Kriminalci kao ratni junaci

U rat­nim su­ko­bi­ma u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji (1991-1995) uče­stvo­va­li su i mno­gi kri­mi­nal­ci. Ne­ki od njih su se sta­vi­li na če­lo do­br­o­vo­ljač­kih pa­ra­voj­nih je­di­ni­ca, od­no­sno stvo­ri­li sop­stve­ne pri­vat­ne voj­ske, ko­je su de­lo­va­le pod ko­man­dom re­gu­lar­nih oru­ža­nih sna­ga za­ra­će­nih stra­na, ili su sa nji­ma sa­ra­đi­va­le, ili su, pak, ra­to­va­le za svoj ra­čun i čak do­la­zi­le u su­kob sa re­gu­lar­nom po­li­ci­jom i voj­skom dr­ža­va za či­je su se in­te­re­se te pri­vat­ne voj­ske, na­vod­no, bo­ri­le. Zbog uče­šća kri­mi­na­la­ca i dru­gih, od dr­ža­ve sla­bo za­vi­snih, go­spo­da­ra ra­ta i nji­ho­vih ban­di u po­sled­njim ra­to­vi­ma u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, ti ra­to­vi se či­ne kao ana­hro­na po­ja­va, bli­ža ono­me što su ra­to­vi bi­li pre na­stan­ka mo­der­nih na­ci­ja i nji­ho­vih ar­mi­ja. Ali, isto­vre­me­no, po to­me što su umno­go­me bi­li stvar pri­vat­ne ini­ci­ja­ti­ve i or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, ovi na­ši ra­to­vi pred­sta­vlja­ju no­vost, slič­ni su dru­gim rat­nim su­ko­bi­ma po­zna­tim kao “su­ko­bi ni­skog in­ten­zi­te­ta”, ko­ji iz­bi­ja­ju po­sle okon­ča­nja pe­ri­o­da “hlad­nog ra­ta”, to­kom po­sled­njih de­se­tak go­di­na. Oni su do­bar pri­mer “post­mo­der­nih kon­fli­ka­ta”, o ko­ji­ma pi­še šved­ski isto­ri­čar Pe­ter En­glund. Ti kon­flik­ti, po nje­go­vom mi­šlje­nju,”ima­ju vi­še za­jed­nič­ko­ga s Tri­de­se­to­go­di­šnjim ra­tom ne­go s Dru­gim svjet­skim ra­tom (…). Po­stmo­der­ne ra­to­ve ri­jet­ko vo­de re­gu­lar­ne ar­mi­je u na­šem smi­slu. Umje­sto njih ra­tu­ju kli­ke, ban­de, kla­no­vi, rat­ne hor­de” (Englund, 333-334).[1]

Kri­mi­nal­ci-rat­ni­ci ko­ji su se po­ja­vi­li to­kom ra­ta u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji pri­vla­či­li su ve­li­ku pa­žnju jav­no­sti. Nji­ma su se ra­do ba­vi­li me­di­ji. U ne­ko­li­ko slu­ča­je­va oni su pri­ka­zi­va­ni i sla­vlje­ni kao no­vi rat­ni ju­na­ci svo­jih na­ci­ja. U tu ulo­gu oni su se, po pra­vi­lu, ra­do i la­ko uži­vlja­va­li.

Me­đu Mu­sli­ma­ni­ma (Bo­šnja­ci­ma) pre­stiž ju­na­ka u bor­bi za na­ci­o­nal­nu stvar to­kom ra­ta u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni 1992-1995. ste­kli su pred­rat­ni kri­mi­nal­ci Ra­miz De­la­lić Će­lo, Mu­šan To­pa­lo­vić Ca­co i Ju­suf Pra­zi­na Ju­ka. Oni su se, po re­či­ma so­ci­o­lo­ga Ozre­na Žu­ne­ca, is­ta­kli kao vo­đe “svo­je­vr­sne gang­ster­ske ge­ri­le”, ko­ju je či­nio spoj oru­ža­nog ot­po­ra ne­pri­ja­te­lju i or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la; kom­bi­no­va­li su “za­stra­ši­va­nja i zlo­či­ne” s “ve­li­kim ro­bin­hud­skim ge­sta­ma” (Žu­nec, 24). Na To­pa­lo­vi­će­ve ak­ci­je u op­ko­lje­nom Sa­ra­je­vu, pre­ma sve­do­če­nju jed­nog sa­ra­jev­skog no­vi­na­ra, no­va bo­san­ska vlast je gle­da­la sa odo­bra­va­njem, pri­hva­ta­ju­ći ih “kao va­nin­sti­tu­ci­o­nal­ni li­jek u li­je­če­nju in­sti­tu­ci­o­nal­nih bo­le­sti blo­ki­ra­nog Sa­ra­je­va: rat­nog pro­fi­ter­stva, ne­pra­ved­ne ras­po­dje­le te­re­ta od­bra­ne gra­da i na­ra­sta­ju­ćeg kri­mi­na­la”.[2] Istu po­dr­šku sa zva­nič­ne stra­ne uži­vao je i De­la­lić. Obo­ji­ca su pod svo­jom ko­man­dom ima­li po jed­nu bri­ga­du Ar­mi­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, sve do sep­tem­bra 1993. go­di­ne, ka­da je, po­sle oce­ne Izet­be­go­vi­će­ve vla­de da su se Ca­co i Će­lo “otr­gli kon­tro­li”, pro­tiv njih i nji­ho­vih lju­di or­ga­ni­zo­va­na je pra­va voj­no-po­li­cij­ska ope­ra­ci­ja, u ko­joj je pr­vi po­gi­nuo a dru­gi uhap­šen.[3]

Iste 1993. go­di­ne po­gi­nuo je u Bel­gi­ji, pod ne­raz­ja­šnje­nim okol­no­sti­ma, Ju­suf Pra­zi­na. Taj sa­ra­jev­ski kri­mi­na­lac na po­čet­ku ra­ta bio je “slu­žbe­no ime­no­van za­po­vjed­ni­kom spe­ci­jal­nih po­stroj­bi”, ali je u jav­no­sti bio da­le­ko po­zna­ti­ji kao ju­nak pe­sa­ma i pri­ča ko­je su go­vo­ri­le o nje­go­vim rat­nim i dru­gim pod­vi­zi­ma. Ka­ko pi­še Ivo Ža­nić:

“Nje­go­vi su lju­di oti­ma­li auto­mo­bi­le i pre­mla­ći­va­li gra­đa­ne, a iz pro­da­va­o­ni­ca iz­no­si­li što su htje­li, osta­vlja­ju­ći kat­kad pi­sme­ne po­tvr­de ka­ko bi sve­mu da­li for­mu le­gal­no­sti. Dio pli­je­na uz ve­li­ku je pom­pu od vre­me­na do vre­me­na da­ri­vao bol­ni­ca­ma, dje­ci i ne­moć­ni­ma. Dok je bio u gra­du, vo­zio je ote­ti tam­no­cr­ve­ni audi na či­jim je re­gi­star­skim plo­ča­ma pi­sa­lo Ju­ka, a ka­da je u ra­nu je­sen 1992. iz­i­šao na Ig­man, me­đu re­dov­ne po­stroj­be ABiH, u se­lu Šeh­be­go­vi­ći­ma ku­pio je bi­je­lo­ga ko­nja na ko­je­mu je ka­nio uja­ha­ti u oslo­bo­đe­no Sa­ra­je­vo, već oči­to do kra­ja uži­vljen u ulo­gu ro­man­tič­nog ju­na­ka” (Žanić, 359).

Od ju­na­ka ra­ta u Bo­sni po­re­klom iz ma­fi­ja­škog pod­ze­mlja na hr­vat­skoj stra­ni naj­vi­še se bio pro­čuo Mla­den Na­le­ti­lić Tu­ta. Kao i mno­gi dru­gi kri­mi­nal­ci ko­ji su se na po­čet­ku ra­ta u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji po­ja­vi­li kao vo­đe ra­znih pa­ra­voj­nih gru­pa, i Na­le­ti­lić je pre to­ga ži­veo i “ra­dio” u ino­stran­stvu. U Ju­go­sla­vi­ju se vra­tio 1990, a u ra­tu se is­ta­kao kao vo­đa Ka­žnje­nič­ke boj­ne u sa­sta­vu HVO-a, ko­joj se pri­pi­su­je od­go­vor­nost za te­ške rat­ne zlo­či­ne u Mo­sta­ru i oko­li­ni, zbog ko­jih se Tu­ta na­šao na li­sti osum­nji­če­nih Ha­škog tri­bu­na­la. Hr­vat­ska po­li­ci­ja ga je uhap­si­la 1997. go­di­ne.

Slič­no Na­le­ti­li­ću, i dru­gi po­zna­ti hr­vat­ski rat­ni vo­đa s pret­hod­no za­slu­že­nim po­li­cij­skim do­si­je­om, Vin­ko Žu­lje­vić Kli­ca, bio je do­br­o­vo­ljac uklju­čen u sa­stav HVO u Bo­sni. Ma­da se o nje­mu go­vo­ri­lo kao ve­li­kom ju­na­ku i na­rod­nom za­štit­ni­ku, i on je osum­nji­čen da je u ra­tu či­nio ono što i pre nje­ga, to jest zlo­čin­stva, i za njim je hr­vat­ska po­li­ci­ja ras­pi­sa­la po­ter­ni­cu. Tre­ba­lo je da bu­de uhap­šen u isto vre­me kad i Na­le­ti­lić, ali je to hap­še­nje iz­be­gao.

