U noći između ponedeljka i utorka trojica dečaka iz Novog Sada izazvala su požar u kome je stradao jedan beskućnik, dok je drugi povređen. Dečaci koji su učestvovali u izazivanju požara sa smrtnim posledicama starosti su 12 i 13 godina. Javnost je šokirana, ali da li treba da bude iznenađena?
Prvo pitanje koje se uvek postavi u slučajevima nasilja koji uključuju mlađe od 18 godina je pitanje odgovornosti. Da li je zakazao obrazovni sistem, da li treba kriviti roditelje, medije, nasilne filmove i video igrice ili je pak celokupno društvo zakazalo. U slučaju trojice dečaka iz Novog Sada ovo pitanje je još aktuelnije, jer dečaci ne mogu krivično da odgovaraju. Da li postoji odgovornost roditelja odnosno staratelja utvrdiće službe socijalne zaštite. Međutim, šta sa sličnim slučajevima u kojima su počinioci stariji od 14 godina, odnosno mogu krivično da odgovaraju? Da li društvo treba da bude zadovoljno kada dete starosti od 14 do 18 godina bude izvedeno pred lice pravde? I tu pre svega treba sagledati okolnosti, ali ne zarad isterivanja pravde (ili bombastičnih naslova u novinama), već kako bi se problem rešio.
Godine 2011. Helsinški odbor za ljudska prava sproveo je istraživanje stavova i vrednosnih orijentacija srednjoškolaca. Istraživanje je sprovedeno u šest gradova u Srbiji, a anketirano je ukupno 630 srednjoškolaca. Prema tom istraživanju, 9% ispitanika i ispitanica smatra da žena povremeno zaslužuje batine. Skoro isti procenat (9,2%) je neodlučan po pitanju nasilja nad ženama. Kada je u pitanju nasilje nad seksualnim manjinama, 22% smatra da je nasilje nad njima opravdano, dok je 20% neodlučno. Što se tiče Roma, 20% ispitanika i ispitanica smatra da su „mentalno manje sposobni za učenje“, 41% smatra da „neće da uče, više vole da prosjače“, a 27% se slaže sa tvrdnjom da su „Romi po prirodi prljavi ljudi“. U skoro svim navedenim slučajevima, dečaci su zastupljeniji.
Zajedničko ženama, seksualnim manjinama i Romima je to da oni predstavljaju diskriminisane grupe u srpskom društvu. Ovde se treba osvrnuti i na dominantni model muškosti u srpskom društvu. Prema istom istraživanju 77% ispitanika i ispitanica se slaže sa tradicionalnim viđenjem porodice i braka. Prema tom modelu, muškarac treba da vodi glavnu reč, on treba da bude na poziciji odlučivanja. On treba da bude jak, ona (ako se ponaša kako treba) zaštićena. Naravno, takvo viđenje porodice se širi i na celokupno društvo. Muškarci na pozicijama odlučivanja, žene na podređenim pozicijama. Mediji podržavaju ovakvo viđenje stvarnosti, te tako možemo čitati o odlukama političara i modnim izborima političarki, pohvalu sportista i komentare na račun izgleda sportistkinja.
Sve ovo ima veze sa nasiljem mladih (dečaka). Ako muškarac mora biti jak, ako uvek mora biti dominantan, on tu svoju dominaciju mora stalno i da dokazuje. Najlakši način za dokazivanje dominacije je nasilje. A naravno, uvek je lakše biti nasilan prema onima sa manje moći, to jest prema diskriminisanim članovima i članicama društva. Ženama, seksualnim manjinama, Romima ili kao u slučaju novosadskih dečaka prema beskućnicima.
Na sajtu RTS-a mogao se pročitati sledeći komentar:
„Kao prvo pitanje roditeljima ili starateljima, šta će njihova deca na ulici u 3.30h? Ako mogu da budu u to doba na ulici, onda sigurno mogu gledati i nasilje u rijaliti programima iz kojih mogu mnogo toga da nauče. Pored toga zabrana fizičkog kažnjavanja dece ide na ruku ovakom razvoju ličnosti. Kada se sve ovo uzme u obzir onda su ovakvi dogadjaji potpuno razumljivi.“
Jedan od komentatora na Politikin tekst o događaju u Novom Sadu napisao je sledeće:
„Pa možda treba pitati one psihologe što su onomad pisali pamflet i potpisivali protiv Milivojevića. Oni su stvorili takve društvene norme gde roditelji ne smeju ništa da učine i kada je očigledno da se stvari vrlo loše razvijaju. Pa bi trebalo da prihvate rezultate svog pedagoškog rada.“
Pedeset i dve osobe su preporučile taj komentar. Podsetimo se, Zoran Milivojević zastupa tezu da je legitimno, čak i neophodno, koristiti nasilje u vaspitnom procesu. Međutim, da li su ova tri dečaka proizvod društva u kome roditelji i staratelji ni pod kojim uslovima ne koriste nasilje u svrhe vaspitanja, ili su pak proizvod društva u kome se „vaspitna ćuška/šamar/udarac po guzi“ koriste olako? Odgovor je jasan, s obzirom na činjenicu da zakonodavstvo još uvek nije u potpunosti zabranilo fizičko kažnjavanje dece u porodici. Dakle, ovi dečaci su odrasli u društvu u kome su batine vaspitno sredstvo. Iz toga su jedino mogli da nauče da oni na čijoj strani je moć, tu moć mogu, a često i demonstriraju uz pomoć nasilja. Kao dečaci, mogli su da nauče da oni, kao pripadnici muškog pola, treba da budu moćniji u svakoj situaciji. Spojimo ta dva i dobijemo dečake u potrazi za slabijima kako bi dokazali da su moćni.
Javnost ne bi trebalo da bude iznenađena događajem u Novom Sadu. Što se odgovornosti tiče, ona leži na celokupnom društvu. Teško je reći od čega treba krenuti, ali za početak bi trebalo promeniti dominantni model muškosti i konačno i nedvosmisleno osuditi sve vrste nasilja.
Peščanik.net, 16.12.2016.
Srodni link: Dejan Ilić – Ulica i škola