Preovlađujuća dijagnoza institucionalnog stanja stvari u ovom društvu glasi: institucije su otete / institucije su ispražnjene. Iako je proistekla uglavnom iz opozicione javnosti, vlast dijagnozu nije demantovala. Zato što je ovo ovde lična vlast. Institucije i treba da budu ispražnjene, samo da ne izgledaju tako. Zato ih popunjavaju neki ljudi, fizička lica, čija volja nema gotovo nikakvog uticaja na funkcionisanje institucija. Da, institucije i treba da budu otete u korist samo jednog – ne toliko nadljudskog koliko samovoljnog i samoljubivog – bića, čija volja ima da zameni i ustav i zakone, i etiku i obična pravila ponašanja svakodnevnog života.
Samo jedna institucija ovde nije ispražnjena: ona se pod nazivom predsednik istrajno i pred očima svih nas puni kultom ličnosti. Udarnička izgradnja kulta je već desetak godina u toku, bez ozbiljnog otpora ovog onemoćalog društva, koje pokazuje znake buđenja tek nekoliko poslednjih meseci.
Neću se baviti ovde različitim definicijama pojma kulta ličnosti, uzimam samo ono što im je zajedničko: kult ličnosti je politička idolatrija, tj. predstavljanje vladalačke ličnosti kao zasluženo obožavane, uprkos tome što su stvarne zasluge sporne ili nepostojeće ili su samo gestovi bez ikakve društvene vrednosti. Kulta ličnosti nema bez bar ovih grupa društvenih i političkih činjenica: ulizičkog društvenog sloja koji okružuje idola; pokornih podanika spremnih na obožavanje; protivnika koji se percipiraju kao narodni neprijatelji i, razume se, bez sâme ličnosti.
Kako ti činioci, kratko prikazani, izgledaju danas i ovde?
Ulizički društveni sloj u Vučićevoj Srbiji je bogat, i to doslovno, zahvaljujući nagradama kojima ih idol obasipa. On je razuđen, naizgled profesionalno, čak i onda kad profesiju nema ili za nju ne haje. On je i rodno politički korektno zastupljen. On je delimično kolosalno neobrazovan, izuzev u disciplini primitivnog poltronstva. Nije bez ostatka jednopartijski, ali je uvek spram idola jednouman. Geografska raspodeljenost idolatrije počiva na odgovarajućem idolopokloničkom elanu lokalnih spahija. Instrumenti kojima se služi su raznovrsni kao i sloj sâm – od bilborda, medija, društvenih mreža, do upotrebe sirove fizičke sile, pesnice, preko čekića sve do palice.
Zajedničko je tom sloju da uzdiže, vaja i brani idola, jer to je jedini način da opstane u samom vrhu privilegovanih. Inače, alternativa je dno društvene lestvice.
Mnogo je primera u našoj recentnoj istoriji koji potvrđuju ove teze.
– Tezu o profesionalnoj razuđenosti bogatijih udvorica, uprkos nepotvrđenoj ili zanemarenoj profesionalnosti, naročito dobro ilustruju primeri lica bez zanimanja (Zvonko Veselinović, Milan Radoičić, Aleksandar Vulin, Ana Brnabić) čije se materijalno bogatstvo uvećava bez opravdanih razloga, uprkos neuverljivoj tetki i uverljivom bratu. Ono može biti objašnjeno samo razmenom dobara i usluga između idola i obožavalaca.
– Slične primere nailazimo i kod onih za koje važi uverenje da profesiju ipak imaju. Dovoljno je setiti se poniznog prijema državnih odlikovanja u praznoj dvorani (redak primer poštovanja „mera“ usred pandemije) i udvoričke ode dr Kona, sve do nedavne krajnje neetičke i polupismene, a izvesno poltronske „anamneze“ profesorke Kisić namenjene ponižavanju „narodnog“ tj. idolovog neprijatelja. Nije izvesno da li je uslužnost praćena razmenom dobara ili tek visokim mestom u društvenoj hijerarhiji, koji daje nadu da će i dobra pristići.
