SNS kadar i koncept patriotske umetnosti
Dani učenja Aleksandra Vučića
Srpska napredna stranka je u poslednjih mesec dana demonstrirala nekoliko elementarnih oblika civilizovanosti do kojih je došla na kursu ubrzanog učenja, slično onom kada Neo u Matrixu poželi da nauči kung fu ili da vozi helikopter. Zaista, prevaliti ogroman put od šešeljevskih paramilitarnih falangi i branilaca lika i dela Ratka Mladića do proevropskog pogona predstavlja korak od dva veka. No da li je to učenje urodilo plodom. Po nekim potezima, čini se da jeste. U taj set postupaka ulazi i potez Aleksandra Vučića koji je mesta u Vladi ponudio Milici Delević i Rasimu Ljajiću. U to svakako spada i njegovo kultivisano čekanje u redu na plus 40, ispred Ambasade SAD, kako bi dospeo na proslavu Dana nezavisnosti. Povremeni iskorak ka stručnosti ispred politike, kao što je to slučaj sa predloženom Alisom Marić za ministarku sporta, samo potvrđuje da novi SNS softver pravi elementarne učinke. No i pored najbolje volje, teško je sakriti prošlost, čak i kada su svi ormari dobro zaključani i ne postoji mogućnost da neko slučajno otvori neki od njih. Buduća Vučićeva pozicija na mestu ministra odbrane, prvog potpredsednika Vlade i glavnog koordinatora svih bezbednosnih službi trebalo bi da spreči tako nešto. Ipak, i pored velike brige da se obezbede što kvalitetniji ljudski resursi za evropske poslove, Vučić je napravio gaf u jednoj oblasti u koju se ni on niti bilo ko iz njegove stranke ne razume. Reč je o ministarstvu kulture. Javnost je upoznata sa izborom SNS-a za to mesto; reč je o Bratislavu Braci Petkoviću kog beogradska štampa najavljuje sledećim trejlerom: “On je poslastičar, nabavljač, poslužitelj, cepač karata, razvodnik, reditelj, mehaničar, teoretičar, živa istorija automobilizma, dramski pisac, kolekcionar, trkač, erudita, sanjar, inovator, večni obožavalac mirisa benzina…” Ili kako bi Vučić rekao, čovek koji je apsolutno prihvatljiv za sve. Da li je baš tako?
Bez (tri srpska) kralja – ne valja
Kod najave Bratislava Brace Petkovića za budućeg ministra kulture trejlerske neizvesnosti gotovo da nema. Da stvar bude još jasnija, pobrinuli su se Politika, Glorija, Pečat, Pravda, Svetigora i ostali mediji koji su nam ponudili više nego atraktivne intervjue sa savetnikom aktuelnog predsednika republike za pitanja kulture. Ovom prilikom ne želim da nabrajam Petkovićeve mnogobrojne talente kojima je raspamećena beogradska štampa. Nije ni prvi put da neko ko se bavi poslastičarstvom ili pekarstvom (SPO – Dragan Kojadinović) postane ministar kulture u Srbiji. Na kraju krajeva, i Zorica Brunclik je devedesetih bila pretendentkinja na to mesto, izjavljujući za medije da je pročitala više knjiga u životu “nego što ih svi studenti književnosti mogu poneti u rukama”. Ona se bar hvalila količinom pročitanih knjiga, no šta imamo danas u ponudi. Na osnovu Petkovićevih odgovora na pitanja novinara, pokušaću da ocrtam koncept kulture za koji se on kao budući ministar zalaže, a posredno i sama evropeizirana SNS. To će biti važno u krajnjem ishodu jer nam može nešto reći o odnosu naprednjaka prema nedavnoj prošlosti. Krenimo redom. U intervjuu koji je pod naslovom “Megalomanski projekti su besmisleni” ovih dana objavila Politika, Petković je postavio glavne smernice svoje ministarske vizije razvoja kulture u Srbiji. S jedne strane se založio za “domaćinski pristup” kada