Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS) je organizovao diskusiju o reformi krivičnog i krivično-procesnog zakonodavstva i predstavio analizu pojedinih rešenja sadržanih u radnim tekstovima Krivičnog zakonika (KZ) i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP). Govore prof. dr Goran P. Ilić, redovni profesor na Pravnom fakultetu UB i Bojana Savović, javna tužiteljka u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Advokat Sead Spahović govori iz publike. Razgovor moderira Sofija Mandić.
Sofija Mandić: Ništa novo pod suncem – tim rečima se završava osvrt na radni tekst novela Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, koje su ocenjene u ovom osvrtu kao izrazito represivne. I te izmene zbog svoje izrazite represivnosti opstaju kao dodatna pretnja u ovom trenutku kada se policija, tužilaštvo i sudski postupci već koriste kao sredstvo represije nad neistomišljenicima. U pogledu suštine predloženih izmena koje je Vlada predstavila javnosti krajem prošle godine, ukazujemo kao organizacija na opasnost od narušavanja pojedinih ustavnih principa i evropskih standarda. Upozoravamo da ćemo potencijalno tokom ove godine imati na sceni usvajanje dodatno populističkih mera u funkciji dnevnopolitičkih potreba.
Dakle, ovo su možda neke krupne reči, ali mislim da treba da upozorimo da, uz sve drugo što nam se u ovom trenutku dešava, ova opasnost od pogoršanja krivičnog zakonodavstva tokom ove godine lebdi nad svima nama kao realna opasnost. Prvo pitanje bih postavila autoru i profesoru, Goranu Iliću. Da li možete da nam objasnite: kad govorimo o ovoj pojačanoj represivnosti i populističkim merama, šta to konkretno znači? Koje su neke ključne tačke koje bi za javnost bile razumljive i lako objašnjive?
Goran P. Ilić: Za mandata prethodnog Ministarstva, u maju 2021. godine formirana je radna grupa, a onda smo mi počeli da saznajemo da je prvi istupio kolega Krsto Bobot, advokat, pa onda profesor Zoran Stojanović, kao predsednik Radne grupe, pa onda članica Radne grupe, koleginica Vujanović Porubović, javni tužilac, u Mladenovcu je sad, u to vreme je bila zamenik višeg javnog tužioca. Rekli su od 2022. godine pa do 2024, kad su praktično javnosti upućeni ti nacrti ili radne verzije nacrta, da budem precizniji. Mi smo imali par sastanaka i niko nas više nije zvao. I onda se pitate, pa ko je to onda radio? Imate tamo imena, možete to naći, ovde se u ovom našem osvrtu to pominje, ali ostaje sad dilema: ako predsednik Radne grupe nije bio prisutan, ko je onda suštinski oblikovao ta rešenja?
Ona jesu definitivno problematična. Advokatska komora Vojvodine ukazala je na to da problem nije samo u materijalnom, nego i u procesnom zakonodavstvu. Već sam nagovestio šta je tendencija: pogledajte neke druge institute, recimo opšti deo, što predstavlja srce Krivičnog zakonika. Mi ovde imamo još drastičnije nego što je bilo od 2016. godine pa naovamo… Hajde da budem precizan, to je uvedeno jednim posebnim zakonom iz 2013. godine, koji reguliše posebne mere koje su osmišljene da bi se reagovalo na učinioce krivičnih dela protiv polne slobode izvršenih prema maloletnim licima, i tu smo uveli tu mogućnost: nema uslovnog otpusta za izvršioce tih krivičnih dela.
Krivični zakonik to onda preuzima i interesantno je da kad pogledate, te iste 2013. godine Evropski sud za ljudska prava donosi presudu, i to Veliko veće, najkompetentniji sastav tog suda, u kojoj kaže: kada izričete kaznu doživotnog zatvora, lice mora znati kada i pod kojim uslovima može zahtevati ili se može obratiti nadležnom organu da zahteva promenu nekih uslova; drugim rečima, da zahteva uslovni otpust. Da li će ga on dobiti, to je drugo pitanje, ali morate mu dati priliku.