– Rodna ravnopravnost, tj. tužna zastupljenost žena u idolatriji, pogađa neke, za idola, važne ciljeve, prema merilima udvoričkog sloja: treba da eliminiše uverljivost (?) pogrdne parole „Vučiću pederu“, treba da afirmiše u suštini ponižavajući položaj žene, promovisanjem njihovog „damskog“ statusa koji idol navodno viteški štiti. „Hrabre žene“ namenjene su proširenju idolatrije prekomernim hvaljenjem novog soja SNS ženskih kolektiva (korpusa), koji svojim telima „sprečavaju fašistu“ da uđe u zabranjena zdanja. Nova žena nije možda bogata kao udvorice bez zanimanja, ne traži se od nje ni posvećenost kuhinji i deci, samo donekle crkvi i to kroz estradizaciju: kako izgleda primereni outfit političarke kad izvoli posetiti neki od hramova SPC? Za status nove žene dovoljna je odsudna „odbrana“ vođe, koja nosi baš onoliko koliko je potrebno za periodičnu dozu botoksa, hijalurona i slično.
– Odsustvo obrazovanja, uprkos formalnim titulama, bitan je uslov pripadnosti udvoričkom sloju. Primer za uzor je uverenje premijerke da je Isus rođen negde u februaru. Istovremeno, tu je i njen ozbiljan problem da misao, kad je ima, uobliči u dovršenu rečenicu. Primetno je da izgradnjom svog mentora u kult, premijerka dobija na elokvenciji, kao svako kad recituje napamet naučeno štivo. Ima toliko takvih primera, ali radi ekonomičnosti, uzimam jedan koji istovremeno ilustruje da pripadnost ovom društvenom sloju nije nužno vezana za SNS. Palma, taj nevoljni slušalac Betovena u ranom detinjstvu, postaje u novije vreme nešto između sudije i logorskog kapoa: Goran Marković mora hitno u zatvor jer je „napao“ Vučića, Marinika takođe, ta napala je njega zbog „bunga bunga“ žurki, a on, pa on se samo na Berluskonija ugledao, nema on pojma kakve su to žurke, premda je naziv odista primamljiv.
– Geografska rasprostranjenost idolopoklonstva je donekle neujednačena. Niš, nekad buntovni grad, kao da u tome prednjači, da budem precizna, ima rukovodstvo prepuno udvoričkog elana. Jubilarni rođendan idola obeležen je bakljadom (!) sa zidova niške Tvrđave, uz rođendansku pesmu, a nedavno je, verujem, prevaziđena rekordna veličina bilborda, postavljanjem Vučićevog lika na orijašku fasadu hotela „Ambasador“. Nek vide ambasadori koliko su sitni! Nije više samo: „Jače, brže bolje“, nego veliko, veće, najveće. Novosadski gradonačelnik, inače advokat, postao je rodonačelnik odbrambenih krivičnih prijava (koje su po definiciji napadni akti) protiv idola i njegovog brata, postigavši odbacivanje prijava, a o razlogu za odbacivanje se niko ništa i ne propituje.
– Instrumentarijum je opštepoznat do izraubovanosti – od herojskog opisa telesnih odlika idola, koje prerastaju u mentalne, na naslovnoj strani Informera, preko turbo folka „To je on – Vučić Aleksandar“ i takođe turbo-folka u prozi o ulici Aleksandra Vučića (inače Tome Vučića Perišića), sve do svakodnevnog mukotrpnog iskakanja iz frižidera njegovog lika i dela, prema rečima samog idola – zato što on mora sve ono što ne znaju njegovi saradnici… koje je sam birao. Dok hor ima zadatak da objašnjava i uzdiže. Kao u počecima stare grčke dramaturgije: „Da bi se razumela uloga hora, mora se zapamtiti da je u početku grčka drama imala samo jednog glumca; čak i kasnije na sceni nije bilo više od tri glumca, a svaki od njih je morao igrati više uloga. Iz toga je jasno da se pažnja gledalaca morala odvratiti dok su glumci bili van scene radi presvlačenja kostima i pripreme za narednu ulogu, te je uloga hora morala imati više praktičnu nego umetničku ili filozofsku ulogu. U kasnijem razvoju, hor komentariše događaje koji se odigravaju pred publikom, čime kreira „dublje i smislenije“ veze između likova i publike, takođe hor dočarava književnu složenost izvođene drame i omogućava publici da se pripremi za ključne momente onog što se odvija pred njom, a može i da naglasi neke elemente drame, kao i da ih umanji, da ih učini manje značajnim. Jeste, uglavnom je tako i ovde. Naša drama ima samo jednog glumca. Ako se tu i tamo pojavi još neki, on je ili kontrapunkt jedinom, ili će se hor postarati da ga učini beznačajnim. S tim što se naša drama razvija obrnuto: tokom vremena je od više glumaca svedena na Jednog, jedinog.