su u pitanju institucije kulture, a s druge za devetnaestovekovne temelje kao tačke oslonca kada su u pitanju aktuelni infrastrukturni problemi. Tako je predložio koncept rotiranja muzeja, tj. prebacivanje Teslinog muzeja na Trg Republike a Narodnog muzeja u zgradu Glavne pošte, jer je “tu potpisan Hatišerif, tu je bio Karađorđev šator kada je osvajan Beograd. Reč je, zapravo, o pravom Vračarskom platou, odnosno mestu gde su spaljene mošti Svetog Save.” Ovo liči na kafansko planiranje politike koje se u Srbiji može čuti na svakom koraku. Nisam primetio da su se kulturni delatnici u Srbiji oglasili nakon ovih izjava, ali od njih to i ne treba očekivati. Njima je samo bitno da ih niko ne dira sa njihovih mesta, a što se tiče kulturne baštine, seliće je i na Vršku čuku ako treba, jer je tako rekao ministar. (A kada se jednog dana ispostavi da ministar i njegovi savetnici – npr. Nebojša Bradić i Zoran Hamović – nisu radili po zakonu, onda će se češati po glavi.) Petković je u istom intervjuu predložio da “u zdanju Skupštine grada Beograd zaživi Muzej srpskih dinastija” koji bi “pratio raspon od Jovana Vladimira do krvave košulje kralja Aleksandra” jer “koliko danas ima učenika koji ne znaju da vam nabroje tri srpska kralja”. Sve ove akcije podrazumevaju izostanak budžeta za realizaciju ozbiljnih infrastrukturnih projekata u kulturi, koji naprednjački ministar namerava da premosti kafanskim rešenjima, pomoću štapa i kanapa, ali i uz pomoć jednog drevnog srpskog izuma za koji se založio na stranicama Pečata. Reč je o mobi koja za Petkovića predstavlja kvintesenciju srpskog kolektivnog duha i povratak narodnoj tradiciji. Ovako nešto je pre Petkovića izjavio još samo Dobrica Erić, pesnik ruralnog metra i imaginacije, kada su ga u jednom trenutku postavili za glavnog urednika NOLIT-a u raspadanju. U mobu kao vid “društvene akcije” više ne veruje ni domaćinski nastrojen Dragan Marković Palma, međutim Petković izgleda zna nešto što niko i ne sluti. Naime, on zna gde je bio Karađorđev šator i zna da nabroji više od tri srpska kralja. Međutim, on ne zna stvari koje su se dogodile nedavno, npr. da je rekonstrukcija Narodne biblioteke Srbije trajala četiri a ne šest godina, koliko je ona iznosila, koliki je bio udeo države a koliki stranih donatora. To su činjenice koje bi on neizostavno morao da zna pre nego što se upusti u rešavanje problema bilo koje institucije kulture u Srbiji.
Promocija zločina u Modernoj garaži
Postoje pisani tragovi o tome da se Bratislav Braca Petković bavio i režijom kao i dramskim pisanjem. O tome najviše svedoče njegovi intervjui iz kojih možemo saznati da je daleke 1972. režirao Šilerove Razbojnike u BDP-u na način koji su sami Nemci usvojili tek mnogo kasnije. Ovo samohvalisanje tipično je za ljude koji su odavno prestali da se bave svojim poslom, slično Ljubiši Ristiću, kome se Petković inače divi. Takođe, reciklaža starih projekata ide tome u prilog. Na jednom mestu, Petković se hvali da po njegovom dramskom tekstu Gran pri sada Dinko Tucaković režira dokumentarac. Generalno, kada je u pitanju pozorišni svet i moderna umetnost u Srbiji, tu Petković ima samo reči osude i pogrde. Po njemu, pozorištem “već pola veka vladaju svete krave koje sve drže pod svojom šapom. Dele nagrade, novac, putuju po svetu. Od egzekutora začas se pretvore u žrtve, a žrtve smo svi mi: srpska kultura, srpsko pozorište.”
