Ima jedna izreka za koju bih pre rekao da je novokomponovana nego da spada među „stare narodne poslovice“ – Nije majka karala sina što se kockao, već što se vadio. Ovo „vaditi se“ ne zvuči mi, naime, baš „staronarodno“, pa bih mogao posumnjati da je stara i tradicionalna, bar u ovoj verziji, koliko i Manjifikova „Pukni, zoro“, koju su u Dodikovoj paralelnoj stvarnosti pevali vojnici na Kajmakčalanu.
No, izreka je svakako starija od Manjifikove pesme, bez sumnje bar nekoliko decenija starija.
Ali naša tema nisu poslovice niti etnologija, već ovaj sin. Sin koji se žali da se svakodnevno suočava sa pritiscima interesnih grupa i političkih faktora kojima smeta šta god da uradi, jer odmah kreće lavina malicioznih kritika. Ali on će nastaviti da radi svoj posao.
A kad smo kod narodnih umotvorina, prigodna je i „Početak bune protiv dahija“. Ne zbog onog na šta bi većina čitalaca ovih dana i nedelja (s pravom) pomislila, već zbog eluzivne teme ovog teksta. Konkretno, mislim na stihove „Drumovi će poželjet’ Turaka/ A Turaka nigde biti neće“.
E sad je vreme za temu: glavni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nenad Stefanović. Godinama, decenijama, žalili smo se što se tužioci i tužilaštva ne oglašavaju. Vrhovna javna tužiteljka postala je čak simbol ćutanja. A onda je nenadležni najavio velelepnu žestoku borbu protiv korupcije i ustupio mikrofon Stefanoviću.
Ne baš ustupio, više je nekako „podelio“, jer je Nenadležni iz Predmetne institucije zadržao za sebe i mikrofon i megafon, da propagira rezultate i najavljuje još žešću i najžešću od svih žestokih borbi u istoriji žestine i borbe.
A Stefanović (Nenad, ne Nebojša, Nebojšino vreme saopštavanja podataka o istragama i povezivanju nekih osoba sa nekim prostorima za sada je prekinuto), elem Stefanović saopštava dnevne i nedeljne rezultate, sabira osumnjičene i uhapšene, sortira ih po krivičnim delima, po statistikama kakve god javnost i mediji požele.
Ali, vajka se Stefanović, nekima to ne valja. Poput Vučića što ga boli što on sve radi za Srbiju, a kritizeri sa penom od piva i kapućina ga vređaju, Stefanović se u intervjuu za jedan tabloid požalio na lavinu malicioznih kritika koje dobija jer interesnim grupama i političkim faktorima smeta šta god da uradi, pa ga svakodnevno izlažu pritiscima.
Prepoznali ste, on je autor te tužbalice što sam je na početku pripisao proverbijalnom sinu kockaru.
Jer baš u tom intervjuu pokušao je ponovo da objasni kako je i zašto tužilaštvo odlučilo da rasvetli kriminalne tokove novca udruženja koja su sprovodila projekte što ih je finansirao USAID.
U odgovoru na profesionalno formulisano, istraživačko, pronicljivo i bez sumnje neutralno (nije rodno neutralno, da Tramp i Mask ne brinu) pitanje lica zaposlenog u tabloidu, nakon konstatacije da se „digla velika panika u određenim krugovima“, pa Stefanovića „i opozicioni političari, NVO i pojedini mediji optužuju da proverom poslovne dokumentacije nekoliko NVO i trošenjem donacija USAID“ krši njihova prava, elem, nakon te konstatacije usledilo je „konkretno“ pitanje: „Kako vidite te optužbe?“
Tužilac je konačno objasnio zašto se istražuju baš ta udruženja (koja Stefanović, kao i tabloidna Srbija, ne naziva zvaničnim nazivom, u skladu sa zakonom po kojem su registrovana, već prokazanim „nevladinim organizacijama“ jer je to korak ka „antidržavnim organizacijama“).
„U ovom konkretnom slučaju najviši predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, kao i direktor FBI izneli su u više navrata teške optužbe na račun poslovanja USAID-a zbog nenamenskog trošenja novca američkih poreskih obveznika i mogućeg pranja novca, a u istom kontekstu pomenuli su i NVO iz Srbije. Naš posao je da preduzmemo mere i radnje iz svoje nadležnosti kako bismo proverili situaciju na domaćem terenu i utvrdili da li ima osnovanosti u tim sumnjama.“
I poentirao je (ovo kao da smo već čuli iz nekih drugih usta) da „niko nije iznad zakona i zakon treba da bude isti za sve“.
Stoga tužilaštvo treba da reaguje „uvek kada postoje osnovi sumnje da je prekršen zakon, te izvršeno krivično delo“.
Objasnio, rekoh. Ali, nije.
Tužilaštvo nije reagovalo na desetine, stotine slučajeva kada su istraživački mediji iznosili veoma dobro argumentovane sumnje da je prekršen zakon. Ali hajde da se sada time maliciozno ne bavimo. Sad će, valjda, sve moći, jer počela je sezona lova na korupciju u kojoj niko nije iznad zakona, nema lovostaja, lovcima su „odrešene ruke“.
Znači, tužilaštvo ima osnov sumnje da su baš ova udruženja vršila krivična dela jer su ih pomenuli „najviši predstavnici“ SAD.
Samo što nisu.
