Sloboda se gubi polako. U fazama. Kao energent. Najpre nestaje ono što mnogi smatraju beznačajnim. Sloboda govora u Srbiji počela je da se ograničava uoči dolaska naprednjaka na vlast a sve zbog šireg zahvata u biračko telo, o čemu je maštao Boris Tadić. Pošto se zaneo u toj igri, izgubio je izbore i nikada više nije pronašao neki drugi film u kome bi ponovo zaigrao. Onda su došli naprednjaci i počeli da ukidaju medijske slobode onako kako su to činili kao radikali 1999. godine, kada su Šrederu, Bleru i Klintonu obećavali paklene muke ako se jednom budu usudili da dođu u Srbiju. Prošlo je dosta vremena od tad i kada su neki od pomenutih svetskih političara zaista došli u Beograd, to više nije bila tema, niti je imalo gde da se objavi neko kritičko slovo. Oni su dočekani kao neprikosnoveni svetski lideri koji su aktuelnom političkom establišmentu održali predavanja o tome kako treba tretirati medije i kako se isporučuje roba na zahtev.
Sloboda govora u Srbiji tradicionalno nije na ceni. Smatra se da se bez nje može i da to neće drastično uticati na pad životnog standarda. Zbog te činjenice, elite, naročito akademske, nisu voljne da javno istupaju kada se uoče ovakvi procesi u društvu. Pripadnici akademske elite veruju da sve dok mogu da pišu svoje naučne radove, objavljuju svoje zbornike, nesmetano putuju na naučne konferencije, za šta dobijaju potporu od ministarstva nauke, nije toliko bitno da li u javnosti sme da se kritikuje neki loš potez vlade ili ne. Slično je i sa kulturnom elitom koja živi u uverenju da unaokolo cveta „hiljadu cvetova“ i da to što se neki delovi nezavisne kulture sa rubova društva bune protiv tekuće diskriminacije, uopšte nije važno. U Srbiji je, recimo, najvažnije da se održava kulturni model glorifikacije Republike Srpske i negiranja genocida u Srebrenici. Svaki kulturni proizvod koji padne na to plodno tle biva ocenjen kao delo od nacionalnog značaja. U tom smislu, kulturna zajednica ne mari mnogo za restrikcije slobode govora niti za porobljavanje medija. Uglavnom je spremna da podrži gušenje nezavisne kulture, kao što smo nedavno imali primer brutalne zabrane dva festivala, „Mirëdita, dobar dan!“ i „Kikinda Short“.
Sledeći simptom je uzurpacija institucija u društvu. Građani pokušavaju da ostvare osnovna prava ali sve je usporeno i kretanje kroz institucije postaje otežano ili nemoguće. Izgleda kao da te institucije više ne rade za njih već za nekog drugog. Bilo da se radi o porodilištima gde nisu obezbeđeni elementarni uslovi usled klimatskih promena, pa sve do sudova koji negiraju neprestano kršenje bazičnih zakona na kojima počiva zajednica. Eklatantni primeri su nedavne odluke Višeg suda u Nišu nakon tamošnjih izbora ili Ustavnog suda koji je prošle nedelje ukinuo odluku Vlade Srbije o zaustavljanju Projekta Jadar.
Usled porobljavanja institucija pod Aleksandrom Vučićem i SNS-om, došlo je do prekomponovanja prostora. Napušten je generalni urbanistički plan i prešlo se na investitorski urbanizam. Odnosno, oni koji poseduju najviše para mogu da preuređuju prostor po sopstvenom nahođenju kao što je to slučaj u Beogradu. U tom procesu, dolazi do stvaranja nefunkcionalnih gradskih celina koje bujaju na račun nekadašnjeg gradskog ambijenta. Pa čak i kada su u pitanju zaštićene gradske zone ili spomenici kulture, ovakav urbanizam nezaustavljivo napreduje zahvaljujući strogo kontrolisanim institucijama. U svemu tome, nebitan je glas struke. Tako se vlast oglušila o nedavno istupanje stručnjaka iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, koji su izričito zahtevali da se ne skida zaštita sa Generalštaba.
