Odlomak iz teksta „Tri decenije izborne komunikacije“ objavljenog u zborniku „Kako, koga i zašto smo birali – Izbori u Srbiji 1990-2020. godine“ (priredili Milan Jovanović i Dušan Vučićević, Institut za političke studije i JP „Službeni glasnik“, Beograd 2020.)
2012 – 2020: Zarobljeni mediji i permanentna izborna kampanja
Novi ciklus vlasti režimskih stranaka iz devedesetih vratio je mnoge vrednosti, politike pa i institucionalne odlike nedemokratskog režima. Srbija se našla u grupi „novih autokratija“, zemalja koje se identifikuju kao „takmičarski autoritarizam“. To je režim koji je naizgled demokratski, ali je po svojoj prirodi autokratski: „Demokratske institucije postoje formalno ali ne i suštinski, budući da su izborne, zakonodavne, pravosudne i medijske institucije snažno pristrasne u korist nosilaca vlasti“ (Levitsky & Way, 2012, str. 52). Uživajući snažnu međunarodnu podršku, nova vlast je izgradila „stabilokratiju“ (BiEPAG, 2017), koja obezbeđuje stabilnost u regionu, a unutrašnji razvoj neometano gura ka „izbornoj diktaturi“ i sistemu lične vlasti.
Urušavanje demokratije, započeto je pod vlašću DS posle izborne pobede 2008. godine (Vladisavljević, 2019) što je i dovelo do smene vlasti 2012 godine. Nakon perioda konsolidacije koalicione vlasti SNS i SPS (2012-2014), ono je intenzivirano ustoličenjem SNS kao dominantne stranke posle izbora 2014. godine, a učvršćeno kao glavni politički trend 2017. godine kada je lider SNS Aleksandar Vučić izabran za predsednika države. Konačno, 2020. godine, kada je u kampanji za parlamentarne izbore Aleksandar Vučić učestvovao umesto SNS, a izborni prag od tri odsto glasova u Skupštinu propustio samo još dve stranke pored manjinskih partija, ono je rezultiralo izborom parlamenta bez opozicije. Odlike novog autoritarizma ispoljene su u potpunosti u vreme pandemije izazvane korona virusom 2020.godine. Uvođenjem vanrednog stanja, suspendovan je rad parlamenta, potom nepotrebno produženo formiranja nove Skupštine i posebno Vlade, a zamenom ključnih institucija kriznim (privremenim) telima proces donošenja odluka i odgovornost za vođenje politike dodatno su de-institucionalizovani.
Još pre izbora 2020. godine, po oceni organizacije Freedom House, način vladavine više nije imao odlike delimično konsolidovane demokratije, već je na delu bio hibrid demokratskih i autoritarnih elemenata. Izveštaji međunarodnih organizacija ukazivali su da su opšte slobode u Srbiji u stalnom padu još od 2014. ili 2015. godine. Glavni pokazatelji ovog trenda su protiv ustavna koncentracija državne moći na jednom mestu odlučivanja, odsustvo vladavine prava, korumpiranje izbornog procesa i podrivanje institucija koje štite slobodu izražavanja, a posebno ograničenja slobode medija.
U padu opštih sloboda, najveći je pad slobode medija. Na skali Sloboda štampe organizacije Freedom House, Srbija je 2017. pala za 12 mesta u odnosu na 2012. godinu. Na listi Reportera bez granica 2018. imala je najveći pad u oblasti slobode medija u jednoj godini, čak za 14 mesta, i bila je na 76 mestu. Pad se od tada nastavio pa se u indeksu za 2020. godinu nalazi na 93. mestu.
Tri izbora za Skupštinu Srbije tokom osmogodišnje vladavine SNS – 2014, 2016. i 2020. godine – nisu bili prilike da se građani slobodno izjasne o rezultatima prethodne vladavine i da naredni mandat povere najboljem zastupniku njihovih interesa. Oni su bili sredstvo SNS za osnaživanje svog hegemonističkog položaja, za verifikovanje svoje narasle snage i opravdavanje sve veće akumulirane formalne moći u jednoj ličnosti, što je potvrđeno predsedničkim izborima 2017. godine. Učestali izborni ciklusi služili su uglavnom za permanentnu mobilizaciju glasačke podrške i za održavanje tenzije oko sukobljavanja sa sve slabijim političkim protivnicima. U isto vreme uslovi za izbore neprestano su se pogoršavali, da bi vremenom učešće na izborima izgubilo smisao, a oni postali ritualna potvrda nesmenjivosti vlasti.
Uslovi za izbore u organizaciji vlasti SNS nisu omogućavali ostvarenje zakonski utvrđenih prava i obaveza ni birača, ni izbornih učesnika, ni medija. Oni su se pogoršavali iz ciklusa u ciklus, a to je pripremano uglavnom u međuizbornim periodima, i pre nego što bi kampanje formalno i počele. U tome su ključna bila tri strateška poteza vlasti koja su odredila proces formiranja većinske volje i mobilizacije izborne podrške: zarobljavanje medija, promena paradigme političke komunikacije i novi narativ o prošlosti.