Jer su „najviši predstavnici“ SAD izneli optužbe da je USAID na neobjašnjiv način, često uz prevare ili pronevere (Tramp) trošio novac američkih poreskih obveznika, da su pojedini projekti bili „ludačko rasipanje novca“ (Mask) i da je trošenje novca bilo „beskorisno“ (useless) i uz zloupotrebe ili mimo namene (misuse). Mask je stranu pomoć (u načelu) uporedio sa pranjem novca, a „kriminalnu organizaciju“ USAID označio kao produženu „ruku radikalnih levih globalista“.
Iskreno, više zvuči kao ideološki obračun nego konkretno ukazivanje na krivično delo od strane „najviših predstavnika“ SAD.
Da ne ispadne da ideološki obračun u SAD služi za politički obračun u Srbiji, ipak je Srbija pomenuta, iako nisu pomenute, ne samo konkretne NVO, već čak nije ni pojašnjeno da li je novac trošila država ili organizacije civilnog društva.
Naime, portparolka Bele kuće Katarina Levit jedina je od „najviših predstavnika“ SAD javno pomenula Srbiju, navodeći kao primer (of misuse and useless spending of money), milion i po dolara za program promocije različitosti, jednakosti i inkluzije na radnim mestima u Srbiji.
Kako je ovaj neodređeni program doveo tužioca i policiju u prostorije četiri udruženja, javnost nije saznala. Da li je neko od „najviših predstavnika“ SAD pojasnio najvišim predstavnicima Srbije ili bar najvišim predstavnicima srpskog tužilaštva o kojim konkretnim projektima je ovde reč ili su postupak pokrenuli na osnovu slučajnog uzorka među onima koji su sarađivali sa USAID (CRTA, Građanske inicijative i Trag) i onima koji nisu sarađivali (Centar za praktičnu politiku).
Da sve bude još nejasnije, pobrinuo se i sam Stefanović objašnjenima da podaci o trošenju sredstava USAID-a nisu automatski dostupne tužilaštvu, već sam USAID odlučuje koje će podatke dostaviti tužilaštvu, nakon što tužilaštvo dokaže USAID-u da postoje konkretne sumnje o nepravilnostima i pranju novca.
Neko bi zaključio da tužilaštvo ne može da dostavi podatke o konkretnim sumnjama, pa istražuje „na uzorku“. To možda u vreme dok se tužilaštva nisu oglašavala i objašnjavala kako deluju. Sad smo, međutim, saznali da je od SAD zatražena međunarodna pravna pomoć (ali informacije, koliko se može zaključiti, još nisu dobijene).
Pa na osnovu čega i zbog čega se istražuju baš CRTA, GI, CPP i Trag, je li utvrđeno da su one sprovodile „sporni“ projekat promocije različitosti, jednakosti i inkluzije, ili kakve još razuzdanije USAID-ove projekte?
I tu tužilac ima objašnjenje – istražuju se zbog „prekomerne koncentracije sredstava na računima nekoliko nevladinih organizacija ili povezanih konsultantskih firmi u Srbiji uz netransparentan proces dodele sredstava samo uskom krugu nevladinih organizacija i odsustvo celovitih finansijskih izveštaja“.
Ne bih se zadržavao na pojmu „prekomerne koncentracije sredstava na računima“, ali deluje kao nesporni okidač za istragu.
Sve smo čuli i pročitali. A mogli su i tužilac i tužilaštvo da nastave dugogodišnju tradiciju ćutanja, mogli su da saopšte da u interesu istrage ne mogu da iznose detalje, ali da rade na osnovu saznanja i sumnji u vezi sa delovanjem USAID-a u Srbiji.
A ovako, pokrenula se maliciozna lavina. I ko zna ko i kako plaća sve te „opozicione političare, NVO i pojedine medije“ koji su „digli paniku u određenim krugovima“, da citiram ono što sebe svrstava među medije, pa mora da naglasi da paniku dižu „pojedini mediji“, ali ne i oni pravoverni. Pa će i to ko plaća podizače panike (a sad nije USAID) morati da se istraži.
I posle da se objasni zašto je i kako istraženo. Što će pokrenuti novu malicioznu lavinu.
A šteta ogromna jer se skreće pažnja građana sa sveobuhvatne i žestoke borbe protiv korupcije. Građana, koji se, evo još jednog bisera iz ćaskanja tabloida i tužioca, „pitaju zašto još uvek niko nije uhapšen od bivših i sadašnjih visokih funkcionera i njihovih tajkuna zbog ’visoke korupcije’, kada se zna da enormno bogaćenje nije moguće bez sprege države i kriminala“.
I na ovo istraživačko pitanje, tužilac Stefanović ima odgovor i objašnjenje. Nije nadležan.
Jer „prema Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i terorizma, Više javno tužilaštvo u Beogradu nema ovlašćenja da procesuira tzv. visoku korupciju, odnosno osumnjičene za krivična dela protiv službene dužnosti koja su od strane Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, opšte sednice Vrhovnog suda, Visokog saveta sudstva ili Visokog saveta tužilaštva imenovana, izabrana ili postavljenja na funkciju.
U ovim slučajevima nadležnost za postupanje ima Javno tužilaštvo za organizovani kriminal“.
„A nova hapšenja u predmetima za koje je VJT nadležno, mogu li se očekivati“, zanima se tabloid u ime građana. E pa, tužilac „ne može da najavljuje hapšenja“.
Zna se ko može i ko iz Predmetne institucije je za to nadležan. Ili je zapravo Nenadležan?
Peščanik.net, 03.03.2025.
Srodni linkovi:
Sofija Mandić – Još jedan nenadležan
Nacionalni konvent o EU – Zastrašivanje NVO
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Maliciozna lavina - 03/03/2025
- 18 puta žešća borba protiv korupcije - 20/02/2025
- Najavljeni autogol - 12/02/2025