Od srp­skih ju­na­ka i go­spo­da­ra ra­ta s bo­ga­tom ma­fi­ja­škom bi­o­gra­fi­jom naj­vi­še se to­kom rat­nih su­ko­ba u Ju­go­sla­vi­ji go­vo­ri­lo i pi­sa­lo o Želj­ku Ra­žna­to­vi­ću Ar­ka­nu. O svo­joj pro­šlo­sti Ra­žna­to­vić je na jed­nom me­stu iz­ja­vio: “Ja ni­sam re­kao da sam bio cveć­ka, ni­ti da sam bio an­đeo kad sam bio ma­li, ja sam bio vr­lo ne­sta­šan i mo­gu da ka­žem da mi je pro­šlost bi­la bur­na. Ja ne že­lim da bra­nim se­be. Ka­kav sam bio kad sam bio ma­li? To su glu­po­sti! Bio sam ona­kav ka­kav sam!”[4] Ra­žna­to­vi­će­vi mla­da­lač­ki ne­sta­šlu­ci bi­li su ta­kvi da je je­dan no­vi­nar nje­go­vu bi­o­gra­fi­ju upo­re­dio sa bi­o­gra­fi­jom ču­ve­nog či­ka­škog gang­ste­ra Bag­zi­ja Zi­ge­la, što ga ni­je spre­či­lo da, na istom me­stu, tog srp­skog Bag­zi­ja na­zo­ve “jed­nim od naj­ve­ćih he­ro­ja ovog ra­ta, gle­da­no iz ugla na­ro­da na či­joj se stra­ni bo­rio”.[5] Ra­žna­to­vić je bio vo­đa jed­nog pa­ra­voj­nog do­bro­vo­ljač­kog od­re­da (Srp­ska do­bro­vo­ljač­ka gar­da), či­ja je spe­ci­fič­nost bi­la u to­me što je nje­go­vo je­zgro či­ni­la gru­pa na­vi­ja­ča fud­bal­skog klu­ba “Cr­ve­na zve­zda”. Pre ne­go što je po­stao nji­hov voj­ni šef, Ar­kan je bio vo­đa tih na­vi­ja­ča. I nje­go­vo ime fi­gu­ri­ra na li­sti li­ca pro­tiv ko­jih je Ha­ški tri­bunl po­di­gao op­tu­žni­cu.[6]

Na po­čet­ku oru­ža­nih su­ko­ba u Hr­vat­skoj, srp­ski me­di­ji su ve­li­ku pa­žnju po­sve­ti­li i jed­nom voj­nom in­struk­to­ru po­bu­nje­nih Sr­ba u Knin­skoj Kra­ji­ni, ko­ji se pred­sta­vljao kao Ka­pe­tan Dra­gan, od­bi­ja­ju­ći da do kra­ja ot­kri­je svoj iden­ti­tet. Zna­lo se da je, pre po­sla na Knin­skoj tvr­đa­vi – gde je, ka­ko se mo­glo vi­de­ti na fo­to­gra­fi­ja­ma ob­ja­vlje­nim u be­o­grad­skoj štam­pi to­kom le­ta 1991, rat­nim ve­šti­na­ma učio jed­nu do­br­o­vo­ljač­ku je­di­ni­cu, ta­ko­zva­ne Knin­dže – bo­ra­vio u Austra­li­ji i Afri­ci, ži­ve­ći od po­slo­va ko­ji se obič­ni na­zi­va­ju “mut­nim”. Nje­go­vi rat­ni pod­vi­zi opi­sa­ni su u ni­zu no­vin­skih čla­na­ka, ali i u ob­li­ku stri­pa. Ka­pe­tan Dra­gan se ni­je du­go za­dr­žao u ulo­zi rat­ni­ka i, kad su se rat­ni su­ko­bi u Hr­vat­skoj ras­plam­sa­li, iza­brao je za se­be ma­nje slav­nu, ali i ma­nje opa­snu ulo­gu hu­ma­ni­tar­nog rad­ni­ka, osno­vao je Fond za po­moć rat­nim in­va­li­di­ma. Da­nas je u Sr­bi­ji nje­go­vo ime pa­lo u za­bo­rav.[7]

Jedan od kri­mi­na­la­ca s bo­ga­tim di­si­je­om u ju­go­slo­ven­skoj po­li­ci­ji i po­li­ci­ja­ma ne­ko­li­ko evrop­skih ze­ma­lja, či­je je uče­šće u po­sled­njim ra­to­vi­ma da­lo po­vo­da da se o nje­mu poč­ne go­vo­ri­ti i pi­sa­ti kao o no­vom rat­nom ju­na­ku, bio je i Ðor­đe Bo­žo­vić, zva­ni Gi­ška. On je na po­čet­ku ra­ta u Hr­vat­skoj po­stao ko­man­dant Srp­ske gar­de, do­br­o­vo­ljač­kog od­re­da ko­ji je ju­na 1991. osno­van pod po­kr­o­vi­telj­stvom po­li­tič­ke stran­ke Srp­ski po­kret ob­no­ve (SPO). U je­sen iste go­di­ne Gi­ška je po­gi­nuo u bor­ba­ma u oko­li­ni Go­spi­ća. U go­vo­ri­ma na nje­go­voj sa­hra­ni, u no­vin­skim član­ci­ma i jed­noj knjizi, ko­ja je ob­ja­vlje­na ubr­zo po­sle nje­go­ve smr­ti, Gi­ška je opi­san kao “no­vi vi­tez na ne­bu Srp­stva”.[8]

„So­ci­jal­ni raz­boj­nik“ kao na­ci­o­nal­ni ju­nak

Ra­zli­či­te su bi­le okol­no­sti u ko­ji­ma su ovi kri­mi­nal­ci sti­ca­li glas hra­brih bo­ra­ca za stvar svo­jih na­ci­ja. Sa­ra­jev­ski ban­di­ti pre­tvo­ri­li su se u na­ci­o­nal­ne bor­ce u svom op­ko­lje­nom gra­du, Hr­va­ti Tu­ta i Kli­ca naj­vi­še su ope­ri­sa­li u kra­je­vi­ma iz ko­jih su po­te­kli, pr­vi u Her­ce­go­vi­ni, dru­gi u sred­njoj Bo­sni, dok su se Ar­kan, Dra­gan i Gi­ška, sva tro­ji­ca iz Be­o­gra­da, za stvar svo­je na­ci­je bo­ri­li da­le­ko od ku­će. Sa­ra­jev­ska “gang­ster­ska ge­ri­la”, ne­ma­ju­ći dru­gog iz­vo­ra za fi­nan­si­ra­nje svo­jih ak­ci­ja, oti­ma­la je šta je hte­la od svo­jih su­gra­đa­na, pri­me­nju­ju­ći, pri to­me, po­red na­ci­o­nal­nog, i ro­bin­hu­dov­ski so­ci­jal­ni kri­te­ri­jum, uzi­ma­ju­ći i od Sr­ba i od imuć­nih Mu­sli­ma­na i Hr­va­ta. Na­su­prot to­me, nji­ho­vi pan­da­ni na hr­vat­skoj i srp­skoj stra­ni, ima­ju­ći ši­ri ra­di­jus kre­ta­nja, mo­gli su da se do­bro “op­skr­be” i bez tog so­ci­jal­nog ali­bi­ja, to jest pljač­ka­li su i oti­ma­li pre sve­ga od pri­pad­ni­ka “ne­pri­ja­telj­ske” na­ci­je.

Ali, upr­kos tim raz­li­ka­ma, svi oni su iz­i­šli na glas kao na­ci­o­nal­ni bor­ci i kao ta­kve su ih pre­ćut­no ili iz­ri­či­to uva­ža­va­le i pri­zna­va­le voj­ne vla­sti i dru­ge naj­vi­še i naj­u­ti­caj­ni­je in­stan­ce na­ci­ja za ko­je su oni tvr­di­li da se bo­re. Ta pri­zna­nja ni­su uvek bi­la for­mal­na, ni­ti jed­no­du­šna, a u ve­ći­ni slu­ča­je­va bi­la su krat­kog ve­ka. Vla­sti u kri­zom i ra­tom za­hva­će­nim dr­ža­va­ma, či­ji su oni na­rod i na­ci­o­nal­ne in­te­re­se u ra­tu na­vod­no bra­ni­li, gle­da­le su da ih se na raz­ne na­či­ne (li­kvi­da­ci­jom, hap­še­njem, ućut­ki­va­njem) oslo­bo­de, čim im nji­ho­ve uslu­ge vi­še ni­su bi­le po­treb­ne. Me­đu­tim, pi­ta­nju za­što su i ka­ko su kri­mi­nal­ci – rat­ni he­ro­ji uklo­nje­ni pret­ho­di pi­ta­nje ka­ko su se oni na­šli u ulo­zi he­ro­ja. Ka­ko se mo­že ob­ja­sni­ti to što kri­mi­nal­na pro­šlost ovih lju­di, pa čak ni nji­ho­ve i u ra­tu is­po­lje­ne na­sil­nič­ke oso­bi­ne, ni­su pred­sta­vlja­le smet­nju za njho­vu he­ro­i­za­ci­ju, što se vi­di po to­me što se u pri­ča­ma o pod­vi­zi­ma ovih na­ci­o­nal­nih ju­na­ka nji­ho­va kri­mi­nal­na pro­šlost i nji­ho­ve na­sil­nič­ke oso­bi­ne ne skri­va­ju?

