Sanjao sam Angelu Merkel u grčkoj učionici, kako izvodi učenike pred tablu, svakome od njih uputi prijateljski pogled i onda mu raspali šamar, ne mnogo bolan, ali dovoljno jak da ponizi.
Sanjao sam Angelu Merkel u pirejskoj luci noću kako lično istovaruje nemačke obrazovne sisteme namenjene izvozu, zapakovane u male kartonske kutije, jednostavne za upotrebu i, kao sve ostalo u Nemačkoj, „najbolje ne svetu“.
Sanjao sam Angelu Merkel kako ozbiljno shvata odgajanje naroda juga u bolje Evropljane. Neće biti lako, zato je bolje da što pre nauče šta je bol. Angela Merkel je kao majka u filmu Vlažne oblasti (Feuchtgebiete) snimljenom po knjizi Charlotte Roche, koja širi ruke i kaže detetu koje stoji na ogradi i ne usuđuje se da skoči: „Skoči!“ Dete skače, majka se sklanja, dete udara o asfalt, a majka mu kaže: „Ne veruj nikome.“
Sanjao sam da se budim a oko mene svi spavaju, kao u romanu F Daniela Kehlmana. Svi se smeše u snu, jer misle da žive u najboljem od svih svetova, jer im to neprekidno govori Merkel-mašina. Oni misle da je to obećanje, a u stvari je pretnja. Sve se nastavlja po starom: mi spasavamo banke, banke spasavaju kompanije, kompanije spasavaju izvoz, izvoz spasava nas i sve je u redu.
Kome je potrebna politika kada imamo interese? Kome su potrebni izbori kada nam je ekonomija jaka? Kome su potrebne evropske vrednosti kada Nemačkoj ide sasvim dobro? Kome su potrebne vizije u konfuznom svetu? Čemu strah dok cveta auto-industrija? Kome je potrebna pravda kada imamo FDP? Šta će nam ideje o budućnosti kada su radnje pune?
F for fake, lažnjak, naziv je poslednjeg filma Orsona Wellsa, na koga u svom romanu ukazuje i Daniel Kehlmann. Reč je o falsifikatoru umetničkih dela i, kao kod svakog lažiranja, o metafizički motivisanom aktu samopotvrđivanja.
Šta smo dakle videli u ne-događaju TV duela između Peera Steinbrücka i Angele Merkel 1. Septembra? Videli smo predstavnika opozicije i bezosećajnu kancelarku koja više nema strpljenja za gubitnike niti milosti za grčke stočare, seljake i đake koji beže sa časova, ali je i dalje zabavlja žigosanje drugih nacija?
Prisustvovali smo lažiranju sveta i lažiranju politike. Nismo videli svet sa milionima imigranata od kojih mnogi umiru pokušavajući da stignu do Evrope, niti svet klimatskih katastrofa koje nas čekaju u budućnosti, izostala su i pitanja o pravdi, rat za resurse i rat u Siriji nisu ni spomenuti, kao ni napad NSA na naš identitet, slobodu i građanska prava, jer više nema nikog van našeg samodovoljnog sistema, niko se ne budi iz noćne more nemačke politike.
U ovoj TV debati smo ugledali novu Angelu Merkel, koja i nije nova, možda samo starija. Ona je sve vreme bila tu, sa svojim mislima, sa svojim pragmatizmom moći i nepokolebljive volje. Videli smo njene ruke koje je stalno isturala kao oružje, pomalo nestrpljivo, nasilnički i autoritarno, a kada bi neko pokušao da joj postavi pitanje, ona je samo nastavljala da govori i odjednom je postalo jasno koliko je grozna ova žena.
Zato sam loše spavao. Mama, ko je smislio sve ovo?
Georg Diez, Spiegel, 06.09.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 11.09.2013.
