitove, i vide šta je ono najbolje u njihovoj prošlosti što bi se moglo obnoviti – recimo – mir, ako bogatstvo već postoji? Kako bi bilo da Evropa konačno zaista pomogne Africi, da bi imala pravoga partnera za trgovanje, u kome već izvesno vreme vladaju tri velike, grabežljive sile? Na mikro-primeru Babisa i Ijerapetre, može se videti da najbolje što je Evropa dala može još biti živo. Iz krčme na kraju Evrope stiže poruka, upečatljiva zbog kulturne specifičnosti: ali mogli bismo je pročitati bilo gde.
Peščanik.net, 05.07.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
