Beograd na steroidima

Kada se voda povuče, ostaje glib. U tom glibu ćemo videti u kojoj meri je Vučićeva vlada posvećena tehnici neoliberalnog projekta. Ako mu je Margaret Tačer zbilja uzor,[1] Vučić će dobro poznavati sledeći pasus njenog mentora Miltona Fridmana:

Jedino kriza – stvarna ili doživljena – proizvodi istinsku promenu. Kada nastupi kriza, način na koji delamo zavisi od ideja koje su nam na dohvat ruke. Verujem da je to naša osnovna svrha – da razvijamo alternative postojećim merama, da ih održavamo u životu i na raspolaganju, do trenutka politički nemoguće postane politički neminovno.[2]

Ova izjava datira iz 1982. godine kada je Tačer povela rat protiv Malvina i zadojivši glasačko telo šovinizmom, preokrenula svoj klimavi mandat u većinsku podršku. Ali kriza ne mora da bude proizvedena, ona može da bane u obliku stihije. Tako je Fridman posle uragana Katrina koji je pogodio Nju Orleans 2005. rekao da je ova katastrofa takođe “prilika“. Prilika da se primene mere slobodnog tržišta.

Srbija je “zaostala” zemlja, pa se ne može reći da je odgovor na Tamaru bio grabljivi kapitalizam, a još manje može sa pevačem i aktivistom Hari Belafonteom da kaže: Katrina nije bila nepredvidiva. Ona je ishodište političke strukture koja svoju odgovornost prenosi na privatne preduzimače i na taj način se potpuno odriče svake odgovornosti. Navodno kamenovani pekar koji je u Lajkovcu digao cene je pojedinac, a ne korporacija.

Godine 2004, godinu dana pre Katrine, Federalna agencija za nadzor u slučaju vanrednog stanja (FEMA) odbila je državi Luizijani sredstva za razvijanje plana u slučaju uraganske stihije. Umesto toga je naručila studiju od private kompanije za milion dolara. Rezultati istraživanja nikada nisu pretvoreni u konkretne pripreme, jer su federalna sredstva za to uskraćena državi Luizijani. FEMA je posle uragana platila firmi Shaw 175 dolara po kvadratnom metru za postavljanje cirada koje su zamenjivale oduvane krovove. Cirade su plaćene iz državnog budžeta, a stanovnici Nju Orleansa koji su ostali bez posla, nemoćno su gledali kako razne firme profitiraju na njihovoj nesreći. Tako je privatna kompanija Kenyon sakupljala leševe žrtava i naplatila državi svoje usluge u proseku 12.000 dolara po žrtvi. Narednih nekoliko godina kompanija se branila od optužbi da je određeni broj leševa pogrešno identifikovan. Firma AshBritt je dobila ugovor od pola milijarde dolara da ukloni ruševine, ali budući da nije imala nijedan kamion, sve usluge je pod ugovorom naručila od manjih kompanija.

U danima posle nesreće, Bušova vlada je odbila vanredna sredstva za plate u javnom sektoru, gradu koji je potpuno izgubio poreski priliv, što je tri meseca posle Katrine dovelo do otpuštanja 3.000 stručnih radnika iz gradske administracije Nju Orleansa – među njima je bio i tim urbanista. Umesto njih, za plansku obnovu grada su plaćeni spoljni savetnici: preduzimači iz građevinske industrije i industrije nekretnina. Hiljade učitelja i učiteljica su otpušteni i škole su privatizovane. Pod maskom pomoći, maroderski lobi velikih firmi je zahtevao i dobio mere prema kojima se u regionu svima smanjuju federalne plate, firmama se smanjuje poreska stopa i celo područje postaje “zona privrednog nadmetanja“. To nije bilo dovoljno, pa su godinu dana kasnije velike firme zakukale kako milosrdni federalni impuls da se pruži vanredna pomoć žrtvama nepogoda utiče na način na koji tržište pristupa izlaganju riziku. Drugim rečima: vaše dobrotvorne donacije izjedaju naš profit.

Protekle nedelje, zvanične službe i vlada Srbije su se pokazale potpuno nepripremljenima, a njihovi postupci kao neodgovorni. Prerano je svoditi konto njihovog učinka, ali jasno je da je načeta i već decenijama slabljena i potkradana infrastruktura Srbije podlegla. Stoga je odluka da se Sektoru za vanredne situacije rebalansom ukine 75% sredstava (oko 10 miliona evra) u budžetu za 2013. godinu čin ljudi koji se kockaju našim životima. Ovako na delu izgleda primena ideje restriktivnog državnog budžeta, toliko draga neoliberalnim ekstremistima. Ali Srbija nema razvijenu privredu SAD, koja bi mogla da se naslađuje našom nesrećom. Duplo golo.