Šta je sa nama, podanicima? Ako to nismo, onda moramo biti, milom ili silom. To od svih nas s pravom idola očekuje autokrata. Kad/ako se pobunimo, ili nam se učini da treba da uživamo naša prava ili se učlanimo u stranku ili pokret koji ne prave sebi idola (bar ne od iste ličnosti) e, tad gubimo ne samo podanički, već i građanski status i postajemo neprijatelji. I to ne samo politički, već i lični neprijatelji idola. Ne prihvatimo li učešće u vajanju njegovog kulta, to nužno znači da ga mrzimo. Tako uostalom nalažu čelična logička pravila jednog od istorijski priznatih titulara kulta ličnosti, poznatog pod nadimkom Staljin (čelični). Nije svaki kult ličnosti isti, a ni svaki njegov nosilac. U staljinsko doba nije bilo izbora: nije se moglo pobeći, za protivljenje je sledilo kolektivno pročišćenje, Lubjanka, mučenje, izigravanje suđenja i smrt ili progonstvo u logor, u dugotrajnu smrt. Ovde naš idol tvrdi da hrli Evropi i aproprijaciji njenih vrednosti, sa kojima smrt i logori danas nemaju veze. On je soft titular kulta: ako nisi u Partiji, ako se ne busaš u tvrde grudi Patrije, idi kud te oči vode i noge nose, ili ćeš završiti kao lik sa poternice. A ako bi da ostaneš ovde, a nisi pripadnik udvoričkog sloja, pa onda egzistiraj u sivoj zoni, ne samo ekonomije, nego i pravnog i političkog poretka, najbolje kao besposlen, beskućnik ili bar marginalac. A onda, kao i kod ostalih kultova, podrška onih najbrojnijih, ljudi sa margine, neće izostati. Slaviće ga i oni, ne kao pripadnici hora, tog povlašćenog sloja, nego kao ljudi koji mogu da vide samo jednog glumca i samo jedan opsenarski hor. Glumac je tu da daje nadu, da broji kilometre, da otvara rudnike i fabrike, da se diči fiktivnim zapošljavanjem, da vadi novac iz budžeta kao iz svoje utrobe, a opsenarski hor – da objasni šta treba, da naglasi brigu i pažnju idola, da pod tepih sakrije afere koje su sve bliže idolu i njegovima, da čitav život podanika pokrije što snegovima, što šašom i, dakako, ruzmarinom – koliko da nešto ipak zamiriše.
Najzad – ko je, šta je naš idol? Za početak, nije to čovek koji je prvo učinio nešto veliko, pa je potom oko njega i od njega počeo da se gradi kult ličnosti. Nije ratni pobednik, nije izveo nikakvu revoluciju. Još u ranoj fazi, dok formalno nije bio prvi politički moćnik, krenuo je da citira. Na početku beše Veber, koji u The Theory of Social and Economic Organization (New York: Free Press, 1964, str. 382) za dati politički poredak piše da je legitiman ako građani veruju u njega. Poverenje je osnov svakog sistema vlasti i, u skladu sa tim, meri se spremnost građana da postupaju u skladu sa odlukama vlasti. A poverenje u legitimnost vlasti, prema Veberovom učenju leži ili u tome da građani veruju u određeni politički i društveni poredak zato što on postoji i funkcioniše dugo (tradicija), ili zato što imaju poverenja u one koji vladaju (harizma) ili zato što veruju u zakonitost datog političkog i društvenog poretka (vladavina prava). Naš idol je udarnički krenuo da gradi svoj kult, oslanjajući se samo na jedan od Veberovih osnova. Shvatio je dobro da ovde nema ni demokratske tradicije, ni vladavine prava, pa je odlučio da se osloni samo na harizmu. A nje u njegovoj ličnosti nije bilo. Ako harizme nema, napravićemo je! Kako – pa lepo, izgradnjom kulta ličnosti. Najpre je (uspešno) počeo da izaziva strah prekim presuđenjima u direktnim televizijskim prenosima. Potom preuveličavanjem prirodnih nepogoda (poplava biblijskih razmera, a on kao Noje u policijskom čamcu), spasavanjem već stasalog dečka iz, pretpostavljam, biblijskog snega.