Zarobljavanje medija
Proces zarobljavanja medija (media capture) trajao je nekoliko godina i obavljen je u više faza. „Zarobljeni mediji odnose na situaciju u kojoj mediji nisu uspeli da postanu autonomni u manifestovanju samostalne volje, niti u stanju da obavljaju svoje glavne funkcije, prvenstveno informisanja. Umesto toga, ostali su u međustanju, zarobljeni drugim interesima, i to ne samo vlasti, koji ih koriste za druge namene“ (Mungiu Pippidi, 2008, str. 91). Zarobljavanje medija (Schifflin, 2017, Dragomir, 2018 ) je sistemska odlika i opsežnija je nego pojedinačna instrumentalizacija ili kolonizacija medija od strane različitih finansijskih ili političkih centara koji ih koriste da bi intervenisali u svet politike.1
Nakon perioda pomirljivog odnosa prema kritičkim medijima (2012-2014), reorganizovanje medijskog ambijenta počelo je tokom velikih poplava 2014. godine. Prvo je „informativno“ nadograđena TV Pink koja je ubrzo postala „privatni javni servis“ SNS vlasti i njen glavni kanal komunikacije sa javnošću. Istovremeni uspon najtiražnijih tabloida i nacionalne komercijalne TV Happy uvrstio je i ove medije u značajne informativne kuće. Tokom 2015. godine privatizovana je većina preostalih, državnih medija, čiji su vlasnici postali uglavnom ljudi bliski vlasti, a koji su ove investicije uglavnom otplatili sredstvima koje su unapred ili kasnije dobili na konkursima za finansiranje sadržaja u javnom interesu. Instaliranje ovih novih medijskih oslonaca vlasti zaokružen je proces formiranja novog medijskog centra.
U sledećoj fazi, a naročito posle reakcija javnosti na nezakonito rušenje u Savamali u izbornoj noći 2016. godine i izložbe „Necenzurisane laži“,2 intenzivirana je kampanja vlasti i režimskih medija protiv nezavisnih medija kao „tajkunskih“, „plaćeničkih“, „žutih“, „američkih“, „Đilasovih i Šolakovih“ medija. Na udaru su preostali ugledni štampani mediji, prvenstveno nedeljnici i posebno novi, specijalizovani istraživački internet mediji. Ova kampanja imala je za cilj njihovo povezivanje sa „starim režimom“ ili „opozicijom“, diskreditovanje njihovog profesionalnog ugleda i rušenje poverenja koje uživaju u javnosti. Nekada vodeći profesionalni mediji izgurani su iz medijskog mejnstrima.
Najzad, 2018. godine sumnjivim transakcijama preko javnog preduzeća Telekom ljudi bliski vlasti postali su novi vlasnici nacionalnih televizija Prva i B92, kao i tabloida Kurir koji je često oscilirao u odnosu prema vlasti. Preko državnog teleoperatera Telekom pokrenut je pravi rat sa najvećim komercijalnim kablovskim operaterom SBB koji je ujedno i vlasnik kablovskog kanala N1, jedinog kritičkog među kablovskim televizijama. Ovaj poslovni spor otkrio je sistemsku prirodu medijskog zarobljavanja u kome nisu samo pojedinačni mediji u službi posebnih interesa već se medijska instrumentalizacija obavlja na više nivoa: mediji služe za promociju ili blaćenje odabranih aktera, za izvlačenje državnog novca u privatne kompanije kroz simulirane projekte od javnog interesa i konačno, za uticaj na procese odlučivanja, odnosno za mobilisanje podrške u važnim političkim potezima.
Mediji su zarobljeni nizom sistemskih i vaninstitucionalnih mera koje su medijski ambijent pretvorile u veoma kontrolisano polje. Izigravanjem, nepoštovanjem ili arbitrarnom primenom zakonskih odredbi oni su postali strukturno zavisni od državnog novca, čije tokove čvrsto kontrolišu državni organi, reklamne agencije bliske vlasti, vladajuća partija i njeni kadrovi u javnim preduzećima. Mediji koji su se još 2012. godine razlikovali kao blagonakloni i neblagonakloni prema novoj vlasti, razvrstali su se u dva polarizovana tabora veoma različitog položaja i uticaja. U novom medijskom poretku, mediji bez ikakvog profesionalnog ugleda – TV Pink, TV Happy i tabloidi Informer, Alo i Srpski telegraf – postali su ne samo prihvatljivi nego i medijski favoriti vlasti, dok se kritički mediji potiskuju na marginu.
Polarizacija između režimskih i nezavisnih medija postala je podjednako oštra kao i devedesetih. Vlast je prvima obezbedila privilegije u dobijanju oglasnih prihoda, javnih tendera, fondova za projektno finansiranje, kredita, poreskih olakšica, ali i privilegovan pristup informacijama iz delokruga vlasti. Mali tabor nezavisnih medija je sistematski ugrožavan finansijski, izložen je dugoročnim kampanjama diskreditovanja, koje vode kako režimski mediji, tako i najviši državni i partijski zvaničnici, kao i otežanom pristupu informacijama iz vlasti. Dok je novi medijski mejnstrim normalizovao zastupničko i servilno novinarstvo, malobrojni mediji koji su pokušavali da deluju kao „čuvari demokratije“ pretvoreni su prvo u protivnike, potom i neprijatelje vlasti. Umesto sistema u kome profesionalni mediji nadziru i argumentovano kritikuju vlast, ustanovljen je novi u kome vlast nadzire i neargumentovano kritikuje profesionalne medije.