Vučiću je ovo prilika da se kriza usled poplava nakalemi na već katastrofalnu ekonomsku krizu Srbije. Koje će vanredne mere Vučićeva vlada preduzeti narednih meseci predstoji da vidimo, ali iz učinka u periodu posle izbora, a pre Tamare, jasno je u kojem pravcu se kreće. Izjava gradskog menadžera Beograda Gorana Vesića usred vanredne situacije da grad ubrzano stvara uslove za početak realizacije projekta Beograd na vodi nije morbidna šala. Ujedinjeni Arapski Emirati će dobiti sve što žele, a Beograd na vodi je lakmus test svih neoliberalnih mera koje se trenutno usvajaju. Cilj opravdava sredstva.

U intervjuu sa Draganom Bujoševićem na Prvoj Televiziji, neposredno pre izbora, Vučić je izjavio da je po ustavu nemoguće prodati zemljište za izgradnju ovog projekta. Zatim je 18. aprila Privremeni organ Beograda ukinuo zakup na 99 godina i omogućio gradu da zemljište otuđi u nedogled. Izvesno je da je Savamala zemljište u vlasništvu Republike, a ne grada Beograda, ali još uvek nemamo nikakve naznake u kakvo će korišćenje zemljišta stupiti Igl Hils, Mohameda el Abara. Istim potezom doneta je Odluka o prestanku važenja Studije visokih objekata Beograda. Već najavljen Zakon o radu će posle poplava poprimiti potpuno drugu političku pozadinu. U Vučićevom ekspozeu 27. aprila najavljen je portfelj velikih infrastrukturnih projekata, koji će privući nove investitore po BOT (build-operate-transfer) modelu. BOT je finansijski model za javno-privatno partnerstvo. Država privlači investitore i koncesionare koji zajedno stvaraju koncesioni organ. Država obezbeđuje zemljište i usklađuje zakone po potrebama investitora, a investitori, banke i privrednici ulažu u infrastrukturni proizvod. Svi partneri ubiraju profit od proizvoda tokom koncesionog perioda (na primer od putarine) koji može trajati nekoliko decenija. Po isteku ugovora, infrastruktura prelazi u vlasništvo države, kao i svi troškovi vezani za održavanje pred kraj njenog životnog veka. Investitor može biti član vlade ili tajkun, a investicija je sigurna jer je celo stanovništvo uslovljeno korišćenjem infrastrukture. Zaključke izvedite sami.

Stoga ne verujte kritičarima: Beograd na vodi se mora dići kao Feniks iz gliba još siromašnijeg i klasno podeljenijeg društva. Glavna svrha ovog zdanja nije veličanje Vučića. Nije čak ni moguća profitabilna investicija. Beograd na vodi je fetiš političke ekonomije neoliberalizma, njeno nužno i krajnje ishodište. Ulog je veliki, igra se va bank.

Peščanik.net, 23.05.2014.

TEMA – BEOGRAD NA VODI

———–    

  1. U predizbornoj kampanji Vučić je citirao njene reči: Najbolje mere za narod uvek su donošene uz njegovo najveće protivljenje” http://big.co.rs/sr/nova-ekonomija/lekcije-%C5%A0redera-regana-i-ta%C4%8Derove. U leto prošle godine, on se sastao sa Piter Lilijem i Stivenom Bajarsom, u želji da ih privuče kao savetnike za ekonomska pitanja. Obojica su bivši ministri u britanskoj vladi, prvi pod vođstvom Tačer, a drugi pod vođstvom Blera, što ujedno pokazuje u kolikoj meri je ekonomski program Margaret Tačer bio prihvaćen od strane laburista, pod sloganom “nema alternative” http://www.balkaninside.com/former-members-of-thatcher-and-blair-cabinet-new-advisers-of-serbian-government/. U kojoj meri se tačerizam uopšte može primeniti u Srbiji je diskusija koju bi valjalo produbiti: http://dnevno.rs/vesti/116582-da-li-se-vucic-ugleda-na-tacerovu.html.
  2. Većina podataka i citata preuzeti su iz knjige Doktrina šoka Naomi Klajn. U poglavlju 20 ona detaljno analizira ulogu korporacija u profitiranju na nesreći izazvanoj Katrinom, sa osvrtom na to kako se katastrofa prelama kroz klasne i rasne razlike na jugu SAD.