Zašto? Pa zato što svaka kazna ima i onaj deo koji se zove resocijalizacija. Kod nas je to već ukinuto, a nije izgleda dovoljno, nego se ta represivnost povećava… Primera radi, do sad su za teška ubistva, kada se učine protiv polne slobode, znači protiv nemoćnog lica, obljuba nad nemoćnim licem, nad detetom, ako je taj teški oblik – predviđene kazne doživotnog zatvora. Sada zakonodavac smatra da to nije dovoljno, da ćemo pod taj režim da podvedemo i obično ubistvo. Šta to znači? Znači da praktično nema uslovnog otpusta. Ne morate da dobijete doživotni zatvor, možete da dobijete i neku manju zatvorsku kaznu, ali vi ostajete do poslednjeg dana, da odradite ono što vam je država rekla da ste joj dužni.
S druge strane, nema zastarevanja. To je opet još jedan institut koji je jako bitan i u koji ne treba olako dirati. U vreme kad sam ja studirao pravo, znalo se: krivična dela protiv međunarodnog prava, to je ono što ne zastareva. Ne kažem da druga zakonodavstva ne ruše taj institut zastarevanja, ali krivično pravo je nešto što zahteva sigurnost, da se protok vremena uzme u obzir. Da ako vi kažete: vama će narednih 50, 100, već koliko godina neko može da živi, visiti nad glavom taj Damoklov mač, pa sad vi vidite šta ćete i kako ćete. Uvodite jednu nesigurnost, koliko god to bilo u nečemu što baš treba da garantuje sigurnost i treba da bude poslednja linija odbrane društva, a to znači da se društvo, ako nema drugog načina kao ultima ratio societatis brani upotrebom krivičnog prava.
Nažalost, materijalno krivično pravo kod nas u osnovi počinje da služi za sve. Ako imate neki problem, samo to uobličite u krivično delo. Ako imate nešto što je tenzično u društvu, opet idemo sa krivičnim delima. Ako već imate krivično delo, podignite propisanu kaznu. Time se ne rešava stvar. Nije strogost sankcija ili strogost kazni ono što je bitno. Bitna je izvesnost da ćete vi, ako učinite krivično delo, znati da će vas sustići kazna. To je ono što je suština, koju ovi koji sede i pišu taj zakon svakako znaju. Treba zapaziti da se u obrazloženju menja usklađivanje sa Ustavom i sa Evropskim sudom za ljudska prava i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
I sada, naravno, to čuveno načelo materijalne istine: kolega Ignjatović i kolega Pavlović su na blogu napisali jedan dobar rad na temu života i priključenija člana 15 Zakonika o krivičnom postupku, i pokazali koliko vi, ako se sa tim igrate, dovodite advokaturu u poziciju da će ona imati ne samo tužioca, već i sudiju kao pomalo tužioca. A kada to prevedete u praksu, vi vidite da u stvari sudija postaje i veći tužilac od ovoga kojem je to u opisu radnog mesta. I sada je Advokatska komora rekla: u redu bi bilo da sud ima ex officio inicijativu, znači po službenoj dužnosti inicijativu izvođenja dokaza, ali samo ako bi to bili dokazi koji se izvode u korist okrivljenog. To je i razumljiva stvar: naspram okrivljenog je država oličena u javnom tužiocu. Ali sudija ima tradiciju koju nikako ne treba zanemarivati, a koja oblikuje sudijsku psihu. Najjednostavnije razlikovanje između sudije i tužioca je to da tužilac treba da bude onaj koji veruje u optužnicu, a sudija treba da bude onaj koji sumnja i koga treba ubediti. Ako ostane u sumnji, imate načelo in dubio pro reo, ali koliko sudija imate koji će to stvarno da primene?
Pogledajte sada slučaj sa ovom optužnicom koja se po drugi put ukida i vraća, za slučaj ove nesrećne devojčice za koju ne znamo ni dan danas šta se s njom dogodilo. Imali smo od starta tvrdnju da je to ubistvo (ne znam kako su došli do toga) i Tužilaštvo koje po tom osnovu bez gotovo ikakvih dokaza diže optužnicu. Dva puta se ide na Apelacioni sud, da bi se na kraju slučaj prebacio sa Višeg tužilaštva u Požarevcu nekom drugom tužilaštvu. Da li je to bežanje od neke neminovnosti? Jer je politika izletela sa pričom da je to ubistvo.
