Intervju sa novim gradonačelnikom Niša, Dragoslavom Pavlovićem, povodom sto dana nove gradske vlade, održan je u senci novosadske tragedije i masovnih protesta širom zemlje. Uprkos tome, novinarka „Niških vesti“ nije našla za shodno da Pavloviću postavi ni jedno jedino pitanje na tu temu, a sam Pavlović nije osetio potrebu da je na bilo koji način adresira. Neko bi možda rekao da gradonačelnik Niša i ne mora da se bavi ovom novosadskom temom, ali nije teško uvideti zašto ni takva primedba bila promašena. Priča o novosadskoj tragediji, priča je o tome kako gradske vlasti saučestvuju u naprednjačkom projektu privatizacije države na račun bezbednosti i dobrobiti građana. Gradske vlasti bi trebalo da odgovaraju prvenstveno svojim građanima, ali kao što dobro znamo, pod naprednjacima to nikada nije bio slučaj. Umesto toga, naprednjačke lokalne samouprave širom Srbije funkcionišu bez ikakve realne autonomije, potpuno se potčinjavajući, ne čak ni republičkim vlastima, već stranačkom vrhu, još preciznije, Aleksandru Vučiću i njegovoj „usvojenoj političkoj porodici“.
Nazvati ovaj problem korupcijom nije netačno, ali ne uspeva da uhvati njegovu suštinu. Nije stvar u tome da je neko u lancu odlučivanja u procesu rekonstrukcije novosadske železničke stanice stavio u džep hiljadu evra da bi okrenuo glavu pred loše urađenim poslom, mada je možda bilo i toga. Stvar je u tome da su sve institucije, procedure i regulative sistematski pregažene kako bi se omogućila instrumentalizacija države isključivo u cilju bogaćenja vladajuće elite. Jedna od ovih pregaženih institucija je i lokalna samouprava, u ovom konkretnom slučaju, ona novosadska, ali u mnogim ranijim slučajevima u pitanju su bile lokalne samouprave drugih mesta i gradova: Loznice (u slučaju Jadar), Beograda (u slučaju Beograda na vodi), Niša (u slučaju otimanja niškog aerodroma), itd. Pitanje za novog gradonačelnika je, dakle, trebalo da glasi ovako: imate li hrabrosti da odbijete klijentelističke projekte koje će vam sasvim sigurno nametati ljudi iz vrha vaše partije, a koji ugrožavaju interese, pa i elementarnu bezbednost građana i građanki Niša? Ali, to bi bilo pitanje za neki drugi intervju, a ne za ovaj, adorantski i reklamni, koji po svemu najviše liči na intervjue sa Aleksandrom Vučićem.
Novi gradonačelnik nije pitan ni o činjenici da je izabran na ovu funkciju višestrukim falsifikovanjem volje građana i građanki Niša, počev od priče o famoznoj Ruskoj stranci, preko prepravljenih zapisnika i odbijanja opozicionih žalbi, pa sve do činjenice da je na konstitutivnoj sednici gradske skupštine, falsifikovan kvorum. Čak i ako se sve ove stvari ostave po strani, ostaje činjenica da je opozicija dobila preko tri hiljade glasova više od vladajuće koalicije, i da ovo ozbiljno dovodi u pitanje legitimitet gradske vlade, o čemu Pavlović takođe nije imao ništa da kaže.
Iako u jednom trenutku pominje da će uvažiti neke sugestije Državne revizorske agencije, Pavlović ne komentariše ni činjenicu da je prethodna naprednjačka gradska vlada dobila katastrofalan izveštaj DRI, kao ni činjenicu da tanka naprednjačka većina pribegava trikovima kako bi izbegla da se o tom izveštaju raspravlja u gradskoj skupštini.
Da sumiramo: Pavlović nam se u intervjuu ne obraća iz Niša, kojim navodno upravlja, već sa Marsa. Nakon sto dana njegove vlade možemo konstatovati da je u pitanju klasičan naprednjački kadar: poslušan, uplašen, u potpunosti potčinjen partijskoj vrhuški, funkcioner koji beži od ključnih pitanja javnosti i koji je spreman da razgovara samo sa „prijateljski“ nastrojenim medijima u bezopasnoj atmosferi i bez pravih izazova. Ovakvi kadrovi u normalnim okolnostima možda ne bi bili preterano problematični, ali u naprednjačkoj Srbiji, u kojoj stranačka poslušnost vodi u smrt nevinih ljudi, ovakvo padanje s Marsa nije nimalo bezazleno. Za Pavlovića, dakle, važi što i za celu njegovu stranku: što pre ode u političku istoriju, to bolje.