Nema sum­nje da je pre­sud­nu ulo­gu u to­me ima­la tra­di­ci­o­nal­na i da­nas u ovom de­lu Evro­pe ži­va pred­sta­va o na­rod­nim spa­si­o­ci­ma i osvet­ni­ci­ma, ko­ji ne pri­pa­da­ju vla­da­ju­ćoj eli­ti, a če­sto ži­ve van za­ko­na, pred­sta­va na ko­joj se, ka­ko je utvr­dio Hob­sba­um, te­me­lji ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­na po­ja­va “so­ci­jal­nog raz­boj­ni­štva” (Hobsbawm, 1969). Po­ja­va lju­di van za­ko­na kao po­pu­lar­nih na­rod­nih osvet­ni­ka na­ro­či­to je če­sta, ka­ko je ob­ja­snio Kri­stijan Ðor­da­no, me­di­te­ran­skim dru­štvi­ma, gde je du­go­traj­na tu­đin­ska vlast stvo­ri­la traj­no ne­po­ve­re­nje pre­ma vla­sti i za­ko­nu, a ti­me otvo­ri­la put di­vlje­nju svi­ma oni­ma ko­ji im se od­u­pi­ru (Giordano, 52). Po­pu­lar­nost ko­je su u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji uži­va­le pri­če o ne­kim kri­mi­nal­ci­ma, po­seb­no o oni­ma ko­ji su ste­kli ime u ma­fi­ja­škom pod­ze­mlju ve­li­kih evrop­skih gra­do­va – a ve­ći­na kri­mi­na­la­ca ko­ja se is­ta­kla u po­sled­njim ra­to­vi­ma u Ju­go­sla­vi­ji mo­gla je da se po­di­či me­đu­na­rod­nom ma­fi­ja­škom re­pu­ta­ci­jom i re­gi­stra­ci­jom u kar­to­te­ci In­ter­po­la – za­sni­va­la se de­li­mič­no i na pred­sta­vi o to­me da su oni oli­ča­va­li i bra­ni­li jed­nu vr­stu pra­vič­no­sti i ljud­sko­sti u su­pr­ot­no­sti sa za­ko­nom i pri­hva­će­nim dru­štve­nim vred­no­sti­ma, ali za­to auten­tič­nu, du­bo­ko pro­ži­vlje­nu i svo­jom ko­žom pla­će­nu. Pri­če o kri­mina­l­ci­ma i pre ra­ta da­va­le su svo­jim li­ko­vi­ma ne­što ju­nač­ko, sve­do­či­le o dvo­smi­sle­nom od­no­su pre­ma nji­ma, is­pu­nje­nim stra­hom i di­vlje­njem, mut­nom ose­ća­nju ko­je po de­fi­ni­ci­ji iza­zi­va kod obič­nog čo­ve­ka su­sret s isto­vre­me­no za­stra­šu­ju­ćim i smi­ru­ju­ćim he­ro­jem-za­štit­ni­kom.[9]

Pada u oči da svi kri­mi­nal­ci – na­ci­o­nal­ni ju­na­ci ima­ju na­dim­ke. Po­se­do­va­nje na­dim­ka je, oči­gled­no, oba­ve­zni ele­ment li­ka ove vr­ste ju­na­ka. Ta­ko­đe se mo­že pri­me­ti­ti da pri­li­kom pre­la­ska pri­če o kri­mi­nal­ci­ma na re­gi­star mi­ta o na­ci­o­nal­nim ju­na­ci­ma oni za­dr­ža­va­ju već ste­če­ne na­dim­ke. Sa­mo se po­ne­kad sta­rom na­dim­ku do­da ne­ki čin ili zva­nje, naj­če­šće “ko­man­dant”. To po­tvr­đu­je da se pri­li­kom he­ro­i­za­ci­je li­ka kri­mi­na­la­ca ne ja­vlja po­tre­ba da se nji­hov pret­hod­ni iden­ti­tet iz­bri­še i po­nu­di ne­ki sa­svim nov, oči­šćen od nje­go­ve sum­nji­ve pro­šlo­sti, ne­go da se kre­i­ra­nje li­ka kri­mi­nal­ca kao na­ci­o­nal­nog ju­na­ka osla­nja na nje­go­vu već ste­če­nu re­pu­ta­ci­ju, na ono po če­mu je on svoj na­di­mak već pro­sla­vio.

Nadi­mak za čla­no­ve pod­ze­mlja ne­ma ulo­gu kon­spi­ra­tiv­nog pri­kri­va­nja pra­vih iden­ti­te­ta, ka­kvu su ulo­gu ima­li na­dim­ci čla­no­va Po­kre­ta ot­po­ra, na pri­mer, u ze­mlja­ma pod ne­mač­kom oku­pa­ci­jom za vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta, uklju­ču­ju­ći tu i na­dim­ke ju­go­slo­ven­skih par­ti­za­na. Ta­ko­đe, na­dim­ci u sve­tu kri­mi­na­la ne­ma­ju ulo­gu sim­bo­la dru­štve­nog pre­sti­ža, ko­ju su po­sle ra­ta do­bi­la kon­spi­ra­tiv­na ime­na čla­no­va Po­kre­ta ot­po­ra, kad su ta ime­na – kao što su ime­na ju­go­slo­ven­skih par­ti­za­na: Be­li, Du­gi, Uča, Se­ljo, Mar­ko i nji­ma slič­na – po­sta­la ne­ka vr­sta ne­zva­nič­nih ti­tu­la, a nji­ho­va upo­tre­ba oba­ve­zna u ne­kim od naj­for­mal­ni­jih pri­li­ka za oslo­vlja­va­nje. I ma­fi­ja­ški na­dim­ci ima­ju sim­bo­lič­nu funk­ci­ju, ali ona je u to­me da se uka­že na pri­pad­nost jed­nom sve­tu ure­đe­nom iz­van zva­nič­nih i pri­zna­tih dru­štve­nih in­sti­tu­ci­ja, u stva­ri u su­ko­bu sa eta­bli­ra­nim dru­štvom. Ov­de je po­se­do­va­nja na­dim­ka znak da je nje­gov no­si­lac pri­hva­ćen, ta­ko­re­ći “kr­šten” u ne­kom de­lu onog pa­ra­lel­nog sve­ta, ko­ji či­ni svet ma­fi­je.

U ma­fi­ja­škom oslo­vlja­va­nju na­dim­ci­ma osta­lo je ne­što od ot­po­ra mla­dih sve­tu od­ra­slih, nje­go­vom auto­ri­te­tu i nje­go­vom je­zi­ku, ko­ji se, iz­me­đu osta­log, ogle­da u stva­ra­nju i po­seb­nog omla­din­skog na­či­na go­vo­ra i oslo­vlja­va­nja, gde na­dim­ci ima­ju va­žnu ulo­gu, što se sve u zre­lom do­bu uglav­nom za­bo­ra­vlja ili osta­je kao no­stal­gič­na uspo­me­na na vre­me ne­sta­šlu­ka i ne­u­kro­će­ne slo­bo­de. U omla­din­skom uz­ra­stu po­se­ban na­čin go­vo­ra, uklju­ču­ju­ći i oslo­vlja­va­nje na­dim­ci­ma, pred­sta­vlja al­ter­na­ti­van na­čin sim­bo­lič­ne in­te­gra­ci­je u pri­vre­me­nu za­jed­ni­cu škol­skih dru­go­va ili dru­go­va “iz kra­ja”. I u ma­fi­ja­škom sve­tu na­di­mak uka­zu­je da je nje­gov no­si­lac iza­brao put al­ter­na­tiv­ne dru­štve­ne in­te­gra­ci­je, ako se ta­ko mo­že na­zva­ti uklju­če­nje u dru­štvo u su­ko­bu sa zva­nič­nim dru­štvom i nje­go­vim in­sti­tu­ci­ja­ma, ali je tu uglav­nom reč o traj­nom ži­vot­nom iz­bo­ru ili, u sva­kom slu­ča­ju, iz­bo­ru ko­ji ni­je re­zer­vi­san sa­mo na omla­din­ski uz­rast. Kri­mi­na­lac svo­je dru­go ime po­no­sno no­si sve do smr­ti, kad će se od nje­ga dru­go­vi opro­sti­ti pu­tem no­vin­ske či­tu­lje, ko­ja je u da­na­šnjoj Sr­bi­ji po­sta­la vr­sta pa­ra­li­te­rar­nog tek­sta, ko­ji, po­red svo­jih re­dov­nih ne­kro­lo­ških funk­ci­ja, ima i funk­ci­ju post­hum­nog sla­vlje­nja ma­fi­ja­ških ju­na­ka i nji­ho­vih su­ge­stiv­nih na­di­ma­ka.

Po­tom­ci ju­nač­kih pre­da­ka

U kon­struk­ci­ji i rat­no-pro­pa­gand­noj pro­mo­ci­ji li­ko­va no­vih na­ci­o­nal­nih ju­na­ka-raz­boj­ni­ka na hr­vat­skoj i srp­skoj stra­ni va­žnu ulo­gu ima­la je evo­ka­ci­ja haj­duč­ke tra­di­ci­je. Ta evo­ka­ci­ja dr­ža­la se okvi­ra ko­ji je od­re­di­la već du­ga isto­ri­ja upo­tre­be fol­klor­ne i knji­žev­ne gra­đe o haj­du­ci­ma u svr­he ta­ko­zva­nog ro­do­lju­bi­vog vas­pi­ta­nja, u skla­du sa čim su haj­du­ci uglav­nom pred­sta­vlje­ni kao hra­bri bor­ci pro­tiv tu­đin­ske, pre sve­ga, tur­ske vla­sti. Zar i haj­du­ci, ti le­gen­dar­ni na­rod­ni osvet­ni­ci i za­štit­ni­ci, ni­su bi­li lju­di van za­ko­na, zar i oni ni­su ra­to­va­li na svo­ju ru­ku i o ži­vo­tu i smr­ti od­lu­či­va­li po svom vi­še ne­go su­ro­vom “za­ko­nu”? Nji­ma to ni­šta ni­je sme­ta­lo da bu­du pri­zna­ti kao ju­na­ci ko­ji su za­du­ži­li na­rod i dr­ža­vu, da pri­ča o nji­ma po­sta­ne va­žna epi­zo­da sve­te isto­ri­je na­ci­je. Još ži­vo se­ća­nje na njih u ne­kim kra­je­vi­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, pot­kre­plje­no kul­tom haj­du­ka, ko­ji su ne­go­va­le ško­le i dru­ge in­sti­tu­ci­je ne­ka­da­šnje dr­ža­ve, pod­sta­klo je auto­re pri­ča o kri­mi­nal­ci­ma uče­sni­ci­ma ra­ta 1991-1995, pa i sâ­me ju­na­ke tih pri­ča, da ih po­nu­de kao na­sta­vak pri­po­ve­da­nja o slav­noj haj­duč­koj tra­di­ci­ji.