Istragu je sada moguće voditi protiv nepoznatog učinioca. Ovo rešenje se u Nacrtu ZKP-a ukida. Jer nama to ne treba. Evo, uzmite samo taj već pomenuti slučaj Danke Ilić. Šta se dogodilo sa bratom jednog od one dvojice okrivljenih? Odveden je u policiju, prva informacija je bila da mu je otkazalo srce u 3 ili 4 sata ujutru. Po zakonu mora da se vrši obdukcija, pa je u veštačenju kao prvoj dokaznoj radnji veštak rekao da je smrt nastupila usled torture koja je nad njim vršena. Po važećem Zakoniku o krivičnom postupku, javni tužilac ima obavezu da u takvoj situaciji pokrene istragu protiv NN lica. Da li je istraga pokrenuta? Nije. Zašto nije? Jedino objašnjenje koje sam uspeo da dobijem kaže da se čeka da unutrašnja kontrola nešto uradi. I bez čekanja te unutrašnje kontrole, koja verovatno neće nikad ništa uraditi, javni tužilac bi morao – ne mogao, već morao da pokrene istragu protiv NN učinioca.
Do 2019. godine uslovna osuda uopšte nije mogla da bude predviđena ako je bila propisana kazna zatvora od 10 godina ili teža kazna. Onda 2019. godine spuštamo na 8 godina, a sada je predlog da se spusti na 2 godine. Znači, uslovna osuda potpuno nestaje iz našeg sistema krivičnih sankcija, a to je nešto što je jako bitno. Ako želimo da sve prebacimo na teren zatvora, na teren doživotnog zatvora, onda hajde da malo vidimo to da li su nam zatvorski kapaciteti zadovoljavajući. Jer pazite, opet se vraćam na taj Strazbur, oni imaju neke standarde koji su bitni i za to pod kojim uslovima lica koja su lišena slobode, odnosno koja su na izdržavanju kazne, moraju da budu u tim prostorijama, a da to ne bude, s obzirom na uslove u koje ih smestite, povreda člana 3. To je član koji govori o ljudskom dostojanstvu, odnosi se na zlostavljanje, mučenje i tako dalje. Znači, uslovi moraju biti odgovarajući, a to će reći, verovatno će nam trebati još zatvora, a manje nekih drugih stvari koje su možda u planu da se podižu.
Kad već pominjem zatvore, i ovde ćete i u jednom i u drugom obrazloženju izmena zakona, naći onu čuvenu rečenicu: „Za primenu ovog zakona nisu potrebna dopunska ili dodatna sredstva.“ Ovde će biti itekako potrebna, ako želite da sve prebacite na to da vam zatvor bude pravilo. Znači, gradite zatvore, to je u osnovi neka poruka, što se tiče materijalnog krivičnog zakonodavstva.
Sofija Mandić: Imajući u vidu da nije bilo prethodne analize ovih predloženih izmena, Bojana da li iz vaše perspektive u ovim predlozima ima nečega što je pozitivno? Šta je, s druge strane, iz ugla postupajućeg sudije problematično? Dakle, šta je ono zbog čega bi javnost mogla da se zabrine?
Bojana Savović: Predlagači zakona, mogu da kažem država, pokazuju nepoverenje prema Tužilaštvu. Pokazuju da misle da Tužilaštvo u stvari nije sposobno da samo istera tu stvar od početka do kraja. Mi vidimo neke kontradiktornosti, da u fazi istrage imamo neki veći upliv suda u smislu da će sad sud preduzimati sam neke dokazne radnje. U prilog tome ide i činjenica da je sada, na primer, izmenjena jedna odredba koja je predviđala da tužilac sam može preduzeti onu radnju koju preduzima inače policija. Nije menjana ona najviše osporavana odredba člana 44, koja se odnosi na naša ovlašćenja nad policijom, a za koja se više puta konstatovalo da postoje samo na papiru, da nemaju nikakav efekat.
Ako neko ne postupi po vašem zahtevu, imate mogućnost samo da se obratite njegovom starešini, odakle i dolazi verovatno kočenje ili sugestije, Narodnoj skupštini, Vladi i tako dalje. Mi smo više puta pominjali tada i koncept potrebe za tužilačkom policijom. Ali evo jednog primera koji je profesor sada naveo, kada su osumnjičeni policajci. Ne znam u kojoj fazi je sad konkretno taj predmet, ali vi kada treba da dobijete podatke kao tužilac od policije, to jest od tih njihovih starešina, konkretne podatke – ko je bio u patroli, ko je predao lice, ko je tog dana radio u jednoj smeni u policiji, ko u drugoj smeni – dakle, sve te podatke jedino možete da dobijete od same policije. Međutim, vi nailazite na zid ako vam policija ne dostavi te informacije: ko ga je vozio, ko ga je predao, kome ga je predao, koji su policajci radili te noći, koji ujutru, da li je pokriveno video nadzorom, da li su zvali lekara – dakle, sve te informacije o zaposlenima vi možete dobiti samo i isključivo od policije.