Međutim, treba primetiti i da Pavlović jeste dobio jedno zanimljivo pitanje: da li će uvažiti predloge javnosti, pa i opozicije, da se ukinu gradske opštine. Na ovo je odgovorio, kao i na sve ostalo, okruglo-pa-na-ćoše, ali se njegov odgovor suštinski može svesti na sledeće: opštine verovatno nećemo ukidati, ali možemo ukinuti neke od nameta kojima se one finansiraju. Ne treba imati nikakve sumnje da će ovo Pavlovićevo „ukidanje nameta“ biti samo još jedan korak u razvlašćivanju opština, naročito važan u trenutku kada je na vlast u jednoj od njih – centralnoj gradskoj opštini Medijana – konačno došla opozicija.
Nije dakle čudo što naprednjački gradonačelnik ozbiljno razmatra dalje razvlašćivanje, ionako slabašnih opština (niške opštine nikada nisu dobile status lokalnih samouprava), ali je iznenađujuće odakle je predlog o ukidanju opština uopšte potekao, a potekao je, kako novinarka „Niških vesti“ sasvim ispravno primećuje, iz opozicije. Preciznije, iz iste one opozicije koja je trenutno na vlasti u Medijani. Još preciznije, od doktora Dragana Milića. Najavljujući formiranje novog opozicionog pokreta, Pokreta za decentralizaciju Srbije (PoDeS), Milić je pre nešto više od mesec dana najavio da će se ovaj pokret zalagati i za ukidanje niških opština. Konkretno, tom prilikom, Milić je izjavio sledeće:
„Jednostavno nismo bili svesni, ja nisam bio svestan i ljudi koji su prvi put izašli na izbore, mi smo mislili kada dobijamo to da smo mi ti koji odlučujemo. Odjednom sada na Medijani, gde smo pobedili brutalno, pregazili SNS kao plitak potok, nemamo ingerencije za ovo, nemamo ingerencije za ono. I onda smo doneli odluku, to će biti i naš predlog, kao grupe građana, ukidanje svih opština u Nišu. Zašto ovih pet opština, koje sada u budžetu troše oko deset miliona evra, zašto to ne usmerimo prema građanima? U stvari, opštine u Nišu služe samo za uhlebljenje partijskih trutova, kako bi se delile pare. To mora da menjamo, zato izlazimo.“
Šta nam je Milić ovde zapravo saopštio? Prvo, da je sa svojom grupom građana izašao na opštinske izbore ne znajući šta su ingerencije niških opština. Drugo, da nakon što je zajedno sa opozicionom koalicijom „Biramo borbu“ preuzeo vlast u Medijani, čime je ova centralna niška opština postala prva opština u Srbiji u kojoj je opozicija smenila naprednjake, odlučio da se sve niške opštine (uključujući i Medijanu) ukinu, čime bi se, logika je neumoljiva, poništila i prva opoziciona izborna pobeda u Srbiji. I treće, da je ključni kriterijum po kojem procenjuje značaj državnih institucija, onaj ekonomski – koliko to košta?
Sve tri stavke su problematične. Krenimo od prve. Činjenica da je bilo neophodno doći na vlast u jednoj opštini pa tek onda postati svestan njenih ograničenih ingerencija, pokazuje iznenađujuću nepripremljenost i neozbiljnost. Da ne budemo prestrogi prema Miliću, ovo jesu njegovi prvi izbori, ali u njegovom pokretu svakako ima iskusnih lokalnih političara koji su u okviru različitih partija već puno puta izlazili na izbore i bili na najrazličitijim funkcijama kako u opštinama, tako i u gradu. Teško je poverovati da oni nisu znali šta su ingerencije opština pre nego što su izašli na izbore.
Dalje, čak i ako opštine zaista jesu razvlašćene, a uistinu jesu, iz toga ne sledi da je rešenje ukidanje opština. Očigledna alternativa bi bila borba za osnaživanje opština i povećavanje njihovih ingerencija i nezavisnih izvora prihoda. Zapravo, od pokreta u čijem se samom imenu nalazi decentralizacija, očekivalo bi se da podrži upravo ovo rešenje, jer je osnaživanje opština (a potencijalno i mesnih zajednica), ključni element decentralizacije. Ne samo što opštine omogućavaju i efikasnije i kvalitetnije rešavanje infrastrukturnih, komunalnih, ekoloških, socijalnih i drugih problema koji mogu otežati svakodnevni život građana, već i važnije od toga, one omogućavaju veću građansku participaciju u odlučivanju i „spuštaju“ politiku na lokalni nivo dostupan svima. U tom smislu, pitanje decentralizacije usko je povezano i sa pitanjem demokratizacije Srbije. Nije iznenađujuće što je vladavinu SNS-a i Aleksandra Vučića obeležilo između ostalog i uporno slabljenje opštinskih vlasti – u Beogradu su na primer, smanjeni poreski prihodi koji se daju opštinama, a mnoge javne institucije prenesene su isključivo na novi Beograda. Svaki potencijalno samostalan centar odlučivanja predstavlja problem za autoritarnu vlast i prepreku za njenu samovolju, pa samim tim, ona teži apsolutnoj centralizaciji.