Sve što saznajemo o njemu, u tim počecima „saznajemo“ od njega, a bolje i kasnije upoznavanje sa njim pokazuje da nije verodostojan ni kao svedok ni kao političar. Radio je u gvožđari u Brajtonu i, navodno, tamo naučio engleski. Radio je kao novinar u agenciji Republike Srpske, kaže o sebi. Nije kročio u tzv. Republiku Srpsku Krajinu, uprkos snimku iz crkve u Glini. Rado priča o svom „navijačkom“ statusu i podvizima koje je kao takav imao, naročito u fizičkim obračunima. Kaže da se razume u vino i da uživa u njemu, a da se napio dva puta u životu, slaveći smrt: ubistva Slavka Ćuruvije i premijera Zorana Đinđića.
Fakta su malobrojna: završio je prava sa visokom prosečnom ocenom, ali je studirao duže nego što program traje. Bio je direktor zemunskog Pinkija kao član Srpske radikalne stranke, a neposredno po njegovom postavljenju tamo je izbio požar. Viđen je kako pleše u okviru nekog takmičenja, bio je član upravnih odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta u vreme važenja varvarskog Zakona o univerzitetu. I bio je ministar informisanja u Vladi Srbije, u vreme varvarskog Zakona o javnom informisanju.
Pošto je osnovao SNS preobukao se u evropsko odelo, fizički i prividno mentalno. Kad je stupio na vlast počeo je da se učestalo pojavljuje i da vaja sopstveni kult ličnosti, sve dok nije ovladao medijima, dok nije „privukao“ dotadašnje protivnike, tj. „neprijatelje“ i dok nije što podjarmio, što očarao veliki broj ljudi. Tada je na scenu stupio mnogobrojni ulizički sloj, olakšavši mu breme građenja. Građenja kulta ličnosti.
U nastupima pokazuje jednu jedinu istrajnu crtu – promene raspoloženja i načina obraćanja. Spekuliše se o njegovoj mentalnoj ravnoteži, čime se neću baviti, nisam za to obučena. Da li glumi ili šmira, da li je njegova česta promena unapred promišljena ili spontana? Ne znam. Ono što znam i što se lako može dokazati jeste da reč „demokratija“ pominje samo ritualno, kad ju neko sa strane, najčešće iz EU, od njega očekuje. „Ljudska prava“ je uveo u dnevnu upotrebu tek prilikom nedavnih blokada, demonstrirajući po prvi put slobodu kretanja (umesto svoje „slobode“, a zapravo samovolje, da nas zatvori kad za to nije bilo ni potrebe ni osnova, uvodeći vanredno stanje prošle godine). Toj slobodi kretanja njega i njegovih suprotstavio je „nezakonito“ ponašanje građana, a ne njihove slobode misli i okupljanja, što bi svakom političaru, a naročito obrazovanom pravniku moralo biti i u pameti i u javno izgovorenoj reči.