Polarizovani medijski svet postao je propagandna okosnica režima koji, zbog izrazite asimetrije, sprečava javnu kritiku, ali i bilo koju vrstu javne debate o problemima koji su važni za javnost. Režimski mediji ne samo da odlučujuće utiču na stvaranju slike uspeha vlasti, jer verno prenose njene samohvale, ne preispituju prioritete javnih politika, ne analiziraju njihove troškove niti proveravaju tvrdnje o postignućima,3 već aktivno rade na uništavanju uslova za stvaranje i učvršćivanje političke alternative. Oni su angažovani u vođenju razornih kampanja protiv raznih kritičara vlasti – opozicionih partija i njihovih lidera, čelnika nezavisnih državnih institucija, organizacija i aktivista civilnog društva, nezavisnih medija i novinara. Kritičari su etiketirani kao državni i narodni neprijatelji, agenture stranih interesa ili plaćenici domaćih tajkuna, izazivači haosa i izvori nasilja.
Malobrojni nezavisni mediji, u stalnim pokušajima da se odbrane od optužni za pristrasnost i podršku opoziciji, ne uspevaju da izgrade alternativne prostore za javnu debatu. Njihova nastojanja da nametnu drugačije teme, unesu kritiku i nove aktere u javnu sferu završavaju u optužbama za širenje afera i podgrevanje neistina ili u tišini kojom režim ignoriše njihove istraživačke napore.
U okolnostima stalnog etiketiranja i optužbi za neprofesionalizam, stvorena je klima „post-istine“ u kojoj je građanima taško da razlikuju alternativne činjenice i lažne vesti, budući da su njihov izvor često baš zvaničnici i institucije koji bi trebalo da ih suzbijaju.
Internet i društveni mediji, koji su dočekani sa velikim očekivanjima upravo u demokratizaciji javne komunikacije i rušenju barijera za pristup javnoj sferi, brzo su instrumentalizovani i uključeni u medijski pogon vlasti. Posle prvih loših iskustva vlasti kada se kritika uglavnom koncentrisala na društvenim mrežama, pre svega na Tviteru, u vreme poplava 2014. godine i ovaj prostor je agresivno kolonizovan (Milivojević, Barlovac, 2018). Po ugledu na internet botove u svetu (kinesku „armiju od 50 centi“ ili ruske „farme botova“) razvijena je mreža botova koja će omogućiti umrežavanje propagandnih napora, ali i uticati na komunikaciju na društvenim mrežama gde se okuplja i povezuje kritička javnost.
Zarobljavanjem medija obesmišljena je njihova uloga u zaštiti javnog interesa u oblasti informisanja. Dodatno je kompromitovana ideja javnog servisa kao važnog izvora nepristrasnih informacija i raznovrsnih mišljenja, ali i značajnog prostora socijalne kohezije negovanjem kulturne raznovrsnosti i pluralizma. Temeljno je diskreditovan i koncept nezavisnosti komercijalnih medija, upornim zalaganjem za njihovo pravo da slobodno i nesmetano iznose neistine i vode kampanje protiv kojih nema ni političke ni regulativne ni sudske zaštite. Iznad svega, napravljena je medijska mašina u kojoj se mediji ne razvrstavaju pojedinačno, nego su sistemski gurnuti u stanje zavisnosti od javnog novca i političkim kanalima uvezani u klijentelistički sistem kroz koji rade u interesu vlasti.
Permanentna kampanja
Ambiciozne političke ciljeve SNS je pod vođstvom Aleksandra Vučića krenula da ostvaruje novom izbornom politikom. Ona je uključivala česte izborne cikluse i pretvaranje političkog života u permanentnu izbornu kampanju.
SNS je svoju ukupnu političku komunikaciju oblikovala po novom modelu prilagođenu ovom cilju: komunikacija sa javnošću je priprema za sledeći izborni dan i počinje odmah po završetku prethodnog. Pobeda na izborima, postavljena kao osnovni cilj još pri osnivanju partije, postala je okosnica njene glavne delatnosti – permanentne kampanje ubeđivanja i kreiranja „volje većine“ kombinacijom manipulacije, spinovanja, podmićivanja i zastrašivanja. Sve aktivnosti partije i njenih funkcionera služe širenju mreže simpatizera, učvršćivanju podrške birača i diskreditovanju aktuelnih i potencijalnih izbornih konkurenata. Za ove ciljeve koriste se direktna javna obraćanja lidera građanima, segmentacija propagande kroz obraćanje različitim publikama vodećih medija i objedinjavanje propagande kroz umrežavanje tradicionalnih medija i društvenih mreža.
