Posle Kosova maline su najčešća tema u srpskoj javnosti. Nekada smo se njima bavili onih nekoliko pro/letnjih meseci oko berbe, a sad iz medijskog fokusa ne izlaze po vascelu godinu. I ovaj autor je o tome u raznim prilikama već više puta pisao – pa bi(h) verovatno najnoviju priliku i propustio da ona nije donela jedan nov i bitan momenat.

Nakon nekoliko protesta, pri čemu je čak, nakratko doduše, zatvaran magistralni put Beograd-Podgorica (9. decembra) te štrajka ispred Vlade Srbije (utorak, 26.12) proizvođači malina dobili su priliku da svoje probleme i zahteve iznesu pred kamerama N1 televizije. I malinari su se žalili na cenu, na hladnjačare, tražili da se umeša država i slično, manje više već viđeno. Klasična, dakle, argumentacija na koju se može odgovori takođe klasičnim argumentima – da država, tj. vlada, ne treba da određuje cenu malina, kao što ne treba da određuje cenu ni jednoj drugoj (osim u slučajevima tzv. prirodnih monopola) robi. Odnosno, zašto bi to radila kada je reč o malinama, a ne i o (svim) drugim proizvodima, od kojih su neki od njih i (egzistencijalno) značajniji i tome slično, da ni tu priču ne ponavljamo.

A onda se pred sam kraj gostovanja – ili je gostovanje nakon toga brzo okončano – desio taj „obrtni“ momenat, kada je jedan od gostiju rekao kako će malinari tražiti sastanak sa Vučićem jer Vučić jedini može da reši njihov problem.

Naravno, tek tu čoveku dođe da iskoči iz kože – kakve veze ima predsednik Republike sa cenom maline, zašto malinari kažu (kao što su isticali u emisiji – jedan je rekao de ne glasa već 15 godina) da odbijaju političku (zlo)upotrebu svojih protesta (što su navodno pokušali da urade Milan Stamatović i Boško Obradović) kad očigledno traže pomoć političkih moćnika itd. Ali, ljutnji nema mesta. Nije Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara i kupinara Srbije, koji je to rekao, ni lud ni naivan, niti otkriva nešto novo i nepoznato.

Zar Vučić takoreći svakodnevno ne šalje poruke da je on za sve nadležan. Evo, baš ovih dana, on lično vodi kampanju i za seoske izbore i postaje predsednik (gotovo) svake opštine u Srbiji, kao što je i gradonačelnik Beograda. Jer on, Vučić, a ne Siniša Mali, iznosi papire, pokazuje dokumentaciju i objašnjava šta se stvarno desilo u „aferi jelka“. Takvih primera ima koliko hoćete.

Ali, nasuprot uverenju da to pokazuje ogromnu Vučićevu moć, to zapravo govori o njegovoj nemoći. On ništa ne može da sprovede u delo. Otud toliko mnogo njegovih neispunjenih obećanja. To, sa druge strane, znači da država u Srbiji ne funkcioniše. Ili, praktično, ne postoji. U državi se zna ko je za šta nadležan, šta je čiji posao i ko za šta odgovara. Tamo gde šef države sebe doživljava kao nekakvog „pater familijasa“ (i u tu se ulogu uživljava glumeći „očinski“ odnos, nekad strog nekad blag, kako ko zasluži, prema podređenima) i donosi odluke o svemu i svačemu, od vrha do dna društvene piramide, ima svega – samo države nema. O demokratiji i slobodi da i ne govorimo.

Kako je krenulo, neće biti iznenađenje ako Aleksandra zameni Andrej. Daleko je dvadeset druga.

Peščanik.net, 28.12.2017.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Malina kao paradigma

Mijat Lakićević – Teniseri, malinari, građevinari i, opet, novinari

Mijat Lakićević – Malinari i novinari

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)