Malina kao paradigma

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Đorđe Stevanović je malinar. Ali jedan sasvim neobičan malinar. Ne žali se na cenu, ne žali se na državu – od nje niti šta traži niti uzima, kaže skupo je – ne žali se čak ni na hladnjačare, koji mora da imaju rogove, na tako su zao glas došli.

Pre nego što nastavim, međutim, moram da primetim ono što ste verovatno i vi primetili dragi čitaoci – i čitateljke, razume se – da se o malinama govori više nego i o jednoj drugoj poljoprivrednoj kulturi (i sam sam, priznajem, tome ovde doprinosio u više navrata) i da se vlada više angažuje još jedino možda oko Kosova. Toliko je ta stvar eskalirala da je osnovana i kancelarija, pardon „Radna grupa za malinu“ – o čemu će malo kasnije biti još reči. Objašnjenje za takav „status“ maline s jedne strane je „prozaično“: na njoj se odlično zarađuje, naročito u inostranstvu. Jer, recimo, iako je količinski izvoz pšenice, vrlo grubo rečeno, 10 puta veći nego maline (oko milion naspram 100.000 tona), izvoz maline je sa 250 miliona evra dostigao vrednost izvoza pšenice (u pojedinim godinama ga i premašuje). S druge strane, malina je postala neka vrsta autentičnog, autohtonog srpskog proizvoda, kao što su otprilike bile Elanove skije za Sloveniju.

Taj „uspon maline“, međutim, nije bio rezultat nikakve državne strategije, nikakvog unapred smišljenog plana. Za to je najzaslužniji jedan čovek – Dobrilo Nenadić, poznat kao pisac odličnog romana „Dorotej“, što je naravno dobro, ali nažalost mnogo manje poznat kao čovek koji je (budući agronom po struci) uveo vrlo značajne inovacije u proizvodnju sorte malina pod imenom „vilamet“, napravivši od nje srpski brend. (Uzgred, po tome je ovaj izumitelj odavno zaslužio da se nađe među članovima Srpske akademije nauka, ali tamo se očigledno traži neka druga vrsta podobnosti.) Da malina postane „svetska a naša“ pobrinuli su se seljaci-pojedinci koji su, samoinicijativno i na vlastitu odgovornost, bez ikakve prethodno usvojene strategije razvoja malinarstva, prihvatili Nenadićevo „otkriće“ i počeli da ga primenjuju. Tako je, dakle, „srpska bajka“ o malini kao „crvenom zlatu“ počela.

Šta se – postavlja se sad logično pitanje – desilo u međuvremenu pa da se ova bajka pretvori u moru i da malina od rešenja postane problem? Upravo to objašnjava naš gore pomenuti atipični uzgajivač malina. Ako, naime, nema primedbi na druge (tačnije – ima, ali one u ovoj priči nisu ključne), Đorđe Stevanović ima dosta zamerki na račun svojih kolega proizvođača. Nabraja i zbog čega: hoće da rade „kao pre 100 godina“, ne prate zbivanja na svetskom tržištu, ne prihvataju inovacije, ne pridržavaju se tehničko-tehnoloških pravila, nisu disciplinovani u proizvodnji… Zna se, recimo, šta kad biljci treba i šta se kad radi, ako se to ne poštuje – strada rod, tj. pada produktivnost. Posledica svega toga je da prosečna proizvodnja maline danas u Srbiji iznosi 7,5 tona, a trebalo bi da bude 20-30 tona po hektaru.

Toliko – 30 tona na jednom hektaru pod plastenikom koliko ima – proizvodi Đorđe. I nema nikakvih problema sa plasmanom. Tri četvrtine proda kao svežu malinu, u pakovanjima od 125 grama, jednom trgovinskom lancu; ostalo ide u sokove ili u hladnjače. A nema problema ni sa cenom; adekvatna je, da tako kažem.

U stvari, Đorđe bi mogao da proda mnogo više kada bi imao. Kaže, bez problema bi malinu izvozio i na istok i na zapad, i u Brisel i u Moskvu, i po još većoj ceni nego u Beogradu, samo kada bi mogao da redovno isporučuje potrebne količine – najmanje 1.500 kilograma svakog dana. Ali, on sam toliko maline nema, a ne može da nađe partnere koji bi ispunili kvalitativne i kvantitativne zahteve tržišta.

Uzgred, Stevanović ističe da tražnja za svežim voćem u svetu rapidno raste zbog čega velike kompanije kupuju plantaže i na južnoj i na severnoj Zemljinoj polulopti da bi mogle preko cele godine kontinuirano da snabdevaju svoje potrošače. To je Đorđev san.

Đorđe, naravno, nije jedini. Ima poput njega i malinara, i voćara, i poljoprivrednika, i privrednika. Ali – malo ih je. Ili, možda još tačnije, njihov glas se slabo čuje. Zaglušujuća je buka onih koji traže privilegije i povlastice: zagarantovan otkup, minimalnu cenu, državnu subvenciju, partijsku intervenciju. Pa je tako nastala i pomenuta „Radna grupa za malinu“. To jest, „Radna grupa za izradu strateškog dokumenta za unapređenje proizvodnje i tržišta maline u Republici Srbiji“, kako glasi pun i uobičajeno rogobatan naziv tog tela. Da li je ikada igde ikoja radna grupe rešila bilo koji problem, a kamoli problem tržišne proizvodnje i, uopšte, privrednog napretka. Iskreno, sumnjam da je ta „grupa“ uopšte okupljena sa namerom da nešto reši; više je reč o zamajavanju javnosti, a ako se usput provuče i malo korupcije – bože moj, to će biti još i najmanja šteta.

A u najboljem slučaju isti efekat imaće i jedan drugi paradržavni projekat koji je, vrlo neopravdano, prošao sasvim nezapaženo. Reč je o „rejonizaciji voćarske proizvodnje u Srbiji“. Koji bi se mogao nazvati i „otkrivanjem rupe na saksiji“ ili, još preciznije, sovjetizacijom srpske poljoprivrede, pošto idejno pripada tom „mentalnom sklopu“ i „duhovnom prostoru“.

Sve u svemu, umesto da se ekonomski sistem prilagođava Đorđu i hiljadama (poljo)privrednika poput njega, dakle (naj)boljima, on se prilagođava (naj)gorima. A onda se čudimo što smo među najsiromašnijima.

Peščanik.net, 03.07.2018.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Vučić u malinama

Mijat Lakićević – Teniseri, malinari, građevinari i, opet, novinari

Mijat Lakićević – Malinari i novinari

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)