Zašto su tako skočile SNS žene na Gorana Markovića? Zato što je lepo rekao – Vučić će ili da se promeni ili će završiti kao Čaušesku. Premijerka je dreknula da je to „streljanje“, a ministarka Kisić je optužila Markovića da je krvožedan i da želi smrt Vučiću, te da je to uticalo na njegovu stvaralačku nesposobnost. Sigurna sam, međutim, da Vučić zna bolje i da je zato dao gas ovim dvema nesvesnim oruđima njegovog besa, straha i osvetoljubivosti. Čaušeskuu glave nije došao pobunjeni narod. On ga jeste naterao u bekstvo, ali ga je uhvatila lokalna policija. Kad je pobuna počela, diktatorov ministar odbrane Viktor Stankulesku je promenio stranu i predložio da se diktator pogubi bez suđenja, a kad to nije prihvaćeno, on je organizovao preki vojni sud, koji čak nije ni pokušavao da izgleda kao sud, a sastojao se od diktatorovih sudija. Iako mu je odobreno pravo na žalbu protiv smrtne osude, Čaušesku je, zajedno sa svojom suprugom, pogubljen odmah posle suđenja. Onaj ko gradi kult ličnosti ne može a da nema u svesti primere, pogotovo one iz susedstva i iz bliže prošlosti.
Vučićeva lutanja – od „borbe“ protiv korupcije do prikrivanja korupcije; od opanjkavanja pojedinih sudija do upotrebe poligrafa umesto pravosudnog aparata; od jednog puta do takmičenja sa Titom u kilometrima; od zakletve penzionerima da će im on lično sačuvati penzije, do otimanja delova penzija; od „srpskog mercedesa“ (autobuskog) do propasti Ikarbusa; od nijednog dana rada u profesiji za koju se školovao, do skakanja od „navijača“, preko „novinara“ do direktora, pa ministra – sve zajedno ne može a da ne asocira na Ulriha, junaka Muzilovog „Čoveka bez svojstava“, koji sebe smatra čovekom bez osobina, iako je tri puta pokušao „da postane čovek“, a to nije uspeo. Ne znam da li je, a ako jeste – koliko puta – Vučić to pokušao. Rezultat ne vidimo.
Nedavno objavljena knjiga – zbirka kolumni Ljubodraga Stojadinovića, pod naslovom „Oči slepog vođe“ odista je knjiga o Vučiću, baš kao što u uvodnoj belešci piše: „On (tj. pisac, prim. VRV) gazi po blatu Vučićevog režima, posmatra ga izbliza i izveštava o tome u direktnom prenosu. To je njegova misija“. Odista, kad se knjiga pročita ili kad se, makar i mimo nje, čovek podseti samo nastupa uživo ovog čoveka-idola na koji se bez samopoštovanja bacaju slojevi nedostojnog ulizištva i idolatrije – ima li kod idola makar tragova istinske, nepatvorene empatije prema bilo kome i u jednom jedinom slučaju, ima li jednostavnog ljudskog držanja prema bilo čemu ili bilo kome, ima li stvarne tuge ili radosti. Nema u knjizi, a nema ni u mojim sećanjima. Nema u stvarnosti. Iako iz okoline ne preti neki rat, Srbija je, poput Muzilove Kakanije (KundK) sada Stradija, ako ćemo tragati samo za paralelom naziva, a malo dublje, u posvemašnom je rasulu kao i Kakanija iz vremena neposredno pre Prvog svetskog rata o kome piše Muzil. Ako je Muzilov junak, koji promišlja svoje uspehe i neuspehe, svoje okruženje, svoje poteze i način života – čovek bez svojstava, šta je onda nama Aleksandar Vučić? Koja on to svojstva ima, a da su istovremeno dokazana i prihvaćena kao društvena vrednost? Ima li dokaza da je o bilo čemu strateški promislio, izuzev o zadržavanju i proširivanju njegove autokratske vlasti, koja je postala samovoljna zlovolja? Ne vidim nigde ništa od toga. U tom smislu, ne sasvim muzilovski, on jeste čovek bez svojstava. Da li se može izgraditi kult ličnosti od čoveka bez svojstava? Ako može, kako se to radi i šta na kraju ostaje za građane Srbije? Na ova pitanja nema odgovora, tek nagađanja.
Nisam odolela iskušenju da citiram moju babu, odličnu domaćicu: Ima supstanci od kojih se čak ni pita ne pravi.
Peščanik.net, 22.12.2021.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