Ovde Petković progovara iz pozicije žrtve ili bar nekog ko je bio onemogućen da se realizuje u polju savremene kulture. Međutim, na pitanje šta je to najgore u srpskom pozorištu, Petković se ipak opredeljuje za predstavu Zoran Đinđić u režiji Olivera Frljića, koju veoma stručno komentariše ovako: “Najgora vrsta pozorišnog otpada, diletantska u svakom pogledu. To je daleko od dobrog pozorišta, a sve to još i za državne pare. Svaki bi građanin za čin pljuvanja i povraćanja po zastavi na ulici bio odmah uhapšen. U Americi bi za takav čin odležao robiju, a s obzirom da je to kod nas urađeno u pozorištu, to se proglašava umetničkim činom.“ Nakon ovog ispada gneva, Petković zaključuje da “srpska kultura svakako ima budućnost” i da “umetnost mora da bude patriotska”. Ovakav komentar, budući da se radi o čoveku umetničkog senzibiliteta, navodi na pomisao da budući ministar mora da ima i odgovor na to šta je to patriotska umetnost. Ipak, u njegovim intervjuima ostajemo uskraćeni za te informacije. U zamenu dobijamo najrazličitije vidove neke vrste predačke mistike, koju Petković ispoveda medijima. Oslonac na pretke i “zapise u duši”, ma šta oni značili, Petković uzima kao supstituente za ekonomiju i projekt menadžment u kulturi, a herojski patos kao gorivo srpskog vozila budućnosti.
Možda pravi odgovor treba potražiti u Petkovićevoj “Modernoj garaži”, na čijoj se sceni izvode predstave ali i održavaju tribune. Jednom takvom tribinom je ove zime obeležen i Sveti Sava. Reč je o predstavljanju knjige ratnog zločinca Milana Lukića Ispovesti haškog sužnja, koju je 2011. objavila SRS. Budući ministar Petković ne samo da je ustupio prostor “Moderne garaže” već je pored Dejana Lučića, Olivere Miletović (Tv PalmaPlus), Milana Milinkovića (zagovornika iseljenja Srba s Kosova u Rusiju) i Ratibora Đurđevića (izdavača i glavnog promotera antisemitske literature u Srbiji) učestvovao i sam u tom panelu očigledne odbrane zločina u Višegradu. Milan Lukić je jedan od najvećih zločinaca rata u Bosni, osuđen na doživotnu robiju zbog odgovornosti za dve “žive lomače” u Pionirskoj ulici i naselju Bikavac, gde je spaljeno oko 140 žena, dece i staraca, za streljanja Bošnjaka na obali Drine i u fabrici “Varda”, kao i za ubistvo Hajre Korić. Zanimljivo je da budućem ministru Petkoviću nisu zasmetale ove činjenice o “književnom junaku” Lukiću. Naprotiv, možda je u njegovoj delatnosti prepoznao patriotski akt. Slično je o tome mislila i Vjerica Radeta iz SRS, koja je pred novinarima pravdala radikalski izdavački projekat upravo potrebom da se doprinese “istini” o ratu u Bosni. Milan Lukić kao paradigma srpskih zločina u proteklim ratovima predstavlja sponu između SRS i SNS, a proces evropeizacije naprednjaka morao bi ići u smeru osvešćivanja srpske odgovornosti za počinjene ratne zločine kao i za genocid u Srebrenici.
Pretpostavljam da su im njihovi evropski patroni poput Hermana van Rompeja jasno stavili do znanja da sa takvim bagažom ne mogu stići ni do Šida (gde su nekada često boravili). Stoga izbor Bratislava Brace Petkovića spada u antievropski potez par excellence koji SNS može dosta koštati, jer ministar kulture pored domaćih seljakanja muzeja po mahalama, trebalo bi da ima i važnu ulogu u regionalnoj i evropskoj saradnji, međutim ovakav ideološki profil ukida svaku mogućnost da do nje ikada dođe. Za tako nešto nije dovoljno u državnom performansu sahrane patrijarha Pavla videti čin prepoznavanja vrline pred kojim je “zanemela Evropa”, kako tvrdi Petković meditirajući nad budućnošću srpske kulture. Za to je potreban iskorak iz autoviktimološkog narativa i stanja poricanja genocida, za šta SNS očigledno nema snage što se jasno vidi u izboru Bratislava Brace Petkovića.
Peščanik.net, 23.07.2012.
SJEVERINŠTRPCI
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