Hr­vat­ski raz­boj­ni­ci – he­ro­ji u ra­tu u Bo­sni pri­ka­za­ni su kao lju­di u či­jim ži­la­ma te­če krv sta­rih her­ce­go­vač­kih haj­du­ka. Tu­ta je do­ži­veo sla­vu da mu bu­du po­sve­će­ne pe­sme u ju­nač­kom de­se­ter­cu i da u me­di­ji­ma bu­de sla­vljen kao sa­vre­me­ni iz­da­nak, pa čak i kao da­le­ki po­to­mak ču­ve­nog haj­du­ka Mi­ja­ta To­mi­ća (Žanić, 361). I u pri­ča­ma o Ca­ci go­vo­ri­lo se da na­sta­vlja haj­duč­ku tra­di­ci­ju. On sâm go­vo­rio je da je ra­stao “uz gu­slar­ske ju­nač­ke pje­sme” i da je iz njih na­u­čio da su Mu­sli­ma­ni po­tur­če­ni Hr­va­ti, ko­ji su se “od­re­kli i svo­je vje­re i svo­je na­ci­je”.[10] Dru­gim re­či­ma, Ca­co je svo­je uče­šće u ob­ra­ču­nu bo­san­skih Hr­va­ta sa Mu­sli­ma­ni­ma vi­deo kao na­ci­o­nal­ni za­da­tak, to jest bor­bu za ukla­nja­nje po­sled­njih osta­ta­ka ro­bo­va­nja hr­vat­ske na­ci­je Tur­ci­ma.

Auto­ri knji­ge o Ðor­đu Bo­žo­vi­ću Gi­ški, uz pod­se­ća­nje na nje­go­ve ju­nač­ke pret­ke, po­nu­di­li su i jed­no pse­u­do­na­uč­no ob­ja­šnje­nje tran­sfor­ma­ci­je kri­mi­nal­ca u vi­te­za, za­sno­va­no na da­nas po­pu­lar­noj ide­ji o sve­moć­nim ge­ni­ma, ka­drim da obez­be­de ču­va­nje i tran­smi­si­ju na­ci­o­nal­nih vr­li­na, čak i u slu­ča­ju kad po­je­din­ci či­ne sve da te vr­li­ne do­ve­du u pi­ta­nje. U Gi­ški kri­mi­nal­cu na­vod­no su se kri­li he­roj­ski ge­ni i če­ka­li pri­li­ku da se u pu­noj me­ri is­po­lje, a tu pri­li­ku do­neo im je rat; rat shva­ćen kao naj­vi­še is­ku­še­nje ko­je će po­ka­za­ti pra­vu, auten­tič­nu pri­ro­du čo­ve­ka, nje­gov skri­ve­ni iden­ti­tet. “Ko je za­pra­vo Ðor­đe Bo­žo­vić – Gi­ška?”, pi­ta­ju se nje­go­vi bi­o­gra­fi. “Gdje su mu i ka­da po­te­kli ju­nač­ki za­me­ci i, ot­ku­da taj mu­ški ko­los, u du­hov­noj i fi­zič­koj sna­zi i lje­po­ti, is­ku­še­nik i mi­lje­nik ljep­šeg po­la, da do­spi­je ‘kad mu vri­je­me ni­je’ u car­stvo ne­be­sko?… Klju­če­ve sve­mu ovo­me tre­ba tra­ži­ti u Gi­ški­nim ge­ni­ma, na­sli­je­đe­nim od vi­te­ških pre­da­ka, iz ple­me­na Dre­ka­lo­vi­ća”.[11] Kao što se mo­glo i oče­ki­va­ti, osni­vač ple­me­na je bio ple­me­ni­tog ro­da, s či­nom voj­vo­de. Ali, ne­ma sum­nje, ple­me je naj­vi­še i naj­du­že ži­ve­lo od haj­duč­kog po­sla. “Sto­ti­na­ma go­di­na”, ka­žu auto­ri knji­ge Gi­ška pla­men, “ovo rat­nič­ko ple­me vo­di­lo je bor­be. U to vri­je­me ži­vje­li su od pre­sre­ta­nja tur­skih ka­ra­va­na i sto­ča­ra, pa su se i ti pod­vi­zi sma­tra­li ju­na­štvom”. Knji­ga sa­dr­ži i cr­tež sta­bla Gi­ški­nog ro­do­slo­va, na ko­me je pri­ka­za­no de­set ge­ne­ra­ci­ja Dre­ka­lo­vi­ća. Me­đu ju­na­ko­vim pre­ci­ma pri­ka­za­nim na tom sta­blu, kao onaj ko­me je po ju­nač­kom ka­rak­te­ru Gi­ška naj­slič­ni­ji, auto­ri su iz­dvo­ji­li iz­ve­snog Mić­ka, ko­ji do­du­še ni­je bio haj­duk, ali je za­to “jed­nom pri­li­kom” kao sta­rac od de­ve­de­set pet go­di­na ubio tur­skog bar­jak­ta­ra i pri tom i sâm po­gi­nuo.[12]

Ver­nost te­ko­vi­na­ma na­ci­o­nal­ne bor­be, a pre sve­ga, srp­skoj ep­skoj tra­di­ci­ji, bi­la je oko­sni­ca no­vog, he­roj­skog iden­ti­te­ta ko­ji je Želj­ko Ra­žna­to­vić Ar­kan, po­stav­ši “ko­man­dant”, pri­pi­si­vao se­bi i svo­jim do­bro­volj­ci­ma. To po­ka­zu­je tekst za­kle­tve ko­ju su sve­ča­no po­la­ga­li bor­ci nje­go­ve pri­vat­ne voj­ske, Srp­ske do­bro­vo­ljač­ke gar­de. U že­lji da se ve­že za slav­nu srp­sku ju­nač­ku pro­šlost, Ar­kan se, me­đu­tim, ne za­do­vo­lja­va evo­ka­ci­jom haj­duč­ke tra­di­ci­je, ne­go se vra­ća za srp­ski po­li­tič­ki ima­gi­na­ri­jum mno­go vred­ni­joj ko­sov­skoj tra­di­ci­ji, od­no­sno ep­skoj pe­smi o Ko­sov­skoj bi­ci:

“Ko je Sr­bin i srp­sko­ga ro­da, i od srp­ske kr­vi i ko­lje­na, a ne po­š’o u boj za spas Srp­stva, ne imao od sr­ca po­ro­da, ni mu­ško­ga, ni de­vo­jač­ko­ga, od ru­ke mu ni­šta ne ro­di­lo, ruj­no vi­no ni pše­ni­ca be­la, kr­stom mu se ni­šta ne kr­sti­lo, rđom ko­p’o dok mu je ko­le­na, bor­ba ča­sna zlu krv ne­ka me­nja, za bu­duć­nost svi­ju po­ko­le­nja. Za­kli­njem se sa tri pr­sta, za ovo­ga sve­tog kr­sta, ži­vot da­jem za spas Srp­stva”.

Uz tekst je da­to sle­de­će ob­ja­šnje­nje: “Ovo je za­kle­tva srp­skih do­bro­vo­lja­ca, ko­ja se da­je pri stu­pa­nju u Srp­sku do­bro­vo­ljač­ku gar­du, da­je se jed­nom a va­ži či­tav ži­vot”.[13] On pred­sta­vlja pre­po­zna­tljivu pa­ra­fra­zu “La­za­re­ve kle­tve”, sti­ho­va iz jed­ne ep­ske pe­sme o Ko­sov­skom bo­ju, ko­ji u Vu­ko­vom za­pi­su gla­se: “Ko ne dođe na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo; ni u polju bjelica pšenica, ni u brdu vinova lozica!“

Pored ni­za dru­gih raz­li­ka u od­no­su na ori­gi­nal, tekst ove za­kle­tve, na­pra­vljen fol­klor­nom teh­ni­kom bri­ko­la­ža, sa­dr­ži jed­nu ino­va­ci­ju ko­ja je za nas ov­de in­te­re­sant­na. To je reč “krv”, ko­ja se dva pu­ta po­mi­nje. Pr­vi put, da bi se sli­ka na­ci­je kao isto­krv­ne za­jed­ni­ce, bli­ska Ar­ka­nu i nje­mu slič­nim bor­ci­ma za “na­šu stvar”, pred­sta­vi­la kao ne­što što iz­ra­nja iz du­bi­na na­rod­ne du­še, od­no­sno iz srp­ske ep­ske tra­di­ci­je; dru­gi put, da bi se is­ta­kla mo­ral­no-pe­da­go­ška i is­ku­plju­ju­ća ulo­ga ra­to­va­nja za na­ci­ju, jer taj “ča­sni po­sao” na­vod­no mo­že “zlu krv” u čo­ve­ku, na pri­mer u na­vi­ja­ču – hu­li­ga­nu, da pre­tvo­ri u ple­me­ni­tu sup­stan­cu ko­ja te­če ve­na­ma či­sto­krv­nog ro­do­lju­ba.