Permanentna kampanja je bila prva novina u političkoj komunikaciji vlasti SNS, čiji glavni nosilac je predsednik stranke Aleksandar Vučić. Njegovo istrajno direktno obraćanje javnosti sa gotovo dnevnom učestalošću je presedan u novijoj političkoj istoriji. Početna poluga permanentne kampanje bili su uobičajeni režirani politički (promotivni i protokolarni) događaji i moć organizovanja medijskih događaja koji su vezani za državnu funkciju. Sa svakom novom funkcijom, ali i sve jasnijim oblikovanjem bloka režimskih medija, rasla je njegova moć da u kontrolisanim medijima dobije publicitet kad god poželi, bilo da su u pitanju konferencije za novinare, specijalne konferencije, izjave za medije, ekskluzivni intervjui, gostovanja u specijalnim emisijama, pojavljivanja u uobičajenim emisijama, gostovanje u RTS Dnevniku, itd.4
Kao rezultat ovako agresivnog ličnog marketinga, ime predsednika je tokom 2014. godine 877 puta bilo pomenuto na naslovnim stranama 10 dnevnih novina, od toga negativno u šest naslova i 19 karikatura. Njemu je bilo posvećeno više naslovnica nego zajedno Novaku Đokoviću, Ceci Ražnatović, Tomislavu Nikoliću i Ivici Dačiću. Tokom tri prolećna meseca 2015. godine on je na naslovnim stranama sedam dnevnih listova pomenut 522 puta, od toga 12 puta u negativnom kontekstu, a tokom tri letnja meseca 2017. godine 691 put.
Vučićevi javni nastupi su u skladu sa njegovim političkim planovima, a ne medijskim ili javnim interesovanjima. Česta medijska gostovanja, uglavnom po cenu probijanja programskih i vremenskih okvira, podrazumevaju uvek individualno učešće bez mogućnosti da se izneti stavovi dovedu u pitanje ili ospore. Javna obraćanja građanima nemaju cilj da objasne neki program ili plan javne politike ili otvore debatu o njoj, već da ubede građane da partija, Vlada i predsednik vode ispravnu politiku, da se njihov politički interes poklapa sa javnim interesom, a da ga oni uspešno ostvaruju, uprkos brojnim preprekama i neprijateljima. Ona se koriste i za obračun sa kritičarima, koje Aleksandar Vučić preuzima nastojeći da svojom popularnošću pokrije političke propuste i nekompetentnost svojih partijskih saradnika, bilo da su u pitanju plagirani doktorati ministara, sumnjivi poslovni poduhvati članova njihovih porodica, ili skandali visokih državnih funkcionera čak i sa ljudskim žrtvama (slučaj „helikopter“, nesreća na naplatnoj rampi Doljevac). Ipak, najčešće su korišćena za agresivne napade na protivnike, kritičare i neistomišljenike, što je doprinelo brutalizaciji javnog govora jer se umesto dijaloga u komunikaciji odomaćilo nepoštovanje, targetiranje, pa i kriminalizovanje odabranih pojedinaca. Na meti su bili prvo opozicioni političari i politički konkurenti, ali se krug potom širio i na novinare, profesore univerziteta, javne ličnosti i stručnjake raznih profila ukoliko su javno kritikovali vlast. Kao i svi „neo-autokratski“ lideri koji ugledne ili mejnstrim medije proglašavaju za nosioce lažnih vesti i, potom, neprijatelje, ušao je sa njima u fazu oštrih sukoba u javnoj komunikaciji i vratio negativni i agresivni javni govor koji mnoge podseća na 1990-te.
Režimski mediji potom ove impulse preuzimaju i u društvu odabranih „medijskih analitičara“ dalje razrađuju detalje ovako orkestriranih kampanja. Odabrani lojalni mediji i sami direktno napadaju, osporavaju i suprotstavljaju se novinarima koji na konferencijama za medije postavljaju neugodna pitanja, ili medijima čije sadržaje i sami proglašavaju za plaćeničke, tajkunske pa i izdajničke.
Važan sastavni deo permanentne kampanje su masovni skupovi koji su obavezan dekor promotivnih događaja povodom ekonomskih i političkih projekata vlasti. Oni stvaraju utisak popularnosti vlasti, koji se gradi na organizovanom učestvovanju zaposlenih u javnom sektoru, koji su najbrojnija publika na ovim skupovima. Prema potrebi, ovi skupovi se koriste i kao direktni odgovori na spontane političke proteste koji postaju sve češći oblik ispoljavanja rastućeg političkog nezadovoljstva.5
Ovi nastupi su i nosilac izrazito anti-elitističkih poruka koji su sve glasnija okosnica Vučićeve politike.
Segmentiranje propagande postignuto je raspodelom uloga među režimskim medijima. Oni se obraćaju drugačijim publikama. Televizije Pink i Happy kroz afirmaciju elemenata proevropske politike SNS bolje zadovoljavaju interese prozapadno usmerene publike. Informer i Srpski telegraf su otvoreno naklonjeni bližim vezama Srbije sa Rusijom, pa imaju veći značaj za antizapadni deo biračkog tela. Štampani tabloidi dodatno neprekidno stvaraju atmosferu ugroženosti Srbije zbog spoljnih i unutrašnjih zavera protiv državnog vrha i naroda, šire strah i uzbunjuju javnost najavama rata na Balkanu i u Srbiji, čime se mobiliše podrška državnom rukovodstvu kao garantu stabilnosti.
