Istraživanja iz prošle godine pokazuju da preko 54% građana Srbije nema poverenja u domaće pravosuđe. Prosečan sudski spor u Srbiji traje oko 20 godina, dok se sporovi rešavaju ekspresno samo u situacijama u kojima se država pojavljuje kao tužilac. Čak se ni krivični procesi ne rešavaju brzo. Prema istraživanju Centra za antiratnu akciju, na dugo trajanje postupka najviše utiču teškoće u predkrivičnom postupku (nedostupnost osumnjičenog), dugo trajanje ili prekidi istrage. Na trajanje suđenja utiču neodazivanje okrivljenih pozivima suda, zloupotreba procesnih prava okrivljenih i njihovih advokata, čak i oštećenih.
Tako se generalni sekretar Koštuničine Vlade Dejan Mihajlov 26 puta nije odazivao pozivima suda, pre nego što mu je prošle godine izrečena novčana kazna po tužbi Vladimira Popovića za klevetu. Nebojša Bakarec je u nepoštovanju suda nadmašio svog partijskog kolegu Mihajlova, jer se na ročištima u dva odvojena predmeta pred Četvrtim i Drugim opštinskim sudom nikada nije pojavio, pa je zbog toga nastupila apsolutna zastarelost za gonjenje za krivično delo klevete.
Beogradski centar za ljudska prava organizovao je prošle nedelje okrugli sto na temu “Prati li krivično zakonodavstvo društvene i ekonomske promene u Srbiji?” gde su govorili ministarka pravde Snežana Malović, Momčilo Grubač, Slobodan Beljanski, Miodrag Majić, Ivan Janković, Vojislav Đurić i Goran Ilić.
Profesor na Pravnom fakultetu univerziteta Union, Momčilo Grubač kaže da Srbija nema nikakvu pravosudnu statistiku, ni plansko praćenje i proučavanje pravosudne prakse, tako da u Srbiji niko pouzdano ne zna kako se pojedini zakoni primenjuju u praksi.
Advokat Slobodan Beljanski je rekao da je novi Zakonik o krivičnom postupku donet na brzinu, da je prepun neprihvatljivih, nepotrebnih i protivrečnih rešenja i izdvojio nekoliko pojava za koje smatra da idu u prilog protivpravnom ponašanju.
Korupcija
Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja svaki peti građanin Srbije tvrdi da je platio mito da bi dobio neku uslugu u javnim službama. Podaci Svetske banke kažu da je Srbija na 4. mestu u svetu po korupciji u zdravstvu, iza Maroka, Moldavije i Tadžikistana. Čak i predsednik Srbije priznaje da je korupcija u našem društvu postala “sastavni deo života”, kako je rekao na nedavno održanom glavnom odboru DS. Dakle, svest o ukorenjenosti sistemske korupcije u Srbiji postoji, dok su pokušaji da se ona iskoreni očigledno neuspešni.
Dosadašnji pokušaji u borbi protiv korupcije uglavnom su se svodili na osnivanje kontrolnih tela kojima vlast nije davala podršku. Tako je na primer, Državna revizorska institucija, najvažniji organ za kontrolu trošenja novca iz republičkog budžeta prošle godine apelovala na Vladu, premijera, predsednika i Skupštinu da im konačno obezbede prostorije i opremu za rad.
Korupcija je obuhvaćena krivičnim delima protivzakonitog posredovanja i primanja i davanja mita, dok zakon ne obuhvata sve oblike sankcionisanja trgovine uticajem, kao jednim od posebnih oblika političke korupcije.
Slobodan Beljanski predlaže da “pod udar krivičnog zakona dođe i svako direktno ili indirektno obećanje, davanje ili nuđenje nezaslužene koristi onome ko nudi svoj stvarni ili pretpostavljeni uticaj ili tvrdi da može da izvrši neregularan uticaj na domaćeg ili stranog državnog službenika ili člana parlamenta, bez obzira da li je taj uticaj izvršen ili nije i bez obzira da li bi se pretpostavljenim uticajem postigao nameravani rezultat.”
Ugrožavanje sigurnosti
Krivično delo ugrožavanje sigurnosti je najbolji primer koji pokazuje koliko je nesrazmeran odnos praktikovanja jedne društveno opasne pojave i blagosti kazne za takvo ponašanje. Predviđena je kazna zatvora do jedne godine za pretnju smrću dok je za mučenje životinje koja pripada posebno zaštićenoj vrsti propisana trostruko stroža kazna – zatvor do tri godine. “Tako je čovek u Srbiji manje zaštićen od posebno zaštićene životinjske vrste, tj. veći je rizik zlostavljati takvu životinju, nego pretiti smrću čoveku.”, kaže Slobodan Beljanski.
Povreda sloboda i prava čoveka
Naše krivično zakonodavstvo ima dugu i lošu tradiciju kada je reč o krivičnim delima protiv sloboda i prava čoveka i građanina. Stručnoj javnosti nije jasno kako su za ova krivična dela propisane novčane kazne ili kazne zatvora do jedne ili najviše tri godine uz skraćeni krivični postupak. Čak su i za falsifikovanje rezultata glasanja propisane novčane kazne ili zatvor od jedne do tri godine, kao da Srbija nema dovoljno iskustava sa izbornim krađama.
Zakonik sadrži i jedno krivično delo koje se neposredno tiče građanskih sloboda i prava – pozivanje na otpor, zbog kojeg je čak i apelovanje na građansku neposlušnost kažnjivo. U demokratskim državama ovo krivično delo služi zaštiti osnovnih društvenih vrednosti, a kod nas se ne primenjuje čak ni kada se bitno ugrožavaju vrednosti demokratskog društva.