Kad je reč o he­ro­i­zo­va­nim ma­fi­ja­ši­ma na mu­sli­man­skoj stra­ni, kao mo­del kon­struk­ci­je nji­ho­vih ro­do­lju­bi­vih i osvet­nič­kih li­ko­va ni­je po­slu­ži­la evo­ka­ci­ja haj­duč­ke tra­di­ci­je, kao u slu­ča­ju he­ro­i­za­ci­je ju­na­ka-raz­boj­ni­ka ko­ji su se po­ja­vi­li na srp­skoj i hr­vat­skoj stra­ni. U stra­te­gi­ji iz­grad­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta Bo­šnja­ka, ko­ja je oda­b­ra­na u uslo­vi­ma u su­ko­bu sa Hr­va­ti­ma i Sr­bi­ma i u funk­ci­ji tog su­ko­ba, ni­je bi­lo me­sta za nji­ho­vu slo­ven­sku pri­pad­nost, pa je ona is­klju­či­va­la i oži­vlja­va­nje isto­ri­je i le­gen­de o bo­šnjač­kom ot­po­ru tur­skom oku­pa­to­ru. Na osno­vu po­da­ta­ka ko­je na­vo­di Ža­nić, mo­že se za­klju­či­ti da tip na­rod­nog osvet­ni­ka či­ja su ote­lo­vlje­nja na­vod­no bi­li Će­lo, Ca­co i Ju­ka ni­je bio ve­zan za kon­kre­tan isto­rij­ski kon­tekst, ne­go je on do­la­zio iz ne­is­to­rij­skih drev­nih pre­dodž­bi o ju­nač­kim za­štit­ni­ci­ma za­jed­ni­ce. U ve­zi sa Ju­kom, ka­že Ža­nić, “čak su oži­vje­le drev­ne pre­dodž­be o ju­na­ku ko­ji spa­va pod ze­mljom ili se ne­gdje sklo­nio, ali će se u od­sud­nom ča­su vra­ti­ti da po­mog­ne svo­joj ugro­že­noj za­jed­ni­ci. Iako je pot­kraj 1993. na­đen ustri­je­ljen uz ce­stu po­kraj Li­è­gea u Bel­gi­ji, još dvi­je i pol go­di­ne po­tom u Sa­ra­je­vu je bi­lo ‘mo­ma­ka ko­ji će sa­te i sa­te po­tro­ši­ti ubje­đu­ju­ći vas da je Ju­ka živ i sa­mo če­ka po­go­dan tre­nu­tak. Do­ći će on’” (Žanić, 359).

Pa­ra­bo­la o blud­nom si­nu

Kri­mi­nal­na pro­šlost no­vih rat­nih he­ro­ja mo­že da se po­ve­že u har­mo­nič­nu ce­li­nu sa nji­ho­vim vr­li­na­ma kao po­žr­tvo­va­nih bo­ra­ca za na­ci­o­nal­nu stvar i na osno­vu te­o­lo­ške ar­gu­men­ta­ci­je, to jest po­mo­ću evo­ka­ci­je sve­tih pri­ča o po­ka­ja­nju, o po­vrat­ku blud­nog si­na ili o še­hi­du, ko­ji se is­ku­plju­je i za­do­bi­ja raj po­lo­živ­ši ži­vot u bor­bi za ve­ru. Spek­ta­ku­lar­ne raz­me­re pa­da na­go­ve­šta­va­ju ve­li­či­nu uz­le­ta. Ko ni­sko pa­da vi­so­ko le­ti! Ðor­đe Bo­žo­vić Gi­ška, pre­ma ono­me što ka­žu auto­ri knji­ge o nje­mu, “is­ku­ša­vao je ži­vot mno­go vi­še od dru­gih, si­la­zio do­kle se naj­vi­še mo­glo, ali i peo mno­go vi­še i mno­go da­lje ne­go što to zna­ju neo­ba­vi­je­šte­ni”.[14] Ko­nač­no, du­bi­nu pa­da on je is­ku­pio ve­li­či­nom žr­tve, po­gi­bi­jom za srp­stvo. To is­ku­plje­nje ni­je sa­mo pa­tri­ot­sko ne­go je ono i ver­sko, od­no­sno, u nje­go­vom slu­ča­ju, hri­šćan­sko. Jer, po re­či­ma nje­go­vih bi­o­gra­fa, on je “osje­tio to­plu ru­ku ži­vo­ga Bo­ga i pri­gr­lio je s do­bro do­ži­vlje­nom bož­jom to­pli­nom”. Zbog to­ga je za njih Gi­ška “bio sa­mo bo­ži­ji čo­vjek, čo­vjek Isu­sa Hri­sta. Sve dru­go je zlo­na­mje­ra i ne­i­sti­na”.[15] Tom ob­ja­šnje­nu ne­ku vr­stu im­pri­ma­tu­ra dao je vla­di­ka Ata­na­si­je Jev­tić, u go­vo­ru na ju­na­ko­voj sa­hra­ni. Po nje­go­vom mi­šlje­nju, Gi­ška je bio ve­li­ki po­kaj­nik, sli­čan onom od dvo­ji­ce raz­boj­ni­ka ras­pe­tih na krst za­jed­no sa Hri­stom ko­ji se na Hri­sta sa­ža­lio i za se­be spas za­va­pio. Ali da ver­ski i op­šte­ljud­ski smi­sao Gi­ški­nog stra­da­nja i po­ka­ja­nja ne bi za­se­ni­li zna­čaj ko­ji ova ver­zi­ja pa­ra­bo­le o blud­nom si­nu ima za na­ci­o­nal­nu stvar, vla­di­ka se po­tru­dio da u go­vor o to­me dis­kret­no umet­ne i epi­tet “srp­ski”. “Ni­sam lič­no po­zna­vao Ðor­đa Bo­žo­vi­ća”, re­kao je on, “ali sam čuo nje­go­ve re­či u ko­ji­ma je sa­žet ljud­ski, srp­ski, če­sti­ti po­kaj­nič­ko-kr­sni ka­rak­ter”.[16] Go­vor vla­di­ke Jev­ti­ća na Gi­ški­noj sa­hra­ni je pri­mer ko­ji po­ka­zu­je da hri­šćan­ska uče­nja i bi­blij­ske pri­če, isto kao i ba­šti­na na­rod­ne kul­tu­re, mo­gu da bu­du zgo­dan ma­te­ri­jal za ob­li­ko­va­nje na­ci­o­nal­ne sim­bo­li­ke, u ovom slu­ča­ju za is­pre­da­nje pri­če o kri­mi­nal­cu ko­ji svo­je zlo­či­ne is­ku­plju­je žr­tvu­ju­ći se za stvar na­ci­je, po­gi­bi­jom na boj­nom po­lju.

I Želj­ko Ra­žna­to­vić se tru­dio da bu­de pri­hva­ćen kao bo­rac za stvar pra­vo­sla­vlja. Za me­sto osni­va­nja SDG iza­brao je je­dan ma­na­stir (Ma­na­stir Po­kaj­ni­ca, kod Ve­li­ke Pla­ne), a do­ma­ćin sva­ča­no­sti ko­ja je u čast tog do­ga­đa­ja upri­li­če­na bio je igu­man tog ma­na­sti­ra. Pri­li­kom stu­pa­nja u nje­go­vu voj­sku, po­red da­va­nja za­kle­tve, či­ta­la se i mo­li­tva. Biv­ši fud­bal­ski na­vi­ja­či, ko­ji su bož­je ime pre to­ga uzi­ma­li u usta na na­čin na ko­ji se to či­ni na fud­bal­skim sta­di­o­ni­ma, mo­ra­li su da na­u­če tekst jed­ne mo­li­tve, ko­ja je po­seb­no za njih sro­če­na:

“Si­ne bož­ji! Ti si po­lo­žio du­šu Svo­ju, da nas spa­seš. Ti si za­po­ve­dio i na­ma da du­še svo­je po­lo­ži­mo za dru­go­ve svo­je. Ra­do­sno idem da iz­vr­šim sve­tu vo­lju Tvo­ju, bo­re­ći se za otadž­bi­nu i ve­ru svo­ju. Na­o­ru­žaj me sna­gom i ju­na­štvom da odo­lim ne­pri­ja­te­lji­ma na­šim. Ako, pak, bu­de vo­lja Tvo­ja da po­lo­žim ži­vot svoj u da­na­šnjem bo­ju, mi­lo­sti­vo do­pu­sti da um­rem s tvr­dom ve­rom i na­dom u več­ni bla­že­ni ži­vot u Tvom Car­stvu. Maj­ko Bož­ja! Sa­ču­vaj me pod po­kro­vom tvo­jim. Amin!”[17]

Arkan je vo­leo da ka­že da je nje­gov je­di­ni ko­man­dant pa­tri­jarh Pa­vle. O to­me je sa Pa­tri­jar­hom raz­go­va­rao no­vi­nar Mi­lo­mir Ma­rić .

“Mno­gi se ola­ko ko­ri­ste va­šim ime­nom u jav­no­sti, pa je ta­ko ko­man­dant Srp­ske do­bro­vo­ljač­ke gar­de, kon­tro­verz­ni Želj­ko Ra­žna­to­vić Ar­kan ob­ja­vio da je nje­gov vr­hov­ni ko­man­dant pa­tri­jarh Pa­vle?

