Sećate se one izreke o vlasti koja se kotrljala ulicama, samo nije bilo nikoga da se sagne i da je uzme (Moša Pijade). Vlast se nekako podigla i preuzela. Međutim, odgovornost je danas to što se kotrlja ulicama, ali nikako da se vlast i opozicija sagnu da je „preuzmu“.

Naime, pomenuću samo dve od floskula koje izazivaju „ferfrendung efekat“, „efekat začudnost“ (Breht). Jedna glasi „Mi ćemo učiniti sve“, a druga je „Preuzimanje odgovornosti“.

Ova prva „Mi ćemo učiniti sve“ nastala je u našem demokratskom periodu, i ona je nekako zamenila onu čuvenu mentalitetnu (a nisam sklona objašnjenju svega mentalitetog) izriku „nema problema“, koja je bivala signalom da se dobro zamislite hoće li reč biti održana i da li ćete završiti nekakav dogovoreni posao. To „nema problema“, ukratko, značilo je da oni počinju.

Tako se izjava, izreka, zaricanje „Mi ćemo učiniti sve“, javlja kao odlaganje i kao znak da ništa neće biti učinjeno, ili da će nešto malo, nešto provizorno, medikamentno i trenutno pacifikujuće biti učinjeno. Nešto. „Predsednik je rekao da moramo nešto učiniti.“

Videla sam sinoć delić emisije Jugoslava Ćosića, deo dijaloga o odgovornosti predsednika Fudbalskog saveza, dvadesetogodišnjeg, sa igračem Savom Miloševićem. Predsednik je, naime, odbijao i da razmišlja o bilo kakvoj odgovornosti za stanje u fudbalu, prodaju igrača, („Insajder“)… Rekao je Miloševiću da teško da on može nešto znati o stanju u fudbalu jer je van sistema.

Sledio je jedan od boljih pasaža o odgovornosti Save Miloševića i „priznanje“ da je on uistinu van sistema, što govori o tom sistemu, o sistemu u kome nema odgovornosti, što predstavlja razlog njegovog neučestvovanja u takvom sistemu. Predsednik se „nije ni pomerio“, pa čak ni na pristojnost Miloševića da nije reč o pojedincima, već o sistemu.

Beše to lep prizor o darovitom i uspešnom pojedincu i do imbecilnosti dovedenom sistemu „preuzimanja odgovornosti“.

Istovremeno, budući da je bila reč o fudbalu, ovoga puta, odgovornost i „preuzimanje odgovornosti“ namah se vizuelno javilo kao lopta.

I kao rešenje te fantastične sintagme po kojoj se odgovornost ne podrazumeva u obavljanju javnih, pa i ličnih poslova, već je to nešto što se „preuzima“, i što se nakon „preuzimanja“ nagrađuje kao da je to samo „preuzimanje odgovornosti“, nešto po sebi tako dragoceno, da onda pravda svaku svinjariju, budući da je hrabrost i čast velika ukoliko se odgovornost „preuzme“. To je onda samo po sebi vrlina, ili predstavlja stavku u „vrednosnom sistemu“. To je igra, loptanje, prebacivanje, ubacivanje, šutiranje.

Ma šta god hoćete sa tom loptom, loptom odgovornosti koja se rukama, ili nogama, ili čitavim telom „preuzima“, ja tebi ti meni, lopta je kod mene, i sada, ja sam za nju odgovoran.

Danas čitam koliko bi novca trebalo partije da dobiju da ne bi bile korumpirane, koliko im je potrebno za pošten i transparentan rad. Za „preuzimanje odgovornosti“. Za obavljanje misije u kojoj bi odgovornost ipak nekako trebalo da se podrazumeva. Mnogo je to novaca za igranje demokratije, ali, svi će, naravno, citirati Čerčilovu sintagmu da do sada nema boljeg načina da ljudi žive zajedno, do demokratije.

Za koju postoje određene pretpostavke, pa i pretpostavka odgovornosti. Ili je kontekst naše situacije promenjen do te mere da se zapravo ništa ne podrazumeva, da odgovornost nije upisana u političko i javno delovanje, kako se to sasvim jasno videlo na licu predsedavajućeg Fudbalskog saveza i svakog drugog saveza.

Kako je početak pristupanja Evropi blizu, tu je, iščekuje se svaki čas, onda će sve to već nekako biti u redu, reći će Brisel šta treba, Venecijanska komisija…

Ponekad mi se čini da je naš princip uredovanja odnosa među ljudima, vlasti, državnom uređenju, princip koji igramo jer je Čerčil rekao da nema boljeg. Mada pretpostavljam da je Čerčil podrazumevao i odgovornost kada je o demokratiji reč. Da nije imao u vidu nadoknadu za „preuzimanje odgovornosti“. Isto tako, pretpostavljam da je mislio da „preuzimanje odgovornosti“ podrazumeva „implementaciju“ iste u stvarnosti. I to da nije potreban danak da ne bi bilo korupcije i da bi bilo odgovornosti.

Ulazimo u fazu izbora. Mnogi kažu kako smo već u izbornim kampanjama, počeće i one prave piarovske, izbornoštabovske i ostale imaginacije, zastave, pumpanje balona, plakati i njihovo lepljenje, autobusi, odvozi, prevozi, računanje piplmetara, ankete, pretpostavke i takmičenje u „preuzimanju odgovornosti“, pa koja žena stigne na štiklama prva u toj trci, ta će „preuzeti odgovornost“. Dotle ćemo se nagledati mnoštva emisija ko je odgovoran, a ko je kriv, prebacivanja lopte odgovornosti i zaricanja da ako im mi glasači omogućimo da, izlaskom na izbore, „preuzmu odgovornost“, mi ćemo biti ti koji ćemo je preuzeti, a oni će raditi „u interesu svih građana“.

 
Danas, 12.04.2011.

Peščanik.net, 13.04.2011.

Leave a Reply