Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Srpska napredna stranka vidi sebe kao porodicu. Takvo otkriće je nastalo u misaonom sklopu predsednika stranke, koji je svoj politički jezik probao da obogati stilskom vežbom. A ona se očekivano raspala još prilikom izricanja. Miloš Vučević je postao blizak skupljačima raznih bizarnosti, kojih ne može da se otrese sve i da hoće: to je sve što ima. Limiti koji ga oblikuju, uskraćuju mu ozbiljnije misaone poduhvate. Ali ta prikraćenost ga podstiče na nove opite i otkrića o poreklu njegove vrste.

Vučević je verovatno želeo da učini dve nasušne stvari: da ukaže na značaj stranke u kojoj se, po višoj volji zatekao na operativnom dežurstvu, ali da istovremeno ne uskrati sebi i monarhu kratku i efektnu odu o slepoj predanosti i razlozima za nju.

Moguće je da je sentencu koja sledi, Vučević smislio sam. Takva tvorba je uglavnom na granici njegovih krajnjih dometa. Radi se ipak o strategijskoj misli koja je i epska platforma za ideju o tome šta je SNS. Nije isključeno da je izreku ili parolu, šta god da je to bilo, smislio trust mozgova oko Vučevića. A možda je u nastanku te važne lozinke o suštini stvari sudelovao i onaj zbog koga je to snažno umovanje i nastalo. Bilo šta ili bilo ko da je na tome radio, sve se uklapa u epilog homogenog temelja, postavljenog kao sažeta himna stranci. A ona glasi: „SNS je nesalomiva porodica, zauvek odana Aleksandru Vučiću“!

Posle očitih ili nevidljivih naprsnuća, osipanja i krize pouzdanja od vrha do tla, sve težeg namirivanja gomile bezvrednih parazita, mulja i naplavina, dominacije nepismenog polusveta i očajne kadrovske strukture – istup Miloša Vučevića je pokušaj uspostavljanja bilo kakvog identiteta te skupine. To ne bi bilo moguće ni u daleko bolje pripremljenom obrazloženju suštine jedne opasne razbojničke družine.

Kad Vučević pokušava da vidi SNS kao porodicu, to se može razumeti kao nehotični utuk na sam pojam: da li je to paralela sa stereotipom o „osnovnoj ćeliji društva“? Zna se ko je tata, čime se bavi mama. Tu su negde deca, a babe i dede su u PIO fondu ili u stalnim boravištima. Postojanje takve porodice neodrživo je čak i u distopijskoj stilskoj igri, M. Vučevića.

Lakše je njegovu porodicu videti kao ishod u frojdovskoj omašci, to jest kao projekciju sicilijanske familije (la familia) iz koje je izašla i funkcionalna definicija i lozinka mafijaške tajne i omerte – cosa nostra (naša stvar). Takva simbolika bi se mogla razumeti kao tipična pojmovna nedoumica kod M.V., koji je ideal srpske porodice (koji uglavnom ne postoji izvan folklorne idile) probao da pripiše raspaloj stranci, ili da je privede tradiciji nastaloj na najpoznatijem talijanskom ostrvu. Tamo se krvne veze učvršćuju nožem, garotom i karabinom, bez potrebe za parolama i apelima.

Šta god da je mislio, a izgleda da se u tome nije pretrgao, Miloš je svoju splačinu od izjave prilagodio ocu porodice i njegovoj zloj naravi, bez koga takve zagrobne strukture ne bi ni bilo. Porodica je, dakle, „zauvek odana Aleksandru Vučiću“. U tome ima više Vučevića nego vodeće ikone, pošto je poniznost pred svetim ocem prvi uslov i da se kaže to što je Vučević rekao.

Nema porodice koja traje zauvek, niti može da bude zauvek odana. Kolektivna odanost je mit o pripadanju, a ne masovna emocija, koja je u svojoj suštini nečitljiva i nepouzdana. Dakle, nije moguće da postoji.

Tako je Vučević svoju sumnjivu mušku ljubav naspram političkog alfa muža, samovlasno pripisao svima, koji pojma nemaju o čemu je reč. Ako je pater familias večit, onda će stranka biti večno odana! I to je, naravno, ključna zabluda. Grupa lupeža, autsajdera i opasnih glupana, koja se čudnim sticajem okolnosti i društvene nebudnosti domogla potpune vlasti, nastoji da to njihovo neslućeno blagostanje traje makar večno.

Zbog toga i večna odanost večnom gospodaru. Znamo da to ne ide tako, niti je moguće. Biološki limiti i propadanje već su vidljivi na monarhu, koji se ubrzano pretvara u podbulog ludog starca.

To može da traje još samo malo. Ožalošćene porodice su sklone da lako prežive odlazak domaćina. Ali ova o kojoj govori Vučević, napravljena za jednoga, nema takvo svojstvo. Raspada se u trulu ruševinu, isto kao i on.

Peščanik.net, 27.02.2026.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.