Vašington – Za razliku od prošlog dolaska, krajem aprila (kad mu je krajnji domet bio zamenik državne sekretarke), Vuk Jeremić stigao je utorak do najvišeg sprata Stejt Departmenta. Do kabineta Hilari Klinton, koja ga je pre početka predstavila novinarima sa par kurtoaznih rečenica u stilu: „SAD smatraju da Srbija ima priliku da odigra konstruktivnu lidersku ulogu na Zapadnom Balkanu. Očekujemo da se nastave pozitivna kretanja kojima je rezultiralo majsko putovanje potpredsednika Bajdena u Beograd“ – posle čega je usledio njihov polučasovni razgovor iza zatvorenih vrata.
Klintonovu posle toga više nismo ni videli ni čuli. Jer, kako nam je objašnjeno, to je uobičajena praksa kod ovakvih ekspres susreta upriličenih na traženje gosta iz inostranstva – za razliku od poseta koje organizuju domaćini. Kao, recimo, kad je ovde ovde u ponedeljak boravio šef diplomatije Španije i sledeći predsedavajući Evropske unije Migel Moratinos. Ili ono, prošle nedelje, kad je na velika zvona dočekan hrvatski ministar Goran Jandroković i pozdravljen na konferenciji za štampu kao predstavnik „demokratske zemlje koja značajno doprinosi mirovnim operacijama NATO“ i „kao lider u regionu predstavlja model opredeljenosti za reforme i progres“.
Prema informaciji iz domaćih izvora, glavni deo razgovora Klintonove sa Jeremićem bio je posvećen tekućim butmirskim nastojanjima da se obezbedi stabilnost Bosne i Hercegovine – uz prilično jasno izraženu odlučnost SAD da se spreči tekuća „stagnacija u sprovođenju Dejtonskog sporazuma“. U tom kontekstu, navodi se, ocenjene su sa američke strane kao kontraproduktivne i neosnovane nedavne „referendumske pretnje“ iz Banjaluke, uz priznanje Beogradu za neka tekuća „konstruktivna nastojanja“ (iza scene) da se reši „taj problem sa Dodikom“… Kosovo je, s druge strane, figuriralo kao tema u saglasnosti da se to pitanje ostavi po strani – odnosno da se, koliko je to mogućno, ide na poboljšanje međudržavne saradnje u svim ostalim oblastima.
U Stejt departmentu su, takođe, u utorak pomenute neispunjene obaveze Srbije prema Hagu (posebno u kontekstu izražene podrške nastojanjima Srbije da pristupi EU), kao i iščekivanja da će se naše pravosuđe izjasniti o ubistvu na Kosovu američkih državljana braće Bitići (1999), kao i o odgovornima za paljenje američke ambasade u Beogradu (2008) i „slučaj Miladina Kovačevića“ (2009).
To su, međutim, sve informacije koje su nam stigle iz „druge ruke“, iz američkih izvora. Jer, ministar Jeremić, posle izlaska iz Stejt departmenta, nije bio raspoložen nizašta drugo osim za kraći monolog o „izuzetno uspešnoj poseti“, o „perspektivi za dalje unapređenje odnosa“, o Srbiji „regionalnom faktoru stabilnosti“ kao i o „snažnoj američkoj podršci našim evropskim integracijama“. Kad je to izdeklamovao, za par minuta, okrenuo nam je leđa i ušao u ambasadinu limuzinu koja ga je odvezla na aerodrom.
Bilo je to u 15:45, a njegov avion polazio je dva i po sata kasnije, s tim što se od Stejt Departmenta do Dals aerodroma stiže, bez problema, za četrdesetak minuta. Što će reći, sa više nego dovoljno vremena da se, preko novinara, prenese javnosti u Srbiji o čemu se u Stejt departmentu konkretno razgovaralo – šta je rečeno sa naše strane i šta se čulo od domaćina u tom važnom, prvom susretu na nivou šefova diplomatije.
U razgovoru iniciranom, inače, iz Beograda – i to samo nedelju dana pošto je ovde u Vašingtonu boravio naš ministar odbrane Dragan Šutanovac i sa šefom Pentagonu Robertom Gejtsom isto tako elaborirao sve te važne teme za koje su zainteresovane Srbija i SAD.
Ne pamti se, decenijama unazad, da je neki od od najviših predstavnika naše vlasti zvanično boravio u Vašingtonu, a da se potom tako hladno spakovao i otišao kući ne osećajući obavezu da makar samo nagovesti našoj javnosti šta je razgovarano i, eventualno, dogovoreno sa državnom sekretarkom SAD. Iz razloga samo njenu poznatih, Jeremić posle izlaska iz Stejt departmenta nije želeo razgovor sa nama, izveštačima beogradskih medija. „Žurio“ je na aerodrom…
A, vašem dopisniku ostalo je samo podsećanje i poređenje sa jednom svojevremenom posetom Vašingtonu tadašnjeg premijera Zorana Đinđića – koji je bio u stvarnom aerodromskom cajtnotu posle obilaska sijaset važnih ovdašnjih adresa. Pred polazak, problem sa nama dopisnicima rešio je tako što nas je stavio u svoja kola i na putu do aerodroma ne samo odgovorio na sva naša pitanja, već nam ispričao i mnogo toga što je spadalo u ono „off the record“. Poručivši nam, na kraju, nešto što neću nikad zaboraviti: da pazimo šta ćemo i kako da napišemo – ali i da se i te kako čuvamo da ne ispustimo „ništa od onoga što treba da znaju oni kod kuće“ koji su mu poverili da vodi zemlju.
To je, međutim, bilo neko drugo vreme. Očigledno, ovi danas nisu ni „Đ“ od tog Đinđića.
Integralna verzija teksta čiji je deo objavljen u listu Danas, 18.12.2009.
Peščanik.net, 18.12.2009.