Grad se menja iz dana u dan, prostor za život građana se sužava. Oni bi nešto promenili samo kada bi mogli da se oglase preko medija, ali njih više nema. Oni bi da se oslone na opoziciju, ali ona je u visokom postotku devastirana baš kao što je to slučaj sa medijima i životnim prostorom. Oni bi da svoje nezadovoljstvo iskažu na izborima ali se ispostavlja da će biti pokradeni na samom biračkom mestu, odnosno kasnije u izbornoj komisiji, a njihove primedbe biće odbijene na svim sudskim instancama.
Nakon ovakvog kolapsa dolazi faza opsenarstva, kada državni mediji emituju sliku zadovoljstva i stabilne demokratije, koja se u političkom žargonu još zove stabilokratijom. Ovakav koncept vladavine zasnovan je na ukidanju sloboda i podrazumeva izostanak građana kao faktora odlučivanja/biranja. Održavanje stabilnosti ovakve zajednice zasniva se na konceptu kontrole i progona. U takvom sistemu jedan slobodan post na Fejsbuku može vam dovesti interventni vod na vrata, što se u Srbiji dešava od poplava 2014, preko pandemije sve do aktuelnih demonstracija protiv kompanije Rio Tinto. Jedna slobodna rečenica može narušiti poredak, ali na sreću režima gotovo da nema mesta gde bi se ona mogla objaviti.
Da bi stabilokratija postala održiva, vlast ipak mora nešto da radi: da laže, kontroliše i isporučuje robu na zahtev onima koji joj omogućavaju opstanak na lokalu. Aleksandar Vučić upravo to i čini. Njegov jedini izvozni artikal je stabilnost. Donedavno, ova roba je imala kosovsku mašnicu, ali od posete nemačkog kancelara Olafa Šolca i potpredsednika EK Maroša Šefčoviča, zaduženog za Zeleni dogovor, taj Vučićev izvozni artikal moraće da ima hemijsku oznaku litijuma. Ova oznaka je dovedena u vezu sa ulaskom Srbije u EU, što je posebno istakao Šefčovič, poručivši građanima i građankama Srbije: „Vidimo vas, želimo vas u EU, Projekat Jadar će ubrzati taj proces.“ Da bi se ovakav sporazum potpisao, Vučić je podigao bezbednost na najviši stepen u Beogradu; to je podrazumevalo i hapšenje građanke koja je tog jutra kasnila na posao i sticajem okolnosti se našla u zoni Palate Srbije. Sloboda kretanja ukida se pri kraju procesa čiji je cilj uspostavljanje društva neslobode, koje je Vučić već na samom početku svoje vladavine nazvao društvom budućnosti, za koje je pripremao kvantni skok.
Međutim, kvantni skok je izostao jer stabilokratija ne računa na brzinu, naročito ne u napredovanju niti bilo kakvom progresu. Ona gasi svetla postepeno, isto onako kako će se paliti litijumske baterije u automobilima stanovnika EU. Srbija je do ove tačke išla postepeno, sa faznim isključivanjem slobode da bi se njeno društvo naposletku našlo u stanju potpune bespomoćnosti, bez medija, bez institucija i bez opozicije. Bez demokratije. Naravno, mnogi će okrenuti glavu u stranu i reći, pa može se i bez toga živeti. Da, ali bez vazduha i vode – to je nemoguće. Mada, stanovnici favela po svetu žive i bez toga. Građani Srbije će morati na nauče da žive u koloniji. I kao iskusni stanovnici favela, moraće da potraže one cevi po obodima Beograda na vodi ili na granici sa EU, koje će bušiti da bi se napili vode ili nadisali čistog vazduha.
Peščanik.net, 20.07.2024.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Beskrajna zebra - 01/07/2025
- Poslednji balvan - 21/06/2025
- Nema čuda u Kosjeriću - 11/06/2025
