Predsednik kaže da je ispunio sve svoje ambicije. Bio je najmlađi premijer u istoriji Srbije, sada je najmlađi predsednik Republike. Ikad. Mladost – ludost, kaže naš narod.

Ali, nešto drugo je tema ovog napisa. Takoreći marginalna, a opet – paradigmatična.

Malinari se, kao što vidimo ovih dana, kao i svakog proleća, bune. Nisu zadovoljni cenom. Koja je 120 dinara za kilogram. Kažu da im je obećavano da će malina biti strateški proizvod, traže da se osnuje nacionalni savet za malinu, tj. da se umeša država, da im organizuje sastanak sa hladnjačarima. „Pucaju“ na najviše mesto, na predsednika, tj. Vučića.

„Svi smo spremni da se borimo za ono što nam pripada, a to je bar pristojna cena od 230 dinara za kilogram. Očekujemo podršku predsednika Vučića, jer on dobro zna da su ga seljaci podržali. Došlo je vreme da on podrži nas“, rekao je na protesnom skupu u Arilju Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara Srbije.

U stvari, prošle godine se malinari nisu bunili. Tada je cena bila 240 dinara za kilogram i novine su bile pune napisa o tome kako se od maline lepo živi. Sa oko pola hektara, hvalili su se seljaci, zaradi se desetak hiljada evra. Nije ni čudo, jer kažu poznavaoci, tj. sami uzgajivači, troškovi proizvodnje jednog kilograma maline iznose, „maksimum maksimuma“, 80 dinara.

Lane su se, zapravo, zbog „prenaduvanih“ cena bunili hladnjačari, ali njihovu priču nije imao ko da čuje. Sada oni nisku cenu pravdaju činjenicom da su hladnjače još pune prošlogodišnjeg (inače izuzetno visokog) roda i da nemaju gde s novom proizvodnjom. Tako da situacija zbilja jeste paradoksalna: ovogodišnji rod je po nekim procenama oko 40-50 odsto manji od lanjskog, a cena je, uprkos slabijoj ponudi, niža nego prošle godine.

Kako će se ta „svakidašnja jadikovka“ malinara okončati u ovom času nije jasno, ali za suštinu ove priče nije ni bitno. Malinari su samo povod. Jer, malo-malo pa neko u Srbiji zatraži da ga država zaštiti od tržišta i tržišnih zakonitosti. Jedni traže da se zabrani uvoz, drugi da se povećaju carine, treći da država otkupi njihovu proizvodnju, četvrti (kao recimo već pomenuti malinari) da im se propišu veće cene (naravno, onda kada su one ispod njihovih potreba), peti da im se dodele subvencije itd. Uglavnom, svi bi da nekako izbegnu konkurenciju. Pogotovo kad dolazi iz sveta. Tu se zaštita domaćih proizvođača, koju god robu da proizvode, od paradajza do vagona, smatra svetom dužnošću države.

Postoji, međutim, jedna branša – i ne samo ta sigurno, ali neka ona bude primer – u kojoj to pravilo ne važi. Niti ikome pada na pamet da te proizvođače zaštiti. Radi se, verovali ili ne, o novinarstvu. To jest – medijima. Tu vlada bespoštedna konkurencija, ali niko i ne pomišlja da je ograniči, pogotovo da je zabrani. Konkurencija je naročito pojačana poslednjih godina, sa novim „informaciono-komunikacionim tehnologijama“ (ICT). Čitav svet vam je bukvalno na dlanu, u mobilnom telefonu. Tako da se i „profesija reporter“ gotovo izgubila. Svi se danas javljaju sa lica mesta, svi informišu i svi komentarišu. I niko ne traži da država tu „uvede red“ pa da odredi ko može (a ko ne može) da se bavi proizvodnjom informacija. Niti iko predlaže da informacija bude „strateški proizvod“. Niti se, idemo dalje, od države zahteva da odredi cenu po kojoj će građani informacije morati da kupuju. Jok – vesti sa svih strana stižu vam za džabe. Ko je lud da kupuje novine?

Doduše, kao i svaka inovacija, i ICT ima svoju tamnu stranu. Svačega ima na „tržištu informacija“. Često – više bofla, tj. dezinformacija. Koje, međutim, sudeći po tiražima i rejtinzima, imaju sasvim lepu prođu.

A „konzumiranje“ pokvarenih informacija može da izazove ozbiljne posledice, teže od miša u brašnu, čak i do smrtnog ishoda. Ne samo na pojedinačnom nego i na kolektivnom planu, ne samo simbolički nego i bukvalno.

Ne „plediram“, naravno, da se umeša država i „zavede red“. Naprotiv. Već je i previše umešana, da nije – bilo bi urednije, i čistije. Najgori su mediji koji su direktno ili indirektno, na ovaj ili onaj način, povezani sa državom.

Ako ta pravila važe za novinare, zašto ne bi i za malinare. Čime god da se bave.

Peščanik.net, 20.06.2017.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Malina kao paradigma

Mijat Lakićević – Vučić u malinama

Mijat Lakićević – Teniseri, malinari, građevinari i, opet, novinari


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)