Imajući u vidu da ništa od toga nije menjano, pomaka nema. Mislim da na ovaj način, prebacivanjem te palice na sud, uz neke druge stvari koje su ostale u Zakonu o javnom tužilaštvu i u Pravilniku o upravi u javnom tužilaštvu, skida se i odgovornost sa svih tužilaca za efekat bilo koje oslobađajuće presude. Dakle, šta god da budete radili, koliko god loše da budete radili i dobijali oslobađajuće presude, prosto neće biti više odgovornost na vama. Sud je taj koji bi to trebalo valjda da istera na kraju, pa je i on odgovoran što to nije isterao do kraja.
Uz sva ta naša pitanja koja su izostala i u Zakonu o javnom tužilaštvu i u Pravilniku o upravi u javnom tužilaštvu – od kompjuterske dodele predmeta, do toga da svaki tužilac mora da zastupa svoj predmet od početka do kraja, da bi se samo u izuzetnim okolnostima nešto moglo drugačije uraditi. Mislim da je sve to propušteno. Osvrnula bih se takođe na jednu izmenu koja mi je bila zanimljiva, a koja se odnosi na odredbe o listingu, to je član 286. Tu je sada, pored policije koja to radi, dodato da će i BIA to raditi, i mi vidimo da se poverenje države sve više usmerava ka BIA. U praksi se isto dešava u poslednjih godinu dana, sve veći broj veštačenja droge radi BIA.
Niko ne zna da vam objasni zašto je to tako. To je bila neka depeša MUP-a. Nekada je veštačenje droge radio samo Nacionalni centar za kriminalističku forenziku MUP-a i Biološki fakultet. Sada je to počela da radi i BIA, i sad je to taj odnos gde vi kao rukovodite predistražnim postupkom, u stvari kad dobijete inicijativu od policije da se veštačenje droge radi u BIA, vi kao tužilac kažete: ne, ja neću da dajem njima, niti mene vaša inicijativa obavezuje, ja rukovodim postupkom, vi nemate nikakvu podršku u vašem sistemu hijerarhije za takav odnos. A oni kažu: ne, naši šefovi su rekli da mora to da ide u BIA. Neće da postupe po vašoj naredbi da se to da nekom drugom, i vi nemate nijednu drugu mogućnost ako hoćete da se uradi veštačenje droge, nego da poverite BIA.
Vidi se da vi u stvari uopšte ne rukovodite predistražnim postupkom, nego da to radi policija. I onda dobijate neke ankete kako ste zadovoljni radom BIA. To bi u principu trebalo da bude i jeste neka tajna organizacija, i ne bi trebalo po vokaciji da bude transparentna, da vidimo i koji su uzorci, gde se čuva, ko su ti ljudi koji rade te analize. Ne vidim svrhu da se sad i njima daju neka veća ovlašćenja. Mi smo svi više puta govorili da je jasno da je pooštravanje kazni čist populistički akt, iako oni o nama posle u tabloidima kažu da mi branimo silovatelje i ubice što to kritikujemo. Ali je meni važno da još možda za širu javnost pojasnimo koliko su svi zakoni povezani i koliko je to sve jedan sistem. Ako povećavate kazne za veliki broj tih krivičnih dela i ubistva što, da podsetim, podrazumeva i pokušaj ubistva i bilo koji okršaj kojih ima jako mnogo – a vi znate da tužilaštvo skoro u sve krene kao u pokušaj ubistva, tu već mora da sudi pet sudija – to povlači da će razmaci u kojima se suđenja zakazuju biti veći. Sada se mora saslušati osumnjičeni svaki put kad sudija odlučuje o pritvoru.
To su sve nova angažovanja suda i mora se imati u vidu da će ih to sve opteretiti i odugovlačiće postupak. Veliki je problem sa edukacijom kadrova. Ako vi izuzmete celu nadležnost iz Osnovnog tužilaštva, opet je to populistički, i vi narodu kažete: mi smo to dali pred neki viši sud i više tužilaštvo, to je valjda ozbiljnije. Vi onda gubite mogućnost da se ti ljudi uče na raznolikim krivičnim delima, manje opasnim, iz oblasti privrede. Dakle, mi moramo da razmišljamo o tom bazenu kadrova odakle ćete ih vi uzimati. Nije logično da vi radite sada dva-tri neka bagatelna dela, a onda odete i radite najvažnija dela. Sve su to sistemske, povezane stvari i kad jednu povučete, ona menja mnoge druge stvari. Uopšte nije tako jednostavno kako su oni to zamislili.