Posebnu ulogu u ovom medijskom paketu ima javni servis. Nasuprot otvorenoj naklonosti komercijalnih televizija i tabloida prema vlasti, koju priznaje i sama vlast, RTS gradi sopstveni imidž političke neutralnosti, koji vlast ojačava. RTS se ne upušta u otvorenu glorifikaciju vlasti niti u grubu diskvalifikaciju njenih kritičara. Ipak, događaji se ovde predstavljaju uglavnom iz oficijelnog ugla, a negativne pojave u političkom i javnom životu minimizuju. Drugačija mišljenja su redukovana, a opozicija sistematski ignorisana. Prema svedočenjima lidera najvećih opozicionih stranaka, oni se godinama nisu pojavili u programima RTS, osim tokom kratkih perioda izborne kampanje. RTS je mesecima ignorisao proteste „1 od 5 miliona“ koji su joj se odvijali pod prozorom. U novinarskom govoru dominira specifična vrsta objektivnosti, „novinarstvo niotkuda“ (journalism from nowhere) u kome nema stanovišta i u kome se bez ikakvog vrednosnog okvira iznose različita mišljenja.6
Umesto da građanima omogući razumevanje važnih događaja i tema, ovakav pristup daje televiziji alibi protiv optužbi za pristrasnost o kontroverznim temama dok se kroz relativizaciju različitih viđenja privileguje oficijelni pogled na svet. Isključivanjem različitih viđenja i tema javni servis krši svoje zakonske obaveze da celovito informiše javnost, ali i mogućnost bude promotor društvene kohezije, kulturne različitosti i pluralističke komunikacije dostupne svim članovima društva. Najveći broj građana, njih 82% kaže da se informiše preko TV, a među njima i dalje najviše njih gleda RTS (32%), pa TV Pink (23%) i TV Prva (17%).
Kao komplementarno segmentiranju, deluje objedinjavanje propagande kroz „umrežavanje“ tradicionalnih režimskih medija, društvenih mreža i istaknutih pojedinaca bliskih vlasti. U njemu učestvuju informativni mediji kao izvori informacija, razni netransparentni sajtovi, pojedinačni „influenseri“ i čitava armija partijskih botova koji su aktivni na Fejsbuku, Tviteru i Jutjubu. Određene informacije, pristrasne interpretacije ili reakcije na njih oko kontroverznih društvenih pitanja, koje doprinose potvrđivanju identitetskih predrasuda, a rešenje nalaze u politici vlasti, bio da je u pitanju Kosovo, odnosi sa susednim državama i narodima, imigranti, vakcine itd, šire se kroz različite medije i međusobno podupiru, stvarajući ili razarajući dominantni odnos prema ovim sadržajima, a bez obzira na njihovu istinitost ili informativnu vrednost. Na ovaj način stvara se umrežena publika okupljena oko određenih narativa, koji se za različite publike šire različitim medijima.
Redefinicija narativa o prošlosti
Prekomponovanje medijskog sistema je u funkciji oblikovanje javnog mnjenja na tri ravni: diskreditovanje bivše vlasti, promena imidža srpskog naroda kao gubitnika i promocija SNS na čelu sa Vučićem kao jedinim predstavnikom volje naroda. Za postizanje sva tri cilja odlučujući značaj imala je operacija reinterpretacije zbivanja pre 2012. godine i kreiranje novog narativa o prošlosti.
U SNS rečniku, negativno značenje termina „bivši režim“ rezervisano je isključivo za vladavinu post-petooktobarskih stranaka. Istorijski važna smena vlasti pomerena je u trenutak izborne pobede SNS i njenog predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića 2012. godine, kada je „okončano pljačkaško-tajkunsko doba“. Ovom novom periodizacijom potire se simbolički značaj Petog oktobra 2000. godine, trenutka istorijske smene vlasti kojom je jedan nedemokratski režim zamenjen demokratskim. Njome se ne samo briše uloga SNS, Aleksandra Vučića i velikog dela partijskog rukovodstva u ratnoj i zločinačkoj prošlosti devedesetih, već se implicitno čuva kontinuitet, jer se javno od njih nikada ne ograđuje. Fabrikovanje ideje o „novom početku“ 2008. godine, sa starim rukovodećim kadrovima, komunicira upravo ovu ambivalentnost.
U redefiniciji prošlosti specifično mesto ima odnos prema konfliktu u Jugoslaviji. SNS čelnici pažljivo izbegavaju da pominju svoju nacionalističku radikalsku prošlost i učestvovanje u vlasti tokom devedesetih. Ratovi u Jugoslaviji se ne spominju, osim u komemorativnim prilikama i to uglavnom povodom stradanja srpskog naroda (akcija Oluja, NATO bombardovanje, itd.), a afirmišu se novi, nepoznati delovi slavne prošlosti, kao što je bitka na Košarama koja je postala novi simbol kojim se pokriva trauma NATO bombardovanja. O ulozi međunarodne zajednice govori se selektivno, samo da bi se pokazala uspešna transformacija od izolovane Srbije ka uvaženoj i jakoj Srbiji. Srbi u susednim državama tretiraju se kao manjina o kojoj uspešna i jaka matica vodi računa ne sa stanovišta ekspanzionističkog nacionalizma nego radi legitimne zaštite njihovih ljudskih prava.
Obrti u tretmanu ključnih nacionalnih i identitetskih pitanja koji su konstanta politike još od 1990-tih, postavili su osnove za izgradnju novog konsenzusa. Nova politička većina kreira se na reafirmaciji nacionalnog ponosa, prevazilaženju slike o Srbiji kao agresoru i glavnom istorijskom krivcu za raspad i krvave sukobe u Jugoslaviji i izgradnji Srbije kao uvažene, uspešne, cenjene političke zajednice, pod patriotskim i posvećenim rukovodstvom. Umesto ratne prošlosti trasira se nova budućnost u regionu, a umesto otvorenog negiranja ili prevazilaženja odgovornosti uspešno se relativizuje uloga Srbije u ratnim konfliktima.