“Nedavno smo bili svedoci organizovanja velikog protestnog mitinga povodom hapšenja optuženog Radovana Karadžića. Problem je u tome što je državni organ zadužen za sprečavanje i otkrivanje krivičnih dela dao dozvolu za održavanje javnog skupa koji je u osnovi sam po sebi predstavljao krivično delo, jer je za cilj imao pozivanje na otpor zakonitim odlukama i merama državnih organa”, kaže advokat Beljanski.
Krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti u posleratnoj epohi u Srbiji ima posebnu ulogu, ta uloga ne treba da se sastoji samo u zaštiti ustavnog uređenja i bezbednosti, već i u uticanju na svest građana o osnovnim socijalnim i etičkim vrednostima. U Srbiji danas, učestalost ugrožavanja ovih vrednosti daleko prevazilazi broj izrečenih osuđujućih presuda. Tako su napadi na Rome u Srbiji postali uobičajena pojava za koju se ne odgovara pred sudom.
Na primer, za ubistvo glumca Dragana Maksimovića, koga su ubili skinhedi zbog sumnje da je Rom, još uvek niko nije odgovarao. Policajci koji su pretukli braću Jovanović iz Kuršumlije, da bi iznudili priznanje za krađu koju nisu počinili, kažnjeni su samo suspenzijom. Kao i u prethodnim sličnim slučajevima protiv policije opštinska tužilaštva pokrenu istragu protiv policajaca, ali odustaju od daljeg postupka.
Opstrukcija pravde
Krivično delo sprečavanje i ometanje dokazivanja nikako nije dovoljno da bi sprečilo ili sankcionisalo ometanje sprovođenja pravde i nepoštovanje suda. “Na primer,” kaže Slobodan Beljanski “kada je u pitanju odbrana fantomskih nacionalnih interesa, lažno svedočenje postalo je jedna vrsta moralne obaveze, a ometanje pravde veština koja zaslužuje pohvalu”. Ovo krivično delo je nepotpuno jer ne čini kažnjivim brojne vrste uticanja na svedoke ili veštake, kao što su: nagovaranja, dezinformisanja, moralni apeli, pozivanje na patriotske obaveze, ili na prijateljske, zavičajne, etničke, rodbinske i partijske veze. Moguće je nekažnjeno ucenjivati ili podmićivati svedoka ili veštaka sve dok se ne dokaže postojanje namere, što je praktično nemoguće. “Dovoljno je da onaj ko svedoku preti da bi ga sprečio da svedoči dokaže da nije znao ni protiv koga se ni zbog čega se i kakav postupak vodi, pa da, njegova radnja ostane izvan domašaja kaznene protivpravnosti”, kaže Beljanski.
Zloupotreba službenog položaja
Premijer Izraela, Ehud Olmert, krajem jula dao je ostavku zbog optužbi za korupciju i zloupotrebu službenog položaja: “S ponosom izjavljujem da sam građanin zemlje koja vodi istragu o premijeru. Niko ne može biti iznad zakona, niti van zakona. Odlazim sa svoje funkcije časno i dostojanstveno, a onda ću dokazati svoju nevinost”, rekao je Olmert.
U Srbiji su optužbe za korupciju i zloupotrebu službenog položaja visokih javnih funkcionera svakodnevna pojava i uprkos brojnim aferama na političkoj sceni Srbije, do sada nijedan od viših zvaničnika nije procesuiran. S druge strane, sve je više primera gde niži državni činovnici i zaposleni u javnim službama ipak odgovaraju za ova krivična dela.
Zloupotreba službenog položaja je jedno od krivičnih dela čiji je širok i neodređen sadržaj često korišćen za selekciju kadrova u državnim organima i privrednom poslovanju.
Osnovni paradoks sastoji se u tome što zakon osim prekoračenja granica službenog ovlašćenja kažnjava i samo korišćenje (“iskorišćavanje”) službenog položaja da bi se sebi ili drugome pribavila bilo kakva korist. “Korišćenje službenog položaja, međutim, uvek rezultira nekom korišću, ili za sebe, ili za drugoga, koji može biti stranka, institucija, pa čak i sama država”, napominje Slobodan Beljanski. Primena ovog propisa gde se “iskorišćavanje” položaja izjednačava sa njegovom zloupotrebom, zavisi od slobodne i tendenciozne interpretacije teorije i sudske prakse iz vremena socijalizma.
Beljanski kao primer navodi položaj vlasnika preduzeća: “Tako bi za zloupotrebu službenog položaja mogao da odgovara i vlasnik preduzeća koji je iskoristio svoj vlasnički položaj da bi sebi pribavio imovinsku korist, tj. da bi radeći ono za šta je svoje preduzeće registrovao stekao dobit. Pritom je krivično delo nesavestan rad u privrednom poslovanju ušlo u Zakonik u kome se krivica odnosi samo na nesavestan rad odgovornog lica u preduzeću. To znači da vlasnik može nekažnjeno da krši zakon ako radi na svoju štetu, ali da će pasti pod krivično gonjenje ako, ne kršeći zakon, koristi svoj položaj da bi pribavio sebi korist!”
Ministarka pravde Snežana Malović je rekla da je samo delimično tačno da krivično zakonodavstvo ne prati promene u Srbiji. Ona kaže da je trenutno nemoguće promeniti krivično zakonodavstvo zbog brzog razvoja informacionih tehnologija i novih načina izvršenja krivičnih dela, ali i zato što je sve do 2003. postojalo dvojno zakonodavstvo i dva krivična zakonika.
Peščanik, 17.09.2008.