Takođe, upravo je podela na opštine i omogućila jasnu i nedvosmislenu pobedu opozicije na Medijani. Iako je opozicija zapravo pobedila i u Nišu, ta pobeda joj je poznatim naprednjačkim trikovima, oduzeta, jer je bila relativno tesna. U Medijani to nije bilo moguće, jer je ova pobeda bila, kako to kaže Milić, „brutalna“. Međutim, uslovi za tako „brutalnu“ pobedu stvoreni su činjenicom da je Medijana praktično jedina opština u Nišu sastavljena skoro isključivo od urbanih delova grada, koji su iz poznatih razloga, naklonjenih opoziciji. Ukidanje ne bi dakle samo poništilo prvu opozicionu pobedu u Srbiji, već bi otežalo ponavljanje takve pobede. A ova pobeda je važna, naročito sada, u svetlu novosadske tragedije. Svaki nivo vlasti, svaka institucija koja nije pod potpunom naprednjačkom vlašću, otežava naprednjacima da nekažnjeno i bez ikakve kontrole sprovode svoje koruptivne projekte. Da se nešto poput rekonstrukcije novosadske železničke stanice odvijalo na teritoriji opštine Medijana, komunalna inspekcija, koja doduše nema ingerencija da nadgleda takve radove, barem bi mogla da dopisima skrene pažnju na zabušavanje i nemar, a oni zaduženi za sprovođenje i nadgledanje radova bili bi u bar malo većem strahu da će „opozicija“ moći da ih zatekne u hvatanju prečica. Zato nemamo prava da se bilo koje ostvarene pobede odreknemo.
Konačno, ima nečeg duboko pogrešnog u tome da se o postojanju opština odlučuje na osnovu toga koliko njihovo održavanje košta. Ni to pitanje nije nebitno, naravno, ali o demokratskim institucijama ne bismo smeli da odlučujemo isključivo na osnovu njega, jer bi nas takvo rezonovanje u krajnjoj instanci odvelo logičnom zaključku da treba ukinuti sve institucije: i ostale jedinice lokalne samouprave, a možda i skupštinu i vladu, i onda uz te značajne uštede Srbijom nesmetano vladati sa Andrićevog venca1.
I uistinu, Milić i predlaže nešto slično. U trenutku kada opozicija ima veći broj poslanika u republičkoj skupštini nego ikada do sada i kada je uspešno naterala vlast da se u parlamentu raspravlja o zabrani iskopavanja litijuma, Milićev novi pokret izlazi sa predlogom da se broj poslanika smanji sa 250 na 120. Ne samo da smo ovu retoriku već jednom imali prilike da slušamo, već ona, baš kao i predlog za ukidanje opština, daje izgovor vlasti da u trenutku kada joj se pozicija ljulja ozbiljnije nego ikada do sada, promeni temu i krene da se bavi izbornim sistemom, nepogrešivo birajući one delove Milićevog predloga koji joj najviše odgovaraju.
Poslednje vesti kažu da se Dragan Milić oglasio i povodom protesta u kojima su građani u organizaciji opozicionih stranaka blokirali raskrsnice širom Srbije. Očekivano, Milić je kritikovao ove proteste uz krajnje neubedljivu argumentaciju da se „pravo na slobodu kretanja, pa makar to bilo i na 15 minuta, ne sme se nikome uskratiti“. U trenutku kada gledamo kako masovni protesti, zajedno sa hrabrim akcijama poput blokiranja zgrade tužilaštva u Novom Sadu, konačno daju rezultate u vidu ostavki i hapšenja bar nekih mogućih krivaca za novosadsku tragediju, ovakve izjave izgledaju isto kao i intervju novog gradonačelnika Niša – kao da ne dolaze iz Srbije, nego sa Marsa.
Jasno je šta Milić pokušava na ovaj način: da se pozicionira kao „treća opcija“ između vlasti i oklevetane i oblaćene opozicije, te da na taj način pridobije i neke razočarane birače vlasti za koje je stranačka opozicija neprihvatljiva. Ova taktika je legitimna, a kao što pokazuje uspeh Milićeve grupe građana na niškim izborima, na kratke staze može biti i uspešna. Međutim, podilaženje narativu o „korumpiranoj“ partijskoj opoziciji, „skupim“ demokratskim institucijama koje treba oslabiti ili i ukinuti, i „nasilničkim“ protestima koji ugrožavaju slobodu kretanja, dugoročno ojačava i dodatno legitimizuje uzurpatorski režim, i zbog toga to ne bi trebalo raditi. Odbranimo Medijanu, odbranimo pravo na protest, odbranimo dosadašnje uspehe pobunjenih građana i opozicije i zajedno oslobodimo Srbiju. To je sada jedini put.
Peščanik.net, 23.11.2024.
NADSTREŠNICA