Ovakvo viđenje prošlosti profiliše prethodnu vlast, a posebno Demokratsku stranku kao njenu dominantnu partiju, kao štetnu, pljačkašku, korumpiranu, tajkunsku i izdajničku pre svega o pitanju Kosova. Iako je SNS preuzela najvažnije tačke programa DS (integracija u EU, miroljubiva saradnja u regionu, kompromisno rešenje pitanja Kosova), ona je uspela da svake izbore predstavi kao svojevrsni referendum između nove i stare, „žute“ vlasti, između vlasti naroda i tajkunskog sistema. Deo ovakvog nastupa bila je i bespoštedna borba nove partije i njenog lidera da se pozicionira u političkom centru i da iz njega istisne DS, koja je to mesto oblikovala svojom politikom i velikim brojem uglednih članova u skoro svim sredinama u zemlji.
Osudama bivše vlasti prenosi se negativni naboj na sve aktuelne političke protivnike, koji se proglašavaju nastavljačima ili onima koji pokušavaju da taj režim obnove, a SNS se abolira od odgovornosti za neuspešne politike prebacivanjem krivice ili na bivšu vlast ili na njene simpatizere i naslednike, čak i posle pet ili osam godina vladavine.
Propagandni napori usmereni su i da građanima povrate poljuljano samopoštovanje i gubitničku paradigmu zamene pobedničkom. Početni korak u ovoj kampanji bilo je naglašavanje uvažavanja koju najvažniji međunarodni akteri iskazuju prema novoj vlasti, a zatim je slika uspešnosti fokusirana na ekonomski plan. Prvi uspesi teške finansijske reforme koje je Vlada izvela radi stabilizovanja budžeta i spoljnih dugova stvorili su osnov za neprestano isticanje finansijskih i ekonomskih uspeha (nove investicije i radna mesta, veće prosečne plate i penzije), a zatim i razvojnih koji građanima donose nove puteve, pruge, tunele, aerodrome, fabrike, bolnice, laboratorije, škole – uvek najbolje, najmodernije i najlepše, ne samo na Balkanu, nego u Evropi. Svaka međunarodna lista, podatak, ocena koji pokazuju pomak Srbije u poređenju sa drugim zemljama se ističe kao tema od izuzetnog javnog značaja, čime se kod građana podstiče nacionalni ponos, ubeđenje da je Srbija uspešno prevladala zaostajanje za modernim svetom i sada je šampion razvoja, a istovremeno podstiče poverenje u rukovodstvo države i vladajuću partiju.
Najzad, permanentnom kampanjom gradi se narativ o SNS kao najzad pronađenom zaštitniku interesa naroda, jedinoj opredeljenoj i jedinoj sposobnoj da ostvaruje njegovu volju, a ne svoje ili neke tuđe interese. Ona to čini po cenu ogromnih napora i ličnog žrtvovanja svojih čelnih funkcionera, što i njoj i državi donosi ogromnu popularnost i poštovanje kako u zemlji tako i u inostranstvu. Uspešna je i u odupiranju neprijateljima stranke i države i napadima na svog lidera, čak i na njegovu porodicu. Okosnicu ove strategije čini populističko veličanje ogromne podrške koja je izraz narodnog jedinstva, uzastopnih izbornih pobeda koje svedoče da narod zna istinu da je SNS najbolji i da se protiv takve većine na vlast može doći samo nedemokratskim i nasilnim metodama.
Medijski tretman izbornih učesnika
I nakon ovakve međuizborne komunikacije, medijski uslovi u izbornim kampanjama ostali su izrazito neregularni. Kao i devedesetih, neravnopravan položaj izbornih učesnika bio je najvidljiviji u nejednakom pristupu i zastupljenosti, ali je to bio samo deo privilegija koju su mediji obezbedili vladajućoj stranci/koaliciji. U izmenjenom medijskom sistemu, ali i drugačijem političkom okruženju ispoljile su se mnoge odlike modernih političkih kampanja: izrazita personalizacija politike, „profesionalizacija“ kampanje (tehnički eksperti preuzimaju donošenje odluka ranije rezervisanih za političare) (Swanson & Mancini, 1996), funkcionisanje partijske baze kao masovne glasačke mašine koja parazitira na zaposlenosti u javnom sektoru. Dok u drugim sredinama kandidati koji učestvuju u modernim izbornim kampanjama moraju da se nose sa „naraslim autonomnim strukturama komunikacije“, kritičkim novinarstvom i snažnim komercijalnim medijima (Norris, 2004b), u domaćoj je obrnuto: zarobljeni mediji postali su samo još jedan stub za dominaciju politike i nad medijama i nad biračima.