– Ne znam u kom je smi­slu on to mi­slio, po­što se ja ne raz­u­mem i ne me­šam ni u po­li­tič­ke stva­ri, a ka­mo­li u voj­ne, iako sam kao i sva­ki gra­đa­nin slu­žio voj­sku. Oko to­ga su se ov­de u Pa­tri­jar­ši­ji vla­di­ke ša­li­le, oslo­vlja­va­ju­ći me po­ne­kad i kao Ar­ka­no­vog ko­man­dan­ta. Taj mla­di čo­vek je ve­ro­vat­no sa­mo mi­slio da tre­ba da se ru­ko­vo­di du­hov­nim, evan­đe­o­skim prin­ci­pi­ma.

U to­me je i glav­ni pro­blem, s ob­zi­rom na Ar­ka­no­vu pro­ble­ma­tič­nu bi­o­gra­fi­ju pljač­ka­ša ba­na­ka, eg­ze­ku­to­ra UDB-e i sum­nje da je u po­sled­njem ra­tu po­či­nio rat­ne zlo­či­ne?

– Zna­te, ima lju­di ko­ji su u sta­nju da sna­gom svo­je vo­lje pre­va­zi­đu svo­je ne­do­stat­ke. Cr­kva po­zdra­vlja po­ka­ja­nje i pre­o­bra­ća­nje: to je osnov­na cr­kve­na dog­ma. Gre­ha ne­ma ne onaj ko­ji je još ne­sve­stan, ne­go onaj ko­ji je sam uvi­deo ko­li­ko je greh ne­sre­ća za nje­ga lič­no i nje­go­vu ne­či­stu du­šu, ko­ju tre­ba spra­ti kroz po­ka­ja­nje i iskre­no uvi­đa­nje na ka­kvom je pu­tu bio. U “Je­van­đe­lju” po­sto­ji div­na pri­ča o Blud­nom si­nu, ko­ga je otac na kra­ju ra­do­sni­je pri­gr­lio čak i od ono­ga si­na ko­ji mu je uvek po­vla­đi­vao i uga­đao. Po­vra­tak iz­gu­blje­nog si­na je vra­ća­nje Bo­gu i oži­vlja­va­nje iskre­nog po­ka­ja­nja uvi­đa­njem sop­stve­ne kri­vi­ce, kad smrt­nik po­sta­ne be­smrt­nik, a greh je okre­ta­nje le­đa Bo­gu”[18]

Spre­mnost da s odo­bra­va­njem, pa čak i po­seb­nim pi­je­te­tom, go­vo­re o no­vim rat­nim ju­na­ci­ma po­re­klom iz ma­fi­ja­škog pod­ze­mlja is­po­lji­le su i islam­ske ver­ske vla­sti u Sa­ra­je­vu, pri­li­kom To­pa­lo­vi­će­ve dže­na­ze (po­me­na), odr­ža­ne tri go­di­ne po­sle nje­go­ve smr­ti. Pre­ma pi­sa­nju sa­ra­jev­ske štam­pe, pred dva­de­set hi­lja­da lju­di, oku­plje­nih na tom do­ga­đa­ju, imam ga je pro­gla­sio ga­zi­jom (ju­na­kom) i še­hi­dom (mu­če­ni­kom za ve­ru), re­kav­ši da je on “ju­na­štvom za­di­vio či­tav svi­jet”, a da je nje­go­va dže­na­za “po­raz svih kja­fi­ra (ne­ver­ni­ka, ne­mu­sli­ma­na) i mu­na­fi­ka (li­ce­me­ra)”.[19]

A ko bi dru­gi?

He­ro­i­za­ci­ja raz­boj­ni­ka na­i­la­zi na naj­ma­nje pre­pre­ka na pod­ru­čji­ma pod stra­nom vla­šću, gde se sva­ko od­met­ni­štvo od vla­sti i sva­ko kr­še­nje za­ko­na ko­je ta vlast oli­ča­va mo­že ob­ja­sni­ti kao le­gi­tim­ni ot­por tu­đi­nu. I naj­ve­ća su­ro­vost ko­ju is­po­lja­va raz­boj­nik u ulo­zi na­ci­o­nal­nog ju­na­ka, bor­ca pro­tiv za­vo­je­va­ča, ob­ja­šnja­va se kao pra­ve­dan, “za­slu­žen” od­go­vor na bez­ob­zir­no na­si­lje oku­pa­to­ra nad na­ro­dom oku­pi­ra­ne ze­mlje.[20] Me­đu­tim, iz­gle­da da su­ro­vost ni­je sa­mo vi­šak ju­na­štva, pre­kor­ače­nje ju­nač­ke me­re, ko­je se mo­že raz­u­me­ti i oprav­da­ti sa­mo u ne­kim slu­ča­je­vi­ma. Go­vo­re­ći o po­god­no­sti­ma ko­je ži­vot pod tu­đin­skom vla­šću pred­sta­vlja za stva­ra­nje i ne­go­va­nje he­roj­skog kul­ta, Vje­ran Ka­tu­na­rić ne pra­vi raz­li­ku iz­me­đu he­ro­ja raz­boj­nič­kog po­re­kla ili raz­boj­nič­kih na­vi­ka od dru­gih. Ma­da on to ne ka­že iz­ri­či­to, mo­že se za­klju­či­ti da se za nje­ga kult he­ro­ja svo­di na ve­li­ča­nje na­si­lja, smr­ti i osve­te:

“Fru­stra­cij­ski re­al­po­li­tič­ki pro­stor na ju­žno­sla­ven­skom Bal­ka­nu osta­vio je spe­ci­fi­čan trag u sfe­ri et­nič­ke ima­gi­na­ci­je. U njoj bu­ja sna­žan ep­ski ge­no­tip mo­ći. To je he­ro­i­zam u ko­jem pred­nja­či si­la i si­lo­vi­tost, a naj­vi­še do­la­zi do iz­ra­ža­ja u pod­ru­čji­ma ko­ja su du­go bi­la pod tur­skom vla­šću. Nje­zi­no na­sil­ni­štvo nad bes­po­moć­nim i ne­za­šti­će­nim pu­kom uzro­ko­valo je stva­ra­nje he­roj­skog kul­ta. On po­či­nje sa srp­skim ko­sov­skim ci­klu­som, na­sta­vlja se haj­duč­kim i uskoč­kim a za­tim oslo­bo­di­lač­kim ci­klu­si­ma u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. (…) Na slo­ven­skom pro­sto­ru ko­ji je ostao iz­van tur­skog do­ma­ša­ja, na­rod­na pre­da­ja iz­ra­ža­va i naj­ve­ći ot­klon pre­ma he­roj­skom kul­tu. (…) Hr­vat­ski pak an­ti­tur­ski ju­na­ci, od slav­nih ple­mi­ća ko­ji su stvar­no po­gi­nu­li u bit­ka­ma pro­tiv Tu­ra­ka do haj­du­ka i usko­ka či­ji su pot­hva­ti plod ma­šte, zna­ju sa­mo za po­gi­bi­je i osve­te, ne­pre­ki­nu­ti niz na­si­lja ko­jim se od­go­va­ra na na­si­lje tu­đin­ske vla­sti” (Katunarić, 203-204).

Zaista, mo­že se re­ći da ono raz­boj­nič­ko u bi­o­gra­fi­ji na­ci­o­nal­nih he­ro­ja ni­je sa­mo ne­ka tu neo­če­ki­va­na mr­lja, ko­ju tre­ba ili uklo­ni­ti ili ne­čim ople­me­ni­ti i ulep­ša­ti, da bi nji­ho­vi, ina­če či­sti i sve­tli, li­ko­vi bi­li oči­šće­ni od kom­pro­mi­tu­ju­ćih i sa he­ro­ji­ma ne­spo­ji­vih cr­ta. He­ro­i­za­ci­ja ni­je po­stu­pak ko­jim se ne­što ne­pri­hva­tlji­vo, od­vrat­no, lo­še, stra­no nor­mal­nom čo­ve­ku, pre­tva­ra u pri­hva­tlji­vo, uzor­no, do­bro, sva­kom ra­zu­mlji­vo i bli­sko po­na­ša­nje. Ono što ne­ka­da­šnje haj­du­ke i dru­ge raz­boj­ni­ke i da­na­šnje ma­fi­ja­še či­ni po­god­nim za stva­ra­nje he­ro­ja ni­je nji­ho­va sprem­nost da se pre­tvo­re u šam­pi­o­ne mo­ra­la i ple­me­ni­to­sti, ne­go, su­prot­no to­me, nji­ho­va upe­ča­tlji­va i ne­iz­bri­si­va na­sil­nost.

