Jelašić kaže da je potrebno po dve milijarde (dolara, evra, nečega) ove i sledeće godine da bi se zatvorio platni bilans. Pa će se tražiti da MMF odobri tolike pozajmice. MMF će, pretpostavljam, pitati: „A šta će se raditi treće godine?“ Šta je odgovor?

Trebalo bi da je da će posle te dve godine finansiranje moći da se obezbedi zaduživanjem na privatnom finansijskom tržištu. Kako misle vlada i centralna banka da opravdaju nade da će kroz dve godine moći eksterna likvidnost da se finansira komercijalnim kreditima? Potrebno je, naime, razumeti da je trenutno eksterna likvidnost problem: a to znači da privreda ne može uredno da izvršava svoje obaveze prema inostranstvu, što bi, u najgorem slučaju, značilo da bi trebalo ne samo smanjiti spoljnotrgovinski deficit, što se i inače već događa, već bi trebalo toliko smanjiti uvoz, ili povećati izvoz, da se obezbedi suficit u spoljnoj trgovini, kako bi se njime vraćali nagomilani dugovi

To je problem. MMF se poziva u pomoć da ne bi moralo to prilagođavanje u spoljnoj trgovini da se dogodi preko noći. Ali, do prilagođavanja mora da dođe, recimo u periodu od dve godine koliko bi trebalo da traje stendbaj aranžman. No, da bi se obezbedio taj kredit, potrebno je reći hoće li se zaista promeniti stanje na platnom bilansu zemlje posle te dve godine? Po izjavama iz vlade i iz centralne banke, odgovora za sada nema.

Šta bi trebalo da sadrži taj odgovor? Prvo pitanje je za centralnu banku: ako je potrebno značajno smanjenje deficita u spoljnoj trgovini, koje to posledice ima na kretanje kursa? Teško je smisliti odgovor koji ne sadrži neku ideju o depresijaciji dinara. Kako će se tada održavati inflacija na nivou uporedivom sa onim u zoni evra? Drugo pitanje je za vladu: kako će se kretati javna potrošnja kako bi se moglo očekivati da kroz dve godine zemlja neće imati problema sa eksternom likvidnošću? Jedan odgovor bi mogao da bude da će budžet biti u suficitu iz kojeg će se vraćati krediti, na primer i ovaj novi od četiri milijarde, recimo dolara, koji bi trebalo da odobri MMF. Taj suficit bi mogao da bude cilj u toj trećoj godini. Kako će se do toga stići?

Ono što se čuje iz vlade ne nudi odgovore na to pitanje. Čuje se, naprotiv, da će se ući u stendbaj program zbog privrede, a ne zbog vlade. Jer je potrebno da se obezbedi refinansiranje privatne privrede, jer na to banke trenutno nisu spremne. Ako bi se sa bankama to refinansiranje dogovorilo, MMF ne bi morao ni da šalje misiju da pregovara o kreditu. I zaista, kada bi količina kredita sa niskim kamatnim stopama bila neograničena, problema ne bi ni bilo. Na žalost, to nije tako zato što se nije vodilo računa o bilansu plaćanja. A za to nije zadužena privatna privreda, već privredne vlasti.

Zbog toga će MMF njih sada pitati šta misle da čine sa kursom, kako bi se promenio odnos uvoza i izvoza, i šta misle da čine sa budžetom kako bi se povećala štednja, a smanjila potrošnja? I to ne samo ove godine i sledeće, već i kasnije, jer MMF ne može beskonačno da kreditira bilo koga, a to pogotovo neće hteti komercijalni kreditori.

 
Blic, 14.03.2009.

Peščanik.net, 15.03.2009.