Monika Grzymala http://bit.ly/1i4IQNN

Po gostovanju u Utisku nedelje, veliki broj kolega i prijatelja na Tviteru i Fejsbuku je konstatovao kako je šteta što nisam rekao sve ono što mislim. Istina, nisam. Najiskrenije, razlog je neiskustvo u gostovanjima ovog tipa. Sada ću to da uradim prilično siguran da se to neće svideti jednom delu kolega.

Malo pre ovog gostovanja, koleginica Vesna Miletić, saborka iz Pokreta Spasimo nauku, je na Tviteru izrazila nadu da neću braniti tezu da Ministarstvo nije nadležno u slučaju Stefanovićevog doktorata. Svakako to nisam nameravao da radim, pošto tu tezu brani sam zakon koji definiše šta su ingerencije Ministarstva. Ono što jesam hteo, a nisam uspeo, je da branim malo jaču tezu. Tako nešto ne sme da bude u ingerenciji Ministra u društvu poput našeg. Kao akademski građanin ove zemlje, protiv toga bih se najiskrenije borio. Evo zašto. Zamislite da je Žarko Obradović onomad kada smo vodili ljude u ulične proteste dao sebi za pravo da formira “nezavisne” komisije koje bi ispitivale validnost naših naučnih radova i doktorata? Još bolje, zamislite da je umesto Srđana Verbića na funkciju ministra prosvete došao jedan od pominjanih kandidata, Mića Jovanović, poznat i kao Megabaron. Neću dalje. Mislim da je jasno da bi bilo kakva mogućnost formiranja komisije za ove svrhe od strane ministra bio direktan udar na akademske slobode i autonomiju univerziteta.

Neki ukazuju na mogućnost da ministar pozove već oformljena nezavisna stručna tela poput nacionalnih saveta ili komisije za akreditaciju da pomognu. Pored toga što ne vidim zašto bi neko morao da ih poziva, valjda su odrasli ljudi u tim telima, smatram da ni ovo ne sme ministar da radi. Ako bi se zaista ustanovila praksa da ova tela rade samo po zahtevu ministra, a ne usled okolnosti, to bi dalo preveliku moć ministru koja bi se dala zloupotrebiti kroz selektivnost u svrhe vršenja političkih pritisaka. Evo konkretnog primera. Paralelno sa slučajem Stefanovićevog doktorata, sa raznih strana smo dobili pritužbe da je u procesu izbora u vanrednog profesora jednog visokog funkcionera jedne opozicione stranke, bilo dosta propusta u smislu kvaliteta, bez obzira što je proceduralno sve bilo kako treba. Naravno, hrabrice ni manje ni više te informacije upućuju ka ministarstvu, bez obzira što su pojedini i sami bili deo tog postupka i mogli na razne načine da ga zaustave ako su navodi tačni. Paralela sa slučajem Stefanovićevog doktorata je očigledna. Procedure su ispoštovane, sumnja se na sadržaj i suštinu. Jasno je da bi ministar ovo mogao koristiti kao pritisak, ukoliko je jedini način da se oba slučaja ispitaju kroz nezavisna tela, bio samo na zahtev iz ministarstva.

U čemu je zapravo kvaka? Da li se igramo ping-ponga sa nadležnostima, kao što Marko reče? Ne bih rekao. Jasno je gde je loptica sve vreme, a grm u kome leži zec je sledeći: autonomija univerziteta bez odgovornosti za (ne)delanje u društvu kukavica nužno vodi u propast visokog školstva!

Na kraju da vidimo šta rade rektori dva najveća univerziteta u zemlji dok Verbić trpi pritiske javnosti: “…predsednik KONUS-a Vladimir Bumbaširević i potpredsednik Miroslav Vesković nisu juče bili dostupni za komentar”.

Milovan Šuvakov, fizičar, Oljin gost prošle nedelje.

Peščanik.net, 17.06.2014.

TEMA – PLAGIJATI