Tu na­sil­nost pri­ča o no­vim na­ci­o­nal­nim raz­boj­ni­ci­ma ne za­po­sta­vlja, ne­go je po­ten­ci­ra. Nje­ni ju­na­ci ob­da­re­ni su iz­u­zet­nom, ne­nor­mal­nom fi­zič­kom sna­gom, ume­ju da se opa­sno na­lju­te, da se od lju­ti­ne iz­o­bli­če u za­stra­šu­ju­će li­ko­ve, na­lik na one iz ho­ror fil­mo­va. Čak i Ka­pe­tan Dra­gan, či­ji je lik iz­gra­đen po mo­de­lu ofi­ci­ra-džen­tlme­na, ume da se pre­tvo­ri u čo­ve­ka-zver, da is­po­lji “sna­gu gru­bi­ja­na”, da “opa­sno pla­ne”.[21] Iz­u­zet­ni, ta­ko­re­ći ne­ljud­ski ras­pon do­ži­vlja­ja do­bra i zla, pra­ti u opi­su li­ka Ðor­đa Bo­žo­vi­ća Gi­ške i neo­bič­na fi­zič­ka sna­ga. “Već u ra­noj mla­do­sti, spo­znav­ši pri­rod­nu sna­gu svo­ga ti­je­la, Gi­ška ga uče­njem bo­ri­lač­kih vje­šti­na i upo­r­nim du­go­traj­nim tre­nin­zi­ma pre­tva­ra u sa­vr­še­no sklad­nu, ne­po­bje­di­vu ma­ši­nu, neo­p­hod­nu za op­sta­nak u ne­mir­nom svi­je­tu u ko­me se na­šao”. Za­hva­lju­ju­ći nat­pri­rod­noj sna­zi, mo­gao je Gi­ška da “pre­tu­če ne­po­zna­te si­le­dži­je”.[22] Nje­go­vo sna­žno te­lo mo­glo je da pri­tek­ne u po­moć nje­go­voj ose­tlji­voj du­ši, kad bi je ne­ko po­re­me­tio u nje­nom mi­ru. “Dok je bio u Tre­vi­zi u Ita­li­ji, za­tvo­re­ni­ci Si­ci­li­jan­ci i Na­po­li­tan­ci su se stal­no sva­đa­li i bo­li no­že­vi­ma. Ðor­đu je to do­zlo­gr­di­lo, nje­go­va har­mo­nič­na, ko­smič­ka du­ša to ni­je tr­pje­la, pa ih je po­mla­tio jed­nog da­na i na to­me igra­li­štu ure­dio pro­stor za te­nis, kao mje­sto har­mo­ni­je i skla­da”.[23]

Me­đu­tim, Gi­ški­na sna­ga ni­je uvek u slu­žbi nje­go­ve ple­me­ni­te du­še, ne­go se is­po­lja­va kao neo­d­me­re­na, sko­ro ani­mal­na si­lo­vi­tost i na­sil­nost. Taj mo­tiv auto­ri nje­go­ve bi­o­gra­fi­je ne za­ne­ma­ru­ju. Umeo je, pi­šu oni, da na­pad­ne čo­ve­ka “kao raz­ja­re­na zvi­jer”. U ljut­nji se “nje­go­vo li­ce mi­je­nja­lo, do­bi­ja­lo bi neo­d­re­đe­nu bo­ju, a oči bi mu za­si­ja­le kao u ri­sa. U ta­kvim tre­nu­ci­ma bio je ne­mi­lo­sr­dan…” Zbog to­ga Gi­ška, kao i osta­li raz­boj­ni­ci-ju­na­ci, lju­di­ma sa ko­ji­ma stu­pa u do­dir uli­va zbu­nju­ju­će, am­bi­va­lent­no ose­ća­nje, di­vlje­nje po­me­ša­no sa stra­hom. U sva­kom slu­ča­ju, nji­hov od­nos pre­ma he­ro­ju Gi­ški od­nos je pod­re­đe­no­sti, to je uz­mi­ca­nje pred ne­kim ko je ne­što vi­še od obič­nog čo­ve­ka ili bar od nje­ga ne­što ra­zli­či­to. “I kad je bio naj­mir­ni­ji, opu­šte­nih mi­ši­ća i ve­seo”, pri­ča­ju nje­go­vi bi­o­gra­fi, “iz Gi­ške je zra­či­la ne­ka ču­de­sna sna­ga i ne­vi­dlji­vi zra­ci ko­ji su sa­go­vor­ni­ka uvi­jek ne­ka­ko sop­stve­nim sa­zna­njem sta­vlja­li u ne­za­vi­dan po­lo­žaj”.[24]

Ovaj pri­mer i dru­gi nje­mu slič­ni upu­ću­ju na za­klju­čak da se lik he­ro­ja ne do­bi­ja ople­me­nji­va­njem si­ro­vih i di­vljih oso­bi­na, oza­ko­nje­njem ne­za­ko­ni­tog po­na­ša­nja, pre­va­spi­ta­va­njem mo­ral­no-po­li­tič­ki za­pu­šte­nog kri­mi­nal­ca. Pre će bi­ti da he­roj­ski lik na­sta­je kao re­zul­tat po­tre­be da se na­đe ne­ko do­volj­no jak da nas za­šti­ti, a kad već to ne mo­že da bu­de ne­ko od nas, ne­ko obi­čan i nor­ma­lan, on­da se i ne oče­ku­je da će se taj ja­ki za­štit­nik po­na­ša­ti u skla­du sa na­šim obi­ča­ji­ma i nor­ma­ma. Na­pro­tiv, nje­go­va bez­ob­zir­nost je znak da smo na­šli pra­vog. Za­mi­šlja­mo da će nas on uspe­šno od­bra­ni­ti od stra­šnog ne­pri­ja­te­lja baš za­to što se slu­ži na­si­ljem, što ra­di stva­ri i po­ka­zu­je oso­bi­ne ko­je su za nas obič­ne smrt­ni­ke, ku­ka­vič­ke po­što­va­o­ce ljud­skih za­ko­na i mo­ral­nih ob­zi­ra, ne­pri­hva­tlji­ve. He­roj je­ste i osta­je ne­ko van za­ko­na i bez mo­ral­nih koč­ni­ca. Mi mu se di­vi­mo sa od­sto­ja­nja, ne­spo­sob­ni i ne­sprem­ni da mu se pri­bli­ži­mo, lju­bo­mor­ni na nje­go­vu slo­bo­du da ume­sto nas ubi­ja i bu­de ubi­jen, ali isto­vre­me­no ži­ve­ći u sta­hu od te nje­go­ve ne­ljud­ske slo­bo­de. Za­to da­nas na­ši kri­mi­nal­ci mo­gu ta­ko la­ko i br­zo da se la­te he­roj­skog po­sla; on je sa­svim po nji­ho­voj me­ri. Oni su u to­me bez kon­ku­ren­ci­je.

Iz istog raz­lo­ga bor­ba za po­sle­rat­nu vlast, ko­ja po­či­nje već to­kom ra­ta, kao ne­ku vr­stu oba­ve­zne epi­zo­de, ima ob­ra­čun sa he­ro­ji­ma, obič­no s obra­zlo­že­njem da su se oni “otr­gli kon­tro­li”, da su “pre­vr­ši­li me­ru”, kao da nji­hov po­sao ni­je upra­vo u to­me da či­ne stva­ri ko­je ne mo­gu da či­ne lju­di od me­re. S tim obra­zlo­že­njem Izet­be­go­vi­ćev re­žim ob­ra­ču­nao se 1993. go­di­ne sa Će­lom i Ca­com.[25] Po­ne­kad do pra­vog po­sle­rat­nog ob­ra­ču­na sa rat­nim he­ro­ji­ma ne do­la­zi, ili se on od­la­že, pa se ži­vot ze­mlje iz­i­šle iz ra­ta od­vi­ja u pri­li­ka­ma ko­je se mo­gu opi­sa­ti re­či­ma ni rat ni mir, kad pre­va­gu nad prav­no ure­đe­nim dru­štve­nim po­ret­kom ima sa­mo­vo­lja he­ro­ja-ve­te­ra­na. Po mi­šlje­nju Vje­ra­na Ka­tu­na­ri­ća, u post­ko­lo­ni­jal­nom raz­do­blju po­li­tič­ke isto­ri­je bal­kan­skih dr­ža­va, he­roj-ve­te­ran, ili, ka­ko on ka­že, “de­mo­bi­li­zi­ra­ni rat­nik-he­roj”, pred­sta­vlja oko­sni­cu no­ve vla­sti, a “he­roj­ski men­ta­li­tet” pro­ži­ma ide­o­lo­gi­ju vla­da­ju­će eli­te (Katunarić, 208-209).

Me­đu­tim, dru­štvo ko­jim do­mi­ni­ra kult he­ro­ja ni­je mi­li­ta­ri­stič­ko. He­roj­ski ideal ni­je isto što i voj­nič­ka vr­li­na. Pre sve­ga he­ro­ji ni­su lju­di ko­ji, kao voj­ni­ci, vr­še svo­ju du­žnost. Nel­so­no­ve re­či, is­pi­sa­ne na spo­me­ni­ku na Tra­fal­gar skve­ru: “En­gle­ska oče­ku­je od sva­kog čo­ve­ka da iz­vr­ši svo­ju du­žnost” ne go­vo­re o ju­na­štvu, ne­go o di­si­pli­no­va­nom i hra­br­om po­na­ša­nju u prin­ci­pu do­stup­nom sva­kom pod za­sta­vu po­zva­nom En­gle­zu, ko­je se u da­toj pri­li­ci od sva­kog od njih oče­ku­je. Bli­že pri­ro­di he­roj­skog pod­vi­ga je Nje­go­šev stih: “Ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že”, jer se tu ja­sno isti­če da se od ju­na­ka oče­ku­je ne­što obič­nom, nor­mal­nom čo­ve­ku ne­do­sti­žno. He­roj či­ni ču­da, a ne ono što mu je oba­ve­za. On ni­je ni lo­jal­ni gra­đa­nin ni di­sci­pli­no­va­ni voj­nik, a obič­no ni­je ni slu­žio voj­sku. Ni­je se obu­ča­vao za he­ro­ja, ni­je uve­žba­vao he­roj­ska de­la, jer su ona stvar nje­go­ve he­roj­ske pri­ro­de i za­to za nor­mal­ne lju­de, ma ko­li­ko že­le­li i ve­žba­li da bu­du he­ro­ji, he­roj­stvo osta­je ne­do­sti­žno. U stva­ri ono mo­ra da ih za­ču­di, da ih zbu­ni, da ih od­bi­je.

