Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Da li su osobe pozitivne na Kovid 19 zaražene ili osuđene? Da li su osobe u karantinu na Košutnjaku i drugde (ne zna se još da li su pozitivne na virus ili ne), te pacijenti na Sajmu i na drugim sličnim mestima – slobodni ljudi? Može li bolest biti dovoljan razlog da se zaraženima i svima drugima oduzme dostojanstvo?

Ne kinjimo čitaoca pitanjima. Ponovimo: ova država nema kapacitet – neka mi čitalac oprosti na banalnoj tvrdnji – da se nosi sa epidemijom kao što to rade Nemačka ili Južna Koreja. U nedelju, 29. marta, na svoj način to je nedvosmisleno potvrdio i stručnjak za epidemije Predrag Kon.

Ovako Kon: „Treba odvojiti čitavu jednu ustanovu, gde bi sedeli odvojeni pacijenti, a onda ti koji su planirani da se iz te ustanove isele, nemaju gde da se leče. Da ne pominjem tačno koja je ustanova, ali se radi opet o teškim bolesnicima. Prema tome, u problemu jesmo, iz tog problema izlazimo koliko smo sposobni, brže od ovoga očigledno ne znamo“.

Hvala stručnjaku Konu, bez trunke ironije. Znali smo sve to i sami, a on nam je samo potvrdio. Umesto da nas tretira kao magarce, obratio nam se kao informisanim, razumnim odraslim ljudima. Poštujemo i trud i trenutne sposobnosti. Sledi im aplauz u 8. Ono što Kon ne kaže, a podrazumeva se – neko mora da položi račun za devastiranu državu i njene ustanove.

Po prirodi stvari, ceh mora platiti tekući režim. Čak i da to nije režim u svojoj devetoj godini trajanja, čak i da ga ne čine ljudi odgovorni za razbijanje prethodne države te pljačku i uništavanje njenih resursa tokom čitave poslednje decenije 20. veka, u redu je da baš oni plate račun. A ako se zaračuna i nedavna prošlost, onda to više nije samo u redu nego je i pravedno.

Ali, režimu sa Vučićem na čelu ne sviđa se ova neminovnost. Oni bi da ponovo izmaknu pravdi. To rade na jednostavan način, tako što menjaju uloge u osnovnoj priči. Država nije u stanju da se stara za zdravlje i dobrobit svojih žitelja; dok bi režim, pak, da nas uveri da upravo žitelji namerno opstruiraju državu i onemogućavaju je da se stara o njima.

Umesto istine o razorenoj (kriminalnoj) državi imamo državu koja kriminalizuje svoje žitelje. Mogao je režim sa Vučićem na čelu da se obrati ljudima kao i epidemiolog Kon. Ali, umesto da kaže bolje od ovog ne možemo i ne znamo, pa kad sve prođe ponećemo svoj deo odgovornosti za kardinalne propuste, režim optužuje i preti žiteljime Srbije – vi ste krivi što mi ne možemo i ne znamo bolje.

Pošto su u njegovim očima krivi ljudi a ne vlast, režim preuređuje Srbiju u jedan veliki zatvor. Da se većina ne oseti baš kao u zatvoru, unutar zatvora podižu se karantini i sajmovi da bi se poslala poruka – ako pomislite da je vama loše, pogledajte samo kako je njima; ako to nije dovoljno da biste se osećali bolje, skroz ćemo vam zabraniti da se krećete.

(Pošto je u nedelju uveče izgovorio tih famoznih 24 sata, Vučić je, ponovo, pritisnuo crveno dugme za paniku. U ponedeljak, ljudi su pohrlili da se snabdeju za… Zaista, za šta? Za koliko se puta po 24 sata može spremiti hrane u jedan stan ili kuću; koliko novca treba za to? S druge strane, ko će odgovarati za viruse prenete u redovima u radnjama?)

Režim igra dobro poznatu igru, ujedno i jedinu koju zna da odigra: da obeleži i podeli „naše“ i „tuđe“. U ovoj konkretnoj situaciji „naši“ su zdravi, a „tuđi“ – bolesni. Virus, je l da, ne vidimo a zaraženi se, čak i po simptomima bolesti kod većine, ne razlikuju na prvi pogled od nezaraženih. Zato je podela povučena arbitrarno, na osnovu onoga što se vidi golim okom.

Izdvojeni su ljudi stariji od 65 godina: potpuno im je zabranjeno da se kreću. Samo zato što su razlike između starijih i mlađih od 65 gotovo pa očigledne. Toj arbitrarnoj odluci, na osnovu prepoznavanja golim okom, naruku ide to što su stariji od 65 i najranjiviji, pa ih je lako izjednačiti sa bolešću. To je bio prvi korak. A podela se mora obnavljati, pa smo imali i drugi korak: karantine i sajmove.

Po, u osnovi mitskom, obrascu, bolest je tako kompartmentalizovana – jasno su izdvojene simbolične oblasti i grupe zaraze – što je kod ostalih, izostavljenih u prvim trijažama, trebalo da stvori (lažni i kratkotrajni) utisak da su bezbedni. Utisak je, međutim, izostao: niko nije bezbedan, kako uglavnom i stoje stvari sa zarazama. Pa su došle nove pretnje i kompartmentalizacija po stanovima i kućama.

Umesto da žitelje Srbije štiti od zaraze, režim koristi državni aparat da samo društvo učini bolesnim. Da se ne bismo pogrešno razumeli, nije stvar u tome da su pojedine ili čak većina mera u svojoj suštini neosnovane. Naprotiv, one imaju smisla i pokazale su se drugde kao delotvorne, pa će se takvima verovatno pokazati i kod nas.

Ali, način na koji se one uvode i nameću je duboko pogrešan. Umesto što se razmeće silom nad prestrašenim žiteljima Srbije, režim bi morao da strepi od njihovog besa. Sve što se sad događa, pokušaj je režima da to izbegne i održi se uprkos svojim decenijskim devastirajućim rezultatima, koje je Kovid 19 razgolitio.

Peščanik.net, 31.03.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)