Tokom kampanje za izbore 2016. godine, informativne emisije svih pet nacionalnih televizija karakterisali su veliki i pozitivan publicitet vladajućim strankama, mali i uglavnom neutralan publicitet ostalim strankama, među kojima se nije mogao nazreti glavni oponent i aktivno podržavanje funkcionerske kampanje. One su ubedljivo najveću minutažu posvetile aktivnostima i stavovima jednog političkog subjekta, predsednika Vlade Aleksandra Vučića (20,4 odsto) (Pavlica, 2016, str. 7). Ostali najprivilegovaniji učesnici izborne trke, dobili su bar tri puta manje vremena od premijera. I među njima se opet našao Vučić, ovog puta kao predsednik SNS (6,6 odsto). Vučiću je u svojstvu premijera i predsednika stranke, dakle, dodeljeno 27% odsto TV izveštavanja. Ako se tome doda i predstavljanje koalicione liste SNS, koju je Vučić predvodio, jedan izborni učesnik – SNS, zauzeo je 32,8 odsto izborno relevantnih sadržaja. Aktivnosti SPS i njenog predsednika Ivice Dačića, zbirno u svojstvu nosioca liste i potpredsednika Vlade, dobile su osam i po puta manje vremena od SNS (sam potpredsednik Vlade čak 20 puta manje od predsednika). Jedina opoziciona stranka koja je mogla da kombinuje partijsku i funkcionersku kampanju bila je DS, a ona je zbirno kroz aktivnosti Bojana Pajtića kao nosioca liste i premijera pokrajinske Vlade dobila 7,4 odsto vremena. Ipak, dok su Vučić i Dačić i u državnoj i u partijskoj ulozi predstavljani naglašeno pozitivno (80-90 odsto), Pajtić je kao stranački lider u 42,2 odsto sadržaja predstavljen negativno.
U kombinaciji partijskog i državnog marketinga na RTS, SNS i njen lider Vučić dobili su 29,4 odsto minutaže, što je bilo pet i po puta više od iste takve kombinacije DS i njenog predsednika Pajtića. Najpristrasnija slika izbornog takmičenja proizvedena je na TV Pink. Vučić je tu dobio najviše vremena u ukupnom zbiru, čak 50 puta više nego Dačić. Kao državni funkcioner prikazan je pozitivno u 98 odsto sadržaja, a kao partijski u 97 odsto.
Predsednički izbori 2017. godine takođe su bili obeleženi maksimalnim korišćenjem državnih resursa tada premijera Aleksandra Vučića koji se kandidovao za funkciju predsednika Republike, ali i izrazito negativnom kampanjom protiv glavnog oponenta Saše Jankovića. Svi kandidati, a bilo ih je 19, imali su otprilike isto vremena, deset puta manje nego premijer Vučić. U RTS Dnevniku Vučić je ukupno govorio 39,5 minuta, dok su izjave njegovog rivala Jankovića trajale 4,5 minuta. RTS je Vučiću u ulozi premijera posvetio skoro četiri puta više vremena nego u ulozi predsedničkog kandidata (Gruhonjić, 2017). U ovoj kampanji oštrica medijske kritike bile je permanentno usmerena protiv Saše Jankovića, koji je, iako bez partijske podrške i bez klasičnog opozicionog bekgraunda, uspeo da ujedini opozicione glasače. Negativna kampanja protiv Jankovića počela je još pre njegovog kandidovanja. Prvi put posle napada na Zorana Đinđića 2002/2003, orkestrirana je tako furiozna medijska kampanja protiv jednog visokog državnog funkcionera. U napadu na Sašu Jankovića, tada Zaštitnika građana, njegova reputacija i ličnost temeljno je uništavana, politički diskreditovana, pa i kriminalizovana. To je pripremilo njegovu diskreditaciju koja je nastavljena kada se kandidovao na predsedničkim izborima, a kampanja je prestala odmah kada je na tim izborima poražen i prestao da se aktivno bavi politikom.
Ustaljeni model predstavljanja izbornih učesnika ponovljen je i na parlamentarnim izborima 2020. godine. Iako su ove izbore obeležili organizovani napori na promeni medijskih izbornih uslova – jednogodišnje insistiranje opozicije, građanski protesti, najava bojkota izbora, razgovori vlasti i opozicije, čak i uz posredovanje Evropskog parlamenta – parcijalne zakonske i institucionalne promene nisu bitno izmenile delovanja medija.
Tokom kampanje, u svojstvu predsednika države Vučić je apsolutno dominirao u svim informativnim programima nacionalnih televizija. On je ne samo koristio svoj državni položaj za promociju izborne liste „Za našu decu“, koja je predstavljala SNS i njene partnere, već se gotovo jedini i pojavljivao u ime te liste i vodio izrazito personalizovanu kampanju. Izborni učesnici su dobili malo vremena, ali je ono uglavnom ujednačeno raspoređeno, dok je Vučić dobio bar 17 puta više vremena od najzastupljenijeg izbornog učesnika na Pinku, 12 puta na B92, šest puta više na TV Prva, pet puta više na TV Happy i bar četiri puta više vremena na RTS. Javni servis RTS je ignorisao stranke koje izbore bojkotuju, dok im je Pink posvećivao dosta pažnje, ali isključivo u negativnom tonu.