Kao što ni­je uzor voj­nič­kih vr­li­na, he­roj ni­je oli­če­nje ni ne­kih dru­gih na­ci­o­nal­nih oso­bi­na i vred­no­sti. On ni­je re­pre­zen­tant na­ci­je, on ni­je sim­bol nje­nog iden­ti­te­ta. Bo­ri se za nas, ali ne kao je­dan od na­ših. On je če­sto stra­nac, ko­ji do­la­zi iz ne­ke da­le­ke ze­mlje da nam do­ne­se ču­de­sno spa­se­nje od ne­kog zla s ko­jim sâ­mi ne mo­že­mo da izi­đe­mo na kraj. Po­ne­kad je on stra­nac u et­nič­kom smi­slu, a po­ne­kad je nje­go­va stra­nost, nje­gov al­te­ri­tet obe­le­žen ne­kim dru­gim zna­kom, kao što su de­tinj­stvo pro­ve­de­no me­đu ži­vo­ti­nja­ma, ču­de­sna te­le­sna sna­ga ili ne­ka te­le­sna oso­be­nost. Kao zna­ci he­roj­skog al­te­ri­te­ta na­ših kri­mi­na­la­ca-rat­nih ju­na­ka slu­že ta­kve cr­te u nji­ho­vim por­tre­ti­ma kao što su zver­ska sna­ga i okrut­nost, ču­de­sni opo­ra­vak po­sle ra­nja­va­nja, bo­ra­vak u stra­nim za­tvo­ri­ma i spek­ta­ku­lar­na bek­stva iz njih, ma­fi­ja­ški na­di­mak.

Kad se to ima u vi­du, ne­ma ni­ka­kve smet­nje da se pri­hva­ti ide­ja da ma­fi­ja­ši uče­sni­ci ra­to­va u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji ni­su do­bi­li ulo­gu rat­nih ju­na­ka od ne­vo­lje, u ne­do­stat­ku za to bo­ljih i sprem­ni­jih bo­ra­ca, ne­go da su za tu ulo­gu svo­jim ma­fi­ja­škim po­slom i ume­ćem ta­ko­re­ći bi­li pred­o­dre­đe­ni, da su oni auten­tič­ni po­tom­ci slav­nih haj­duč­kih pre­da­ka, da upra­vo oni na naj­bo­lji na­čin na­sta­vlja­ju nji­ho­vo de­lo, nji­ho­vu le­gen­du i sla­vu.

Januar 2000.

Peščanik.net, 17.01.2000.

———–    

  1. Me­đu go­spo­da­ri­ma post­mo­der­nih ra­to­va Englund po­mi­nje, po­red vo­đa pri­vat­nih voj­ski iz Li­be­ri­je, Av­ga­ni­sta­na i So­ma­li­je, na­la­ze se i Fi­kret “Ba­bo” Ab­dić i Želj­ko Ra­žna­to­vić Ar­kan.
  2. Se­nad Pe­ća­nin: “Ca­ci­na po­sljed­nja dže­na­za”. Da­ni, stu­de­ni 1996. Na­ve­de­no pre­ma: Ža­nić, 365.
  3. Ove po­dat­ke na­vo­di Mar­ko Ati­la Ho­a­re u tek­stu “Ci­vil­no-voj­ni od­no­si u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni 1992-1995″, u: Ma­gaš i Ža­nić, 220-221.
  4. U li­stu “Stran­ka srp­skog je­din­stva”, 6. no­vem­bar 1994.
  5. Va­nja Bu­lić, “Le­po­ti­ca i ko­man­dant”, “Du­ga”, 21. ja­nu­ar 1995.
  6. Vi­še o Ra­žna­to­vi­ću i nje­go­vim na­vi­ja­či­ma – do­bro­volj­ci­ma u mom ra­du “Fud­bal, hu­li­ga­ni i rat”, u: Čolović, 1997,227-274. U vre­me pri­pre­me ovog tek­sta za štam­pu sti­gla je vest da je Ra­žna­to­vić 15. ja­nu­a­ra 2000. ubi­jen u re­vol­ve­ra­škom ob­ra­ču­nu u be­o­grad­skom ho­te­lu In­ter­kon­ti­nen­tal.
  7. Up. u ovoj knjizi tekst “Ka­pe­tan Dra­gan. No­vi srp­ski rat­ni ju­nak”.
  8. Ra­doš Mić­ko­vić, Aćim Vi­šnjić, Ko­man­dant Srp­ske gar­de Gi­ška pla­men, Knji­žev­na za­jed­ni­ca Her­ceg No­vi, s. a, str. 8.
  9. Up.u ovoj knjizi tekst “Lju­ba Ze­mu­nac. Pa­ra­doks o za­štit­ni­ku”.
  10. U član­ku Ja­sne Ba­bić ”Ako mi itko do­ka­že da sam pre­kr­šio za­ko­ne…”, Na­ci­o­nal, 12. mart 1997. Na­ve­de­no pre­ma: Ža­nić, 363.
  11. Nav. de­lo, str. 9. Slič­no to­me, Ar­kan je se­be sma­trao voj­ni­kom “po kr­vi”, ko­me ni­je po­treb­no is­ku­stvo slu­že­nja u voj­sci da bi bio do­bar voj­nik. Jer, ka­že on na jed­nom me­stu, “Ni­kad ni­sam slu­žio voj­sku. Ni­kad u ži­vo­tu ni­sam znao ni za jed­nu voj­nu dok­tri­nu, ni ko­man­do­va­nje, ali kao sin pu­kov­ni­ka avi­ja­ci­je, ce­log ži­vo­ta sam bio voj­nik, po kr­vi” (“Stran­ka srp­skog je­din­stva”, br. 6, no­vem­bar 1994).
  12. Nav. delo, str. 12-14.
  13. Ovaj tekst je deo ogla­sa ob­ja­vljen u “Po­li­ti­ci” od 9. ok­to­bra 1994, na če­tvr­tu go­di­šnji­cu osni­va­nja SDG.
  14. Komandant Srpske garde – Gi­ška pla­men, str. 8.
  15. Isto, str. 114.
  16. Isto, str. 101.
  17. Oglas u “Po­li­ti­ci” od 9. ok­to­bra 1994. Uz tekst mo­li­tve, ob­ja­vljen u no­vi­na­ma na 4. go­di­šnji­cu osni­va­nja SDG, pri­lo­že­no je i ovo ob­ja­šnje­nje: “Ovo je mo­li­tva srp­skih voj­ni­ka, ko­ju, pred po­la­zak u bit­ku, mo­le Obi­li­ći Srp­ske do­bro­vo­ljač­ke gar­de”.
  18. “Du­ga”, 21. no­vem­bar 1992.
  19. Na­ve­de­no pre­ma: Ža­nić, 358.
  20. Nato se, u Gor­skom vi­jen­cu, po­zi­va Vuk Mi­ću­no­vić, od­go­va­ra­ju­ći na op­tu­žbu da je “sa­mo­volj­ni ka­ur­ski haj­duk”. On prihvata da je haj­duk, ali onaj ko­ji “go­ni haj­du­ke”, to jest Tur­ke, ko­ji “pr­že ze­mlje i na­ro­de”.
  21. Vi­še o to­me u ovoj knjizi u tekstu “Kapetan Dragan”.
  22. Komandant Srpske gardeGi­ška pla­men, str. 25-26.
  23. Isto, str. 120.
  24. Isto, str. 31.
  25. Vuk Ka­ra­džić osta­vio je sve­do­čan­stvo o to­me ka­ko se 1809. go­di­ne Ka­ra­đor­đev Pra­vitelj­stvu­ju­šči so­vjet po­ku­šao da ob­ra­ču­na sa jed­nim od naj­ču­ve­ni­jih ju­na­ka Pr­vog srp­skog ustan­ka, Haj­duk Velj­kom. Taj ju­nak i nje­go­vi “mom­ci” ni­su sa­mo se­kli tur­ske gla­ve, ne­go su, po ju­nač­kom obi­ča­ju, i pljač­ka­li i si­lo­va­li. Pr­va srp­ska vla­da za­klju­či­la je da bi pr­vo mo­glo bez dru­gog, pa je ta­ko Haj­duk Velj­ko op­tu­žen i osu­đen za ono što bi­smo da­nas na­zva­li rat­nim zlo­či­nom. “A kad bu­de u Bi­o­gra­du o no­vom lje­tu na skup­šti­ni”, pi­še Ka­ra­džić, “op­tu­že ga ne­ka­ki kne­šči­ći i bu­lju­ba­ši­ce iz oni na­i­ja, ku­da je on za­po­vje­dao, da je ne­ka­ke đe­voj­ke si­lo­vao, i mom­ci nje­go­vi da su ne­ka­kim ljud­ma po­o­ti­ma­li go­ve­da i ov­ce i pro­da­li kao Tur­sko; i za­to ga so­vjet od­su­di u ku­lu, no sre­ćom nje­go­vom onaj ga dan ne za­tvo­re, ne­go osta­ve do u ju­tro, a on u ve­če sku­pi svo­je mom­ke, pa im ka­že: ‘Bra­ćo! ja sam mi­slio, me­ne zo­vu u Bi­o­grad, da me pi­ta­ju, ko­li­ko sam ra­na lje­tos pre­tr­pio, i ko­li­komi je mo­ma­ka po­gi­nu­lo, ko­li­ko li sa­ka­ti osta­lo, i ko­li­ko mi je kum­ba­ra vi­še gla­ve pu­klo, i ko­li­ko je ko­nja po­da mnom po­gi­nu­lo, i imam li čim mom­ci­ma aj­luk is­pla­ti­ti; a oni me pi­ta­ju, ko­li­ko sam đe­vo­ja­ka ob­lju­bio: pa sju­tra oće da me za­tvo­re u ku­lu; ne­go bje­ži­te da bje­ži­mo odav­de’” (Ka­ra­džić,1898, 229-230).
The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)