Ovo nije bila dobra godina. Počela je neosnovanim optimizmom (“kriza je šansa”), da bi se završila usvajanjem rđavog budžeta za sledeću godinu. Tokom godine su se uglavnom gasili požari i maštalo o svetskim stubovima i velikim kreditima i ulaganjima, kao i o prodorima na udaljenim tržištima. Ništa se, u međuvremenu, nije uradilo na sistemskim, pa i manjim promenama, kako bi se obezbedio privredni rast u godinama koje dolaze.

Zašto je tako?

Uglavnom zato što politički sistem još uvek nije stabilizovan. A to je, opet, u velikoj meri zbog institucionalne nerazvijenosti. A to je, na kraju, zato što se na taj način održavaju političke i novčane ambicije uticajnih ljudi, partija, preduzetnika i još po nekoga.

Neuređenost je, da to drukčije kažem, posledica verovanja da se divljom konkurencijom i korupcijom mogu postići značajne prednosti u preraspodeli moći, bogatstva i životnih šansi. Čitavo društvo mora da sačeka da bi se ovi politički i novčani apetiti zadovoljili. Potom će se hteti zaštita stečenog i počeće da se razmišlja o prednostima vladavine prava i o kvalitetu institucija.

Ovo nije bila godina za te vrste promena. Priroda političkih i poslovnih odnosa se najbolje vidi na budžetskoj politici. Bilo je potrebno nekoliko rebalansa, a taj proces preračunavanja ovogodišnjeg budžeta će se, kako stvari stoje, preneti i u sledeću godinu. Nikakav uticaj na to nije imao ni revizorski izveštaj o izvršavanju budžeta, uostalom kao ni priznanje ministarke finansija da u fiskalnoj politici vlada haos. Efekti svih tih saznanja ili priznanja jednaki su nuli.

Naravno, to što se izgubi u jednoj godini nije jednostavno nadoknaditi. Još na samom početku godine je bilo jasno da ono što bi trebalo učiniti jesu reforme koje bi omogućile da se privreda vrati na put rasta i razvoja što je pre moguće. Vlada se, naprotiv, odlučila za kratkoročne mere od kojih se najviše ističu subvencionisani krediti. Time se samo postiglo da se refinansiranju obaveže po uslovima koji su koliko-toliko prihvatljivi bankama. Time je samo odloženo suočavanje sa problemima.

O kojim je problemima reč? U osnovi, poslovne knjige i banaka i preduzeća su u veoma rđavom stanju. Banke nemaju interesa da ulažu u privredu koja nema izgleda da nađe kupce za svoje proizvode, a predzeća nemaju sredstva da promene poslovanje, programe i utiču na produktivnost. Tako da nastaju zombi banke, koje održavaju svoje rđave bilanse koliko je moguće duže ne kreditirajući preduzeća, koja usled toga takođe dobijaju zombi karakteristike, što će reći održavaju postojeće bilanse i proizvodne strukture što je duže moguće. Vlada svojim ponašanjem samo održava ovu međuzavisnost finansijskih i proizvodnih zombija. Što se ogleda u velikom porastu javnog duga.

Sve vladine mere su uglavnom bile istog karaktera kao i subvencionisanje kreditiranja. Ova privredna politika ima tu prednost što obezbeđuje određenu podršku vladi. Ne zato što ona čini nešto dobro, već zato što se time što čini povećava broj onih koji od nje zavise. Na kratak rok, to održava vladu jer niko ne očekuje korist od političke destabilizacije. Posebno bi to bilo rđavo za one koji imaju najveće potrebe za jednom, drugom ili trećom vrstom subvencija, podrške ili gledanja kroz prste.

To je bila prošla godina. Ništa nije učinjeno da sledeće godine izgledaju drukčije, što je razlog da se kaže da ova godina nije bila dobra.

 
Blic, 26.12.2009.

Peščanik.net, 26.12.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija