Krv nije voda

U Kanu se pretprošle nedelje orgijalo. Slavila se dvadesetpetogodišnjica MIPIM-a, najvećeg sajma nekretnina na svetu. Dvadeset hiljada učesnika iz osamdesetak zemalja skupilo se da uz neprekinuti žubor šampanjca, na otvorenom, sklapa ugovore koji menjaju lica naših gradova. Tu su krupni investitori i kupci svih vrsta: gradske i opštinske vlasti, državnici, arhitekte, inženjeri, hotelijeri, trustovi, tajkuni – čitav lanac industrije nekretnina. Većina su muškarci, strogo uniformisani u tamnoplavim ili sivim odelima. Pregovara se na jahtama, koje gusto nanizane u stotinama pokrivaju izlaz na Mediteran. Početna cena iznajmljivanja jednog takvog plutajućeg salona je 500.000 evra za nedelju dana, a ulaznica za sajam je 1.500 evra. Širom Evrope, poslednjih nekoliko godina, gradskim i opštinskim vlastima se zamera da dok kod kuće treniraju strogoću i “mere štednje”, u Kanu troše naš porez na zavođenje privatnih ulagača. To ih je primoralo da zamole svoje investitore da im na MIPIM-u budu i domaćini. Sada uglavnom političari predstavljaju svoju opštinu i interese njenih građana na štandovima investitora. U Kanu nema potrebe da se pretvaraju u čijem su džepu.

Za dvadeset pet godina MIPIM-izma, ima šta da se slavi. Slavilo se četvrt veka erozije socijalne države u Evropi pod okriljem “javno-privatnih partnerstava”: rasprodaja javnih i socijalnih stanova i prodaja javnog zemljišta u bescenje. Slavila se deregulacija urbanističkih propisa koja omogućava nicanje grozdova nebodera i utrostručivanje zidane mase na datom zemljištu. Slavili su se propisi koji dozvoljavaju opštinama da naplaćuju “pristupačne” stanarine u visini od 80 odsto od tržišne cene. To znači da na tržištu naduvanih cena renti, jedna porodica niskih ili srednjih primanja ulazi u direktnu konkurenciju sa belosvetskim kućevlasnicima, koji uglavnom nekretnine kupuju na neviđeno da bi ih izdavali. Jasno je ko u toj igri gubi, a rezultat je “džentrifikacija” ili prosto rečeno poburžujčenje čitavih gradskih oblasti.

Slavila se i ekonomska kriza koja je Evropskoj uniji kroz Fiskalni pakt omogućila da spase hipotekarne banke, bez zaštite građana od prisilnog povraćaja njihovih stanova. U Irskoj i zemljama na jugu Evropske unije, posledice su najgore. U Španiji, 200.000 porodica je izbačeno na ulicu a 400.000 procesa povraćaja je još u toku. Kriza je takođe Trojci (Evropskoj komisiji, Evropskoj centralnoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu) pružila priliku da nametne punu liberalizaciju tržišta najamnina koja je ustoličena u njihovom Memorandumu uzajamnog razumevanja. U zemljama poput Holandije i Nemačke u kojima se većina stanove iznajmljuje, nestaju decenijama regulisana ograničenja visine renti. U tamni vilajet MIPIM-izma, u proteklih dvadeset pet godina, uvedene su sve demokratski izabrane vlasti Evrope pod devizom: “ako uzmeš – kajaćeš se, ako ne uzmeš – kajaćeš se”.

U tom kontekstu treba razmatrati “Beograd na vodi” koji je Siniša Mali predstavio na kanskoj rivijeri. Ne možemo reći da su sva otelotvorenja ovog projekta, od vekovnog sna o Savskom amfiteatru iz dvadesetih godina prošlog veka, preko “Varoša na vodi” iz osamdesetih, pa sve do Miloševićevog “Europolisa” iz 1995. u suštini ista. “Beograd na vodi” koji je predstavljen na MIPIM-u 2009. je suštinski neoliberalni projekat. Kao snoviđenje špekulativnog globalnog kapitala, on ni po čemu nije poseban i može se uvrstiti u čitav niz rečnih projekata poput Rajnhatena u Bazelu ili Sankt-Petersburškog “Lakta” centra (koji se prvobitno zvao “Gazprom City”). Receptura je jednostavna: dobro pomešajte obalu i gustu gradnju, pobacajte po njima zelene površine, zabodite jedan gigantski toranj i na kraju dodajte vodu.


Bazel Sankt-Petersburg Beograd

Vizija koju dočarava “Beograd na vodi” treba da zaseni građane Beograda toliko da zaborave da pitaju tačno kada, kakav i koliki direktan doprinos njihovim životima će projekat doneti. Ta pitanja se već mesecima postavljaju na društvenim mrežama i u štampi, a verovatno ih najjasnije artikuliše grupa Ministarstvo prostora.