U javnosti je takođe kritikovano podizanje cenzusa oko javnih nabavki. Mi znamo da je državna strategija borbe protiv korupcije prepoznala oblast javnih nabavki kao nedovoljno uređenu, nedovoljno transparentnu. Podizanje ovog cenzusa znači da sve te javne nabavke koje su ispod 5 miliona dinara neće više uopšte biti u opsegu interesovanja tužilaštva. To je iz ugla borbe protiv korupcije dosta nelogično, ne znam ni kako se opravdava.
Sead Spahović: Kad kritikujete ove promene, vi nigde ne kažete šta treba da se uradi, šta je to što treba promeniti u zakonu. Nije taj zakon delo Leonarda. Znači, u tom zakonu treba da se promene odmah dve stvari, po mom mišljenju. Prvo, svaki kontakt svakog građanina u bilo kom svojstvu sa policijom i pravosuđem mora da se snima. Snimanje u Specijalnom sudu u Beogradu je neverovatno podiglo nivo ljudskih prava u odnosu na Palatu pravde, iako su tamo lošije sudije nego u Palati. Ali oni se ponašaju kulturno, oni se plaše kršenja zakona, oni znaju da se snima. Snimanje je presudno za policiju i za sve te siledžijske organe.
Pod dva, treba zabraniti ukidanje. Ta ukidanja su budalaštine. Svaki sudija koji uzme predmet treba da ga meritorno reši. Prvi, drugi, treći, uvedite osam stepeni, brže će ići nego ovo kad se vraća. U vezi sa snimanjem je i još jedna dobra stvar koju su uveli, to je unakrsno ispitivanje. Nema unakrsnog ispitivanja bez snimanja. Treća stvar je: naše sudije ne znaju šta je unakrsno ispitivanje. Trebalo bi da u ovom njihovom zakonu postoji neka zaštita od tog proizvoljnog pravnog kvalifikovanja koje radi tužilaštvo. Pošto nema sudske kontrole, sudija samo služi za pritvor; gde god je poreska utaja, oni kad hoće čoveka da uhapse, oni mu stave pranje novca. Idemo na Specijalni sud, prisluškivanje i ovo-ono.
Kasnije, kad to splasne, kad se pokaže da nema pranja novca, te mere ostaju, jer oni kažu: procenjuje se u vreme kad je vođen postupak. Znači oni sa jednom lažnom pravnom kvalifikacijom, a 99% pranja novca na Specijalnom sudu je poreska utaja, oni uvode prisluškivanje tamo gde ne može, i onda posle to koriste kao dokaz. Nije obezbeđena zaštita okrivljenog od proizvoljnog pravnog kvalifikovanja koje radi tužilaštvo u većini predmeta o ovoj vrsti dela. I na kraju, samo da znate, BIA tehnički kontroliše MUP, prisluškivanjem. Evropska unija je pre 20 i kusur godina, ja sam tada bio u državnoj službi, rekla: što ne date kriminalističkoj policiji da radi svoj posao, nego mora BIA da sluša, da prisluškuje i da radi te stvari?
Bojana Savović: Potpuno slažem oko snimanja. Nisam to sada ovde rekla, zato što sam to više puta ranije zagovarala, između ostalog u emisiji na Peščaniku. Vi ćete čuti i obrnute argumente od tužilaca koji kažu da ne mogu da drže procesnu disciplinu tokom sprovođenja istrage, da 50 advokata tu dobacuje, da prekida okrivljenog, da onda oni sada moraju da predlože sudu kažnjavanje advokata. Kako sudu da dokažu ko je šta rekao bez snimanja? Dakle, u 21. veku, kod nas se dan danas ne snimaju dokazne radnje, ni razgovor dežurnog tužioca sa policijom. Toliko predmeta ima i toliko ima zloupotreba, danas kad je to tehnički tako lako izvodljivo, više puta smo ukazivali, predlagali, samo prosto nema ko da nas čuje.
