U poređenju sa gigantskim borbama suprotstavljenih političkih velikana i uobičajenoga ukrasnoga venca ludaka na izborima u Srbiji, kakav su uopšte događaj neki opšti evropski izbori u istome danu? Skoro nikakav. Sa malo više interesa za druge, građani Srbije bi baš i mogli pogledati preko plota, i zapitati se šta bi mogla biti pouka za njih. Prvo su paralele, recimo da su novi građani EZ skoro isto toliko nezainteresovani za izbor svojih predstavnika u evropski Parlament, koliko i građani Srbije za izbor svoga predsednika – nekoliko puta. No građanska umrtvljenost građana novih evropskih država ima druge razloge, pre svega otupljenost tranzicijskim grozotama, i kraj utopije koju pametniji evropski političari ne pominju suviše često – demokratije.

Romano Prodi je, kako i pristoji vodećem evropskom političaru, odmah izrekao kritičku ocenu da su građani novih evropskih država na izborima pokazali svoje nezadovoljstvo razvojem društava u kojima žive. Uostalom, sad je članica EZ i Latvija, zemlja u kojoj petina stanovništva nema puna građanska prava (pasoš, pravo glasa) – ruska manjina. Skandal, nesumnjivo, ali i mogućna pouka građanima Srbije o tome šta se sve može desiti bivšoj imperijalnoj/kolonijalnoj vlasti – na Kosovu, recimo. Da dovršim pouku – u Južnoj Africi, gde su koliko-toliko temeljno obavili posao etičke katarze i javne debate o odgovornosti, prvi osuđeni zločinci aparthejda sada već izlaze iz zatvora. Zašto se samo gubilo toliko vremena?

Novi Evropljani dakle nisu pohrlili da ostvare svoj san o demokratiji. Zlobnici tvrde da je na glasališta izašlo po kišnom i hladnome danu samo ono što je već izašlo na misu – prednost su svuda u novim državama-članicama dobile stranke desnice. EZ se bez svake sumnje potrudila za ovih 15 godina da ponudi glupost i neznanje kao model građanskoga ponašanja: postepeno ukidanje besplatnoga školovanja, rast socijalnih razlika, komercijalizacija i manje uočljiva ideologizacija medija, silovito razvijanje potrošačkoga mentaliteta. Glupost je, nažalost, sudbinski povezana sa desnicom u Evropi. Uz sve to, građani Srbije još imaju i zaborav kao opštu terapiju, umesto građanskog obrazovanja i suočavanja sa nedavnom prošlošću. Čak i ako gledaju preko plota, pitanje je mogu li išta videti. Tu svaki paralelizam prestaje. Uslov za EZ je pre svega psihološki – treba razumeti da se tamo mora biti. To je u zemlji u kojoj se uporno razvlači sa saradnjom sa Haškim sudom i odogvornošću uopšte, jednostavno nemoguće. Srbija za nuždnost ne znade, rekli bi nogo-đogo-rembo. Novi Evropljani su, posle noći piva i poljubaca pre nekih mesec i po, samo pokazali da su realistični, i da znaju da drugačije nisu ni mogli.

Desilo mi se da sam Sloveniju napustila zauvek u cetvrtak, i vratila se u nedelju u Evropu, posle pomenutoga slavlja. Autobus nije vozio po polomljenim šampanjskim čašama, po vazduhu nisu letele zaostale konfete, bilo je business as usual. To je bio dosta jasan znak šta će se dogoditi na prvim evropskim izborima. U svojim godinama i sa svojim iskustvom nemam prava na primdbe tipa “odvratna normalnost”: ponizno sam prihvatila odsustvo drhtaja u srcu, koji sam izvesno imala kada je Grčka pre skoro 25 godina ušla u EZ, kao prva siromašna, neprikladna, rizična, nepredvidljiva, marginalna članica.

Desnica je na ovim izborima zabeležila uspeh, vladajući liberali su se nekako izvukli, narodnjaci su katastrofalno pukli, socijalno orijentisana levica je opet uspešno preživela. No građani Slovenije, ona trećina koja je glasala, pokazali su da uopšte nisu gluvi za savete koje im EZ daje: izabran je sasvim zadovoljavajući broj žena, premda ženska stranka kao takva nije uspela. Ukratko, rezultati izbora su toliko u domenu normalnoga i realnoga, da je već naredni dan morao da se dogodi vrhunski politički skandal: Dimitrije Rupel, sadašnji ministar spoljnih poslova, čovek koji je probao da se ugura u sve partije i na sva plaćena mesta između vlade i akademije, stavio je svoj potpis kao prvi na listu nečega što se zove “Zbor za republiku”, i što okuplja zgodan izbor desnih političara i intelektualaca. Liberali, koji su zaista dugo pod nekom vrstom narkoze, nisu smogli ni toliko snage da nestašnoga ministra ekspresno šutnu iz svoje stranke, bar ne u prva 24 sata…Pre nekoliko meseci, bivši predsednik Kučan je okupio svoj Forum 21, koji se od početka brani odsustvom političkih a prisustvom savetodavnih ambicija. Pre nešto više od godinu dana, formiran je i Forum levice, na kojem su se našli uglavnom ekskluzivni intelektualci sa dobrim osećajem kada se može rizikovati (što je hvale vredno), i sa malo manje dobrim odsustvom osećanja da sem angažovanih intelektualaca postoji i neko biračko telo. Forumi su inače oblik koji je cvetao pre nego što se razvio stranački život, posebno u novim evropskim državama-članicama. Nešto dakle nije sasvim u redu sa stranačkim životom. Slovenačkim liberalima preti neprijatno buđenje, građanima preti nastavak noćne more od pre dve godine koja je trajala šest meseci, kada je desnica parlamentarnim trikom dobila vlast.

Jedino što se sada bar može uživati kad u istome političko-administrativno-kulturnome prostoru gledamo kako socijalisti pobeđuju na lokalnim izborima u Francuskoj, sa kolike će visine tresnuti Berluskoni, koliko se ugruvao Hajder, i druge lepe trenutke najveće državne zajednice na planeti. I to je nešto.

Peščanik, 18.06.2004.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.