Koliko bezosećajna i surova mora da bude osoba koja ubija nešto malo i nežno? O čemu razmišlja dok u novosadskom parku kamenicama ili toljagom na smrt premlaćuje biće iz bajke, sinonim za lepotu – mladunče labuda?

Dobro, procenat psihopata je stalan i isti u svakom društvu, ali naš problem je što mi nismo ”svako društvo”. Ovde je vlast deset godina, preko svih državnih medija intenzivno podsticala, podržavala, razjarivala, a onda i slavila psihopate. Portparol te vlasti opet je na vlasti. A i kad nije bio, bilo je drugih koji su im podlo podilazili.

A svaki put kad političari i ostali kreatori javnog mnjenja relativizuju ili čak otvoreno podržavaju psihopate i njihova zlodela, oni stavljaju po jednu toljagu nekom novom u ruku. Kada sadašnji naprednjaci dovedu Miladina Kovačevića u skupštinu – jedna toljaga; kada bivša vlast umesto njega plati odštetu porodici – još jedna toljaga. Kada sadašnji gradonačelik žali za razbijenim izlozima, a ne glavama i kada ne osudi vinovnike nego organizatore Parade ponosa – jedna toljaga. Kada se priča o Srebrenici svede na rečenicu ”bilo je žrtava na obe strane” – pet toljaga.

I dok tako promišljeno povećavaju broj toljaga po glavi stanovnika sigurni su (i biće u pravu) da dobijaju razumevanje i podršku većine. Ponajpre zato što opravdavaju ”naše” koji su naudili nekima koji nisu naši ili su manje naši. Barbalići su ”ipak” Hrvati, Miladin Kovačević je u komu bacio ”tamo nekog” Amerikanca, Bris Taton je ”možda” bio i gej, gosti Peščanika u Aranđelovcu su ”svakako” protiv Srbije… Krivično delo je nekako uvek manje ako je protiv džamije, ambasade, pekare nekog Goranca. Jer je protiv ”njih” dok ”naši” nas ne diraju. Da li?

U međuvremenu je stasao i podmladak. Za sada vežba na tuđem podmlatku. Iživljava se na živini i sitnijim životinjama dok polako ne pređe na krupnije pa na nas. Da, procenat psihopata u svakom društvu je isti. Ali se društva razlikuju po tome kako ih tretiraju – da li su psihopate na vlasti, da li ih vlast podržava ili ih kažnjava.

A mi? Hoćemo li i dalje morati da gledamo američke krimi-serije ne bismo li zadovoljili potrebu za pravdom i osetili ono slatko zadovoljstvo kad psihopatu stigne pravda?

Hoće li Srbija da ostane ružno pače doveka? Ili će jednom biti želje, snage i hrabrosti da izraste u prelepog labuda? Ili će je pre toga zatući toljagom neki stasali psihopata?

Na početku teksta sam mislila da vam se izvinim ako će vam slika brutalnog iživljavanja nad nemoćnim labudom izazvati mučninu. Ali sam se predomislila. Jer, ako ste osetili mučninu – hvala vam do neba.

Peščanik.net, 15.07.2012.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)