Zašto je važna makroekonomska stabilnost? Uzmimo primer koji ne mora da bude prvi na pameti u ovom kontekstu, ali koji je nesporno izuzetno važan. Dakle, neko radi pun vek i ulaže, plaćajući doprinose, u penzijski fond.

Uzmimo dve zemlje: jedna ratuje deset godina, dok druga brine o stabilnosti cena i o javnom dugu. Ostavimo po strani sve ostalo, šta čeka penzionera u ovim dvema zemljama?

Pošto je jasan odgovor, ima smisla osvrnuti se na argument koji se često iznosi da su penzije naprosto ušteđevina i da bi stoga trebalo da iznose onoliko koliko je neko štedeo. Uzmimo, međutim, da neko štedi tako što ulaže u neku nekretninu, recimo u kuću u kojoj stanuje. Ovo je u nekim zemljama i najvažniji vid štednje ili ulaganja.

U starosti bi trebalo od toga živeti. No, cene nekretnina znaju veoma mnogo da se menjaju, neretko u skladu sa ostalim privrednim aktivnostima. U slučaju da zemlja ulaže u rat, imovina bilo koje vrste može da izgubi vrednost, dok privredna stabilnost obezbeđuje očuvanje, ako ne i porast, njene vrednosti. Isto je sa bilo kojom vrstom štednje, pa i sa socijalnim fondovima.

Ako zemlja ratuje, pogotovo duže vreme, potrošiće ušteđevinu i rizikovati bedu onih koji su računali da od toga žive u starosti. Ili će stvoriti obaveze mlađim generacijama na koje će onda pasti teret rata. Nije nevažno uz put primetiti da se time stvara značajna međugeneracijska nepravda. Jer dok su današnji penzioneri odlučivali, na jedaa ili drugi način, o tome da li će se ratovati, današnje mlade generacije nisu u tim odlukama učestvovale, ali ih posledice ne mogu mimoići.

Rat je, naravno, krajnji vid makroekonomske nestabilnosti. Ali, i sve druge imaju slične posledice. Inflatorno obezvređivanje dugova ili kriza kursa ili moratorijum na strane dugove ili neizvršavanje javnih obaveza usled visokog duga – sve to ima za posledicu povećanje neizvesnosti oko toga šta se može očekivati od praktično svih privrednih odluka koje ljudi donose. Ne gubi vrednost samo ulaganje u socijalne fondove, već i u sticanje znanja ili u izgradnju fabrika.

Ima jedan efekat makroekonomske nestabilnosti koji se možda ređe pominje. Reč je o uticaju na specijalizaciju ili na podelu rada. Ljudi su produktivniji ako se posvete nekom određenom zanimanju i uče na poslu. Uz ovo drugo često ide i inovativnost, čak i ako je reč o rutinskim poslovima koji se brže i bolje obavljaju ako se ponavljaju.

Uzmimo, nasuprot tome, šta se smatra da je dobra strategija kada se ulaže u rizične poslove ili hartije od vrednosti. Tada je bolje diverzifikovati ulaganja, jer bi trebalo da je prosek stabilniji od bilo koje pojedinačne vrednosti.

Zato je najbolje da se ljudi u svojoj profesionalnoj ulozi specijalizuju za jednu ili drugu vrstu posla, dok je dobro da postoje različite mogućnosti ulaganja, tako da se ušteđevina osigura od promenljivih tržišnih okolnosti. I jedno i drugo bi trebalo da je lakše u uslovima makroekonomske stabilnosti. Ukoliko, recimo, nema čestih privrednih kriza, neko ko se specijalizuje za bilo koje zanimanje ne bi trebalo da se suočava sa nezaposlenošću. I ne bi trebalo da nema ništa od ušteđevine pod stare dane.

Ukoliko nema makroekonomske stabilnosti, bolje je osposobiti se za više različitih zanimanja, diverzifikovati ljudski kapital, što bi se reklo. To, međutim, ima značajnu posledicu po produktivnost. Ukoliko neko radi jedan posao pre podne, a drugi posle podne, manji su izgledi da će ostati sasvim bez posla, ali će takođe biti manje produktivan i u jednom i u drugom poslu. Što znači da će imati manja primanja, a ako je to opšta karakteristika, onda će privreda biti manje produktivna i shodno tome siromašnija.

Uz to obično idu i ograničene mogućnosti diverzifikacije ulaganja. Najčešće osim plate će se računati sa socijalnim fondovima. Koji će, takođe, imati male mogućnosti da diverzifikuju svoja ulaganja, pa će to biti naprosto državne obveznice ili javni dug. Koji će trpeti značajno od makroekonomske nestabilnosti. U zbiru, zemlja će biti manje produktivna i stoga siromašnija, a starost će biti obeležena dodatnim odricanjima.

Ponekad se iz ideoloških razloga kritikuje briga privredne politike za makroekonomsku stabilnost, posebno kada je reč o inflaciji, ali i o javnim obavezama, kreditnim ili drugim. Smatra se da se time ne računa sa svim onim pozitivnim efektima do kojih država što potrošnjom što štampanjem para može da dođe. Kao da je važno što je inflacija, recimo, deset odsto, ako se time olakšava finansiranje javne potrošnje.

Međutim, troškovi recesija ili produženih stagnacija kao posledice neodgovornosti privrednih, o političkim vlastima da i ne govorimo, mogu da imaju dalekosežne posledice. Tako da kada se neko zapita gde mu je penzija iako je štedeo ceo vek, znači da je živeo u zemlji sa visokom makroekonomskom stabilnošću, čak i ako nije ratovala, a pogotovo ako jeste.

 
Novi magazin, 23.09.2013.

Peščanik.net, 23.09.2013.