Možda je problematično to što posebne dokazne radnje mogu da traju najviše 6 meseci, u nekim uporednim zakonodavstvima, i u Hrvatskoj, mogu da traju duže od toga. Ovde je problem što nemate zabranu kada možete ponovo to lice staviti na mere, pa se i tu dešavaju zloupotrebe, prođe mesec-dva, pa ga vi ponovo stavite na mere, pa kažete: dobro, ono je bilo 6 meseci, sad je ponovo 6 meseci. Nema formalne zabrane da to radite. Nije etički, ali vi tako možete stvarno nekoga da držite na merama poprilično godina.
Takođe, nisam stigla da kažem, ovaj Zakonik, iako smo mnogo godina svi o tome govorili, nije se uopšte detaljno bavio izmenom načina pretresa mobilnih telefona i računarskih podataka. Cela ta materija je vrlo napredovala, ZKP je ostao vrlo staromodan po tom pitanju. Vi sada znate kako izgleda pretres mobilnih telefona u MUP-u, gde prvo ta nemogućnost da se noću vrši pretres, koje su opšte odredbe za pretres, vi telefon stavite na neki program i on to radi 24 časa. Kad biste ga prekinuli noću on bi kretao iz početka. Uvek znate da su svedoci pretresa u MUP-u neke dve dežurne kafe kuvarice, ili ostali zaposleni, koji treba valjda da prate tok pretresa i da razumeju šta je pretresano. To njima ni ne zameram, i mene ili bilo koga da stavite da budem svedok takvog pretresa telefona, nemam pojma šta je pretresano i da li je neko kliknuo virus, ili šta je uradio, izmenio podatke, pojma nemam. A ideja za svedoka je da prepriča zakonitost i da zna šta je video i čemu je prisustvovao. Mislim da čitave odredbe zahtevaju modernizaciju koja se odnosi na pretresanje računarskih podataka, kompjutera i telefona i nekih drugih aplikacija koje možda ne poznaje ZKP.
Sead Spahović: U zakonu je dobro predviđeno i nešto što nije postojalo ranije u starim zakonima, da se sud upozna sa dokazima. Tako piše. Sve naše sudije, ali bez ijednog izuzetka, te dokaze izvode na pretresu. Čita ceo dan. A on može kod kuće da se upozna, može da se upozna negde u parku. Nek se upozna s dokazima, i kad dođe na suđenje da zna dokaze. Ne vredi, jer su oni tako naučili, to su sudije, na osnovu pelcera su školovani, i tu nema pomoći. Ovaj zakon je mogao da ubrza postupak… neće da se upoznaju. Oni sude svi po starom zakonu, a opet da ponovim, u Apelacionom sudu i u Vrhovnom sudu su još gori od njih, jer oni ovaj novi zakon nisu ni čitali. Eto, to da znate, to je problem.
Bojana Savović: Kolega pominje izvesnost. Pre 20 i nešto godina, kada sam ja počela da radim, vi kada nabavite presudu višeg suda, to je bilo zlato. Vi se na to pozivate i to vam je amin. Sada, koju god presudu da nabavite, nema veze, to je mišljenje jednog veća apelacije. Vrhovni kasacioni je to promenio. Sad manje znam nego što sam znala pre 20 godina. Za bilo koju pravnu situaciju ili delo sada da me pitate, naći ću vam dve potpuno suprotne pravosnažne odluke iz nekog dela Srbije ili sa nekog nivoa.
Sead Spahović: Imate na primer na drugostepenim sednicama gde drugostepene sudije čitaju presudu, koja ima 600 strana. To traje šest dana. Oni to čitaju, zato što u zakonu nije dobro napisano da referiše, kao što je za vreme komunizma referisao izvestilac. Pametan sudija za dva sata zna da sažme. Ovi čitaju. To je pogibija tamo.
Goran P. Ilić: Znate kako, i jedan i drugi zakonik su oružja velikog kalibra. To su jako opasne igračke koje su po samom svom određenju interesantne za politiku. Nažalost, struka se ne pita ili je u onome za šta se pita spremna da služi politici. Jednostavno morate da kažete: ja idem dovde, odavde prestajem, jer to je protivno mojoj struci iz tih i tih razloga. Koliko smo sada mi kao pravnici, kao profesija, spremni da iza svega toga stanemo, na svakom od nas je da to odluči. Kao što je svojevremeno najveći sin naših naroda i narodnosti rekao da li ćemo se kao pijani plota držati zakona ili nećemo. Jednostavno, strog zakon ili loš zakon bolji je nego arbitrarna primena zakona.
Peščanik.net, 22.04.2025.
REFORMA PRAVOSUĐA
