Drugačije… Ovo scenski efekti su… To… Stvarno, ovo… Ovo ulazi–izlazi… A zovu nas… Sad idemo da… Znači, stvarno, ovo… Ja sam bio po pozorištima, po Srbiji, i svuda… Ali ovo… Ovo nema… Ovo i tehnički… Ovde tek slede… Pretpostavljam… Neka velika iznenađenja… (Dragan J. Vučićević, fineganovski komentar nakon premijere mjuzikla Lu Željka Mitrovića u Teatru Odeon).
Ovako otprilike glase sve recenzije Mitrovićeve „brodvejske“ predstave Lu, koja je izvedena pred odabranom beogradskom publikom, sačinjenom od starleta i geostratega sa Pinka, Granda, Kurira, Informera, Happyja, te vedeta nekadašnjeg i aktuelnog sastava Vlade Republike Srbije (Branislav Lečić, Dubravka Đedović Handanović). Tema je stara, geteovsko-bulgakovljevska, mada bilo bi preterano tvrditi tako nešto u kontekstu imaginacije medijskog stuba režima Aleksandra Vučića – Željka Mitrovića. Možda je prikladnije reći da tema proizlazi iz dela poput filmova Šta se zgodi kad se ljubav rodi ili Lude godine, gde je Herr Žika bio komična replika Lu(cifer)a, dok je ovde to Nečastivi koji je došao na zemlju da vrbuje lokalnog političara Srbu, u čiju sestru se neočekivano zaljubljuje. Na kraju, ljubav pobedi a sam Lucifer, za prijatelje Lu, uviđa promašenost svoje misije. Inovativnost izvedbe je, kako reče kritičar Vučićević, pre svega u scenskim efektima i kostimima. Svi glumci, a ima ih prilično na sceni, ogrnuti anđeoskim perjem i u ritmu songova Olivera Mandića (Do đavola sa mnom), Neleta Karajlića (Ženi nam se Vukota) kapitena tima Ja volim Srbiju, kao i uz nekoliko ukradenih pesama Ekatarine Velike, otplesali su ovaj tročasovni besmisleni komad sa mnogo vike i treske. Borba između dobra i zla, ljubavi i mržnje, neba i zemlje, podseća na sukob između nezavisnih medija i mamutskog Pinka sa nacionalnom frekvencijom koji je pojeo sve kao poslovični krokodili iz pesme Električnog orgazma.
Odakle potiče Mitrovićeva fascinacija mefistofelovskim motivom, kojim je želeo da razgali beogradsku publiku u petak, 13. septembra ove godine? I to u vlastitoj režiji, u vlastitoj scenografiji i vlastitom pozorištu. Dobro je poznato da Mitrović niti zna da režira (učinio je to zapravo režiser Marko Jovičić), niti da slika i piše (ali je to moguće uz Chat GPT), možda ne bi mogao ni da pribavi jedno pozorište za sebe da nije sklopio dil sa Luom i to davnih dana, kada počinje rast njegove medijske imperije. Ono što povezuje Olivera Mandića i Mitrovića, upravo je Lu, prijatelj beogradske polupismene čaršije: glumaca, pisaca, pevača, akvizitera mrtvih duša, antikvara, vlasnika škola glume, probisveta, „šefova“ Dorćola i ostale menažerije. Lu je u to vreme bio komandant Dobrovoljačke garde, gospodar života i smrti u Slavoniji i Istočnoj Bosni. Svako ko je želeo u Miloševićevom poretku da napravi nešto, pre svega u svetu medija i estrade, morao je postati njegov prijatelj ili verni pratilac. Tako je Mitrovićeva televizija pratila njegov uspon od vođe navijača do komandanta paravojske i konačno političara. Luovo venčanje sa zvezdom turbofolka Mitrovićeva televizija je lansirala kao najvažniji brend koji je postavio model ponašanja omladine u tadašnjoj Srbiji. S druge strane, Oliver Mandić, dobrovoljac i intendant u Dobrovoljačkoj gardi bio je organizator zabava za streljačke vodove u kafani „Erdut“, mitskom mestu gde se nalaze pravi koreni mjuzikla Lu u kome danas uživa naprednjački Beograd. Lu je bio ulaznica u svet srbijanske estrade, garant uspona, kao što je to Pink danas.