Pošto znamo da projekat prati svetske trendove, valjalo bi se zapitati da li će sadržati i neke od elemenata koji već duže vreme građani i stručnjaci proučavaju i kritikuju širom sveta. Na primer: koje garancije u ugovoru imamo da se investitor Igl Hils neće baviti “land bankingom” ili zemljišnom špekulacijom. Scenario u kojem toranj i tržni centar bivaju završeni, a ostatak zemljišta stoji prazan čitavu deceniju ili dve dok Igl Hils ne odluči da su tržišni uslovi povoljni i usluge podizvođača ne postanu dovoljno jeftine, nije nezamisliv. Da li znamo kako će izgledati stambeni objekti koje projekat nudi? Ne samo kako će zidana masa biti raspoređena, što je veoma važno pitanje, jer se odražava na panoramu i dovodi do zasenčenja već postojećih objekata i ulica, već koji će socijalni karakter imati? Da li će stanovi pratiti trend ograđenih kvartova u kojima pod ključem žive potpuno izopšteni bogatuni, čije ulice su privatne, kao i zeleni krovovi, na kojima ćemo ih gledati kako se baškare? Hoće li deo stanova biti javni, u vlasništvu grada i dodeljivan onima kojima su najviše potrebni? Koji procenat tornja će biti javni prostor? Zar ne bi lepo bilo da jedan sprat bude dodeljen našim osnovcima, koji bi tu mogli da izvode svoje školske priredbe? Ili prostor za vrtić? Ili čitaonica za penzionere? Hoće li u novom parku vladati režim privatnog obezbeđenja koje noću šmrkovima tera beskućnike, a danju pendrecima uklanja Rome? Kakve garancije se nude radnicima u građevinskoj industriji da će biti propisno plaćeni i tretirani, da će im biti omogućeno sindikalno organizovanje?

Ta pitanja se moraju postaviti, masovno, silovito i bez odlaganja. Jer, u suprotnom, naš investitor Muhamed el Abar će raditi po navici. Kao čovek koji stoji iza gradnje najviše zgrade na svetu “Burdž Kalifa” u svojim rodnim Emiratima, ima za šta da odgovara. “Burdž Kalifa” je toranj natopljen krvlju radnika iz Indije, Pakistana, Šri Lanke i Filipina. Emirati već decenijama kriju broj smrti na radnom mestu, čiji su najčešći uzroci: premor, povrede, toplotni udar i samoubistvo. Godine 2005. indijski konzulat je pobrojao devetsto sedamdeset i jedan smrtni slučaj njihovih državljana. Posle toga su ih Emirati zamolili da prestanu da broje javno. Radničke pobune i štrajkovi izbijaju redovno, jer su građevinari prisiljeni da žive izopšteno, u neljudskim uslovima, radeći 6 dana nedeljno, 12 sati na dan za plate od oko 150 dolara mesečno. U pobuni, marta 2006, radnički gnev je naneo oko milion dolara štete u obliku uništenih automobila, kompjutera i građevinske opreme. Represija je brutalna, pa tako država-poslodavac ne preza od toga da posle štrajka hiljade radnika baci u zatvor. Kada se ohlade posle šest meseci, ponudi im se da se vrate na posao ili će im se poništiti radna dozvola, što vodi trenutnoj deportaciji. Ali, pakao se ne završava sa krajem građevinskih radova na emiratskim oblakoderima, jer radnici u uslužnoj industriji žive tako očajno da se sa njih redovno bacaju.

Valjalo bi takođe zapamtiti da je špekulantu El Abaru tokom izgradnje “Burdž Kalife” ponestalo novca, jer se frenetično zidanje u Emiratima poklopilo sa svetskom ekonomskom krizom 2007-2012, tako da je bio primoran da projekat zalije naftnim dolarima iz Abu Dabija. Na kraju svega je bio toliko drzak da svetskoj javnosti servira šarenu lažu kako je 90 odsto prostora prodato pre nego što je projekat završen. U stvari, deset meseci pošto je toranj otvoren, najamnine i prodajne cene su pale za 40 odsto, a samo 8 odsto tornja je bilo nastanjeno. Izgleda da mu niko nije rekao da je tržište osetljivo kada su u pitanju roba i cene i da se špekulacija nagrađuje kada se ne krije iza prestrašene maske svog sanjanog uspeha. Kao i “Beograd na vodi”, El Abar je samo oličenje jednog tipa u galeriji MIPIM-izma.

Dvadeset pet godina MIPIM-a nije prošlo nezapaženo ni od strane žrtava tržišta i onih koji se bore protiv svega što sajam predstavlja. Ove godine, prvi put, predstavnici udruženja građana, stambeni sindikati, aktivisti, stanari i istraživači iz šesnaest zemalja (uključujući i romsku delegaciju iz Francuske) okupili su se u Kanu da prokažu političare i kompanije. “Narodni tribunal” koji je koordinisala “Evropska akciona koalicija za pravo na grad i stanovanje” trajao je čitavo popodne 12. marta, na sveže opranoj zelenoj pijaci “Forvil”, 300 metara od sajmišta MIPIM. Delegacije su direktno prozvale učesnike u potržištenju naših gradova i iznele šta zahtevaju od izabranih lokalnih, nacionalnih i evropskih vlasti, kao i korporacija. Paralelno sa tribunalom, aktivisti su širom Evrope demostrirali, okupirali banke i prazne luksuzne stanove.

Ovo zajedničko iskustvo pokazuje da je na svakoj ravni, od komšiluka do Evropske unije, jedini efektan način da se odupremo MIPIM-izmu vanpartijsko udruživanje građana i solidarnost koja premošćava razlike između neskućenih, stanara i kućevlasnika, kao i razlike u klasi ili rasi. Onima koji veruju da je grad pista na kojoj se svi trkamo (iako se neki voze u limuzinama, a neki u invalidskim kolicima), u kojoj ima pobednika i poraženih, poželjnih i nepoželjnih, mora se staviti do znanja da je grad naš. Poruka Vučiću i El Abaru je jednostavna: “Vi ste od našeg grada napravili bojno polje i mi ćemo se za njega izboriti. Tražili ste – gledajte!”

U Londonu, 22. marta 2014.

 
Peščanik.net, 24.03.2014.