No taj stari Lu bio je tek početak, prvobitna akumulacija kapitala. Da bi se došlo do Teatra Odeon, bila je neophodna savršena oluja kaubojske privatizacije u vreme Mlađana Dinkića, kada je jedan od Luovih šegrta postao vlasnik Beograd filma, da bi većinu bioskopa potom preprodao krišom baš u vreme dok su kulturom i finansijama u zemlji upravljale tehnokrate iz redova G17. Konačno, Bioskop Odeon je prodat na online aukciji 4. aprila 2022. pod oznakom tajnosti, koju je prekršio sam Željko Mitrović, pohvalivši se budućim bulevarskim Teatrom Odeon, u kome će Beogradu pokazati neslućene tehnološke mogućnosti teatra. Mitrović, koji se u poslednje vreme poistovećuje sa Šekspirom, kupio je tada 2.524 kvadrata bioskopskog prostora u strogom centru Beograda po mizernoj ceni od 458 evra po kvadratu (jeftinije od vračarskog pašnjaka prve klase). Za dobijanje takve cene, bilo je neophodno napraviti dil sa novom inkarnacijom Lua u Srbiji što je Mitrović uradio na vreme, odmah po dolasku naprednjaka na vlast. Uostalom, kao i cela ona palanačka svita iz devedesetih i dvehiljaditih, ukrcavši se na brod zvani „Srbija budućnosti“.
Ovaj veseli mjuzikl u ambijentu koji je oslikao sam Mitrović, u maniru svih epoha od Altamire do Edvarda Hopera i nazad, zasenio je sve geopolitičke analitičare sa Happyja i Pinka. Direktori Centra za odgovorne medije i Centra za stratešku analizu nisu umeli da izraze oduševljenje kulturnim podvigom Željka Mitrovića. U suštini, oni se slažu sa teoretičarem teatra i medija Draganom J. Vučićevićem – da toga ovde nema, da to ulazi-izlazi kako mu se prohte. Upravo je to deviza Lua i njegovih slugu, koji su probušili državnu kasu kao švajcarski sir: sa takvim novčanim prilivom moguće je kupovati palate i bioskope, plaćati silne fantomske (ne)vladine organizacije za analizu medija, izbora, rodne ravnopravnosti i hibridnih ratova na Zapadnom Balkanu. Zapravo, jedini mefistofelovski trenutak u Mitrovićevom mjuziklu je preuzimanje pesama Ekatarine Velike, koje su se našle u neočekivanom kontekstu. I nije to zbog neplaćenih autorskih prava ili izostanka odobrenja Zadužbine Milana Mladenovića, od koje Mitrović to nije ni tražio. Naime, prava za takvu zloupotrebu nije ni moguće kupiti, ona se mogu jedino silom oteti i koristiti po slobodnom nahođenju, kako je jedan Luov miljenik – Mascom, to već više puta demonstrirao. Radi se o tome da kod kreativnog tvorca ove tehnološke papazjanije ne postoji svest o prošlosti, čime dolazimo do centralnog motiva predstave, ali i ugovora kojim Lu danas maše 365 dana godišnje sa gotovo svih kanala. On nudi oslobođenje od balasta loše prošlosti, što je demonstrirao na primeru Željka Mitrovića i njegove publike. Ovo oslobađanje nije samo metaforično, već i doslovno – institucionalno. Možete gaziti ljude na pešačkim prelazima, ostavljati mrtva tela u hotelskim sobama, gaziti žene na rampama za elektronsku naplatu putarine, falsifikovati doktorate, trgovati narkoticima – sve će vam biti oprošteno ako imate Lua za prijatelja. I to je sadržaj ugovora koji aktuelni Princ Tame danas nudi društvu u Srbiji. Ujedno, to je glavni scenski efekat kojim operiše brodvejski teatar Željka Mitrovića, u dvorani nekadašnjeg Bioskopa Odeon.
Peščanik.net, 20.09.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Gušenje Remonta - 10/10/2024
- Buvlja stanica - 30/09/2024
- Lu i njegova svita - 20/09/2024