Aleksandar Vučić, i kao predsednički kandidat, i kao nosilac svih lista, na svim izborima i u svim ciklusima od dolaska SNS na vlast, obezbedio je podršku birača mnogo pre izborne kampanje. Zahvaljujuću uspešno „zarobljenim medijima“, permanentna kampanja Aleksandra Vučića i umrežena propaganda u hibridnom ambijentu tradicionalnih i novih medija, stvorili su novi interpretativni okvir za ocenjivanje izborne ponude. On SNS profiliše kao novog političkog činioca, bez tereta nasleđa u razaranju zemlje i osiromašenju stanovništva tokom devedesetih. Krivci za uništavanje ekonomije, kriminal, korupciju i osiromašenje građana, koji počinju posle 2000. godine, su tajkunsko-pljačkaške stranke bivše koalicije DOS, naročito DS. Politički oponenti SNS samo teže da bivši „žuti“ režim vrate, jer žele da nastave pljačku stanovništva, žele pobedu neprijatelja uspešne, rekorderske, međunarodno ugledne Srbije, žele čak i pobedu korone kako bi prekinuli uspehe nove, konačno prave narodne vlasti.
Permanentna lična kampanja Aleksandra Vučića, koju su zarobljeni mediji svakodnevno svesrdno podržavali, omogućila je lideru SNS tj. premijeru i predsedniku Vučiću da, pod vidom otvorenosti prema javnosti, sam bira kada će se pojaviti, o kojim temama će se oglašavati, na koja ili čija pitanja odgovarati, a da neprestano plasira i učvršćuje svoje definicije i interpretacije događaja, tema i problema i njihovih rešenja, bez mogućnosti da se oni dovode u pitanje. Partijski prioriteti, njena gledišta i rešenja tako su ne samo postali poznati javnosti već su učvršćeni u svesti birača pre nego što bi izborna kampanja uopšte počela. U vreme izborne kampanje, SNS i njen predsednik obavljali su promotivne aktivnosti kao jedan od mnogih takmičara za naklonost birača, pod „istim“ uslovima, glumeći da već nisu ostvarili sve prednosti povlašćenog izbornog učesnika kroz neometanu kampanju mesecima pre toga.
Sam Vučić personalizovao je političku komunikaciju a i politiku na vrlo specifičan način, koji mu obezbeđuje vrhovno mesto na političkoj sceni, daleko iznad svih drugih. Kroz Vučićevo medijsko sveprisustvo koje krši zakonske limite nadležnosti, javna obraćanja drugih državnih i partijski funkcionera, ali i aktivne napore servilnih medija definisana je javna sliku o Aleksandru Vučiću – mešavina „posvećenog lidera“ i „strogog oca“ – koja se simbolički transponuje i na partiju koju vodi. U svojim javnim pojavljivanjima Vučić je veoma često potencirao svoju pripadnost stranci, a vlast, iako koalicionu, predstavljao kao vlast SNS. Svi funkcioneri SNS ritualno podržavaju, hvale i veličaju predsednika, njegova istorijska dela i zasluge i nemerljiv doprinos razvoju zemlje. Njihovi javni nastupi služe za izgradnju lične popularnosti Vučića, kojom on „očinskim autoritetom“ štiti i amnestira od odgovornosti sve propuste i prekršaje koje čine članovi partije. U javnim nastupima Vučić sam pominje svoje zasluge kao istorijske, većinu obavljenih poslova kao prvi put urađenih, u istorijskim inscenacijama za vreme državnih svetkovina smešta sebe u niz istorijskih „srpskih lidera“. Za razliku od predsednika Miloševića, Tadića i posebno Nikolića, ovaj tip personalizacije podrazumeva i individualizaciju (isticanje ličnih osobina i kvaliteta), ali i insistiranje na funkciji koju obavlja („prezidencijalizam“). Ovo najčešće radi kombinujući svoje lične kvalitete (najbolji student Pravnog fakulteta, visoka koncentracija za rad bez predaha i odmora, izuzetna skromnost i slično) i predsedničke sposobnosti („ja kao odgovoran političar“, osvajanje najvećeg broja glasova na izborima od uvođenja višestranačkog sistema, korigovanje saradnika u iznošenju podataka, memorisanje i iznošenje podataka „brzinom munje“, korišćenje stručne terminologije iz oblasti o kojima govori a za koje nije stručan). Na ovaj način učvršćuje se politička kultura o presudnoj važnosti ličnosti na političkoj sceni i njenih ličnih motiva, a ne institucija i demokratskih procedura kao garanciji upravljanja u opštem interesu, a birači podstiču da biraju vrhunsku, izuzetnu ličnost za svog političkog reprezenta.
Većina i parlamentarnih i predsedničkih kampanja zbog toga se i vodi kao „kampanje bez tema“, fokusirajući se na samu izbornu utakmicu, stanje u izbornoj trci i na konkurente, a ne na konkretne predloge rešenja aktuelnih problema. Kosovo nije bilo tema nijedne izborne kampanje, iako je to goruće političko pitanje od dolaska SNS na vlast, kao što to nisu ni druga socijalna pitanja koja opterećuju građane, pa su medijske informacije umesto uporednih pregleda i analiza političkih platformi biračima plasirali proceduralne teme, podatke o popularnosti takmičara, mogućim post-izbornim koalicijama, vremenu formiranja Skupštine i Vlade, izboru premijera, itd. Poslednjeg dana kampanje za predsedničke izbore 2017. godine svi mediji osim liberalnih dnevnih novina Danas, osvanuli su u koricama sa reklamnom porukom Aleksandra Vučića, koji je ponižavajuće podsetio da svi mediji mogu biti kupljeni.
Kolonizacija medijskog sadržaja omogućila je da permanentnim prisustvom, i u periodima koji prethode izbornom nadmetanju, glavnu reč u definisanju javne debate vode političari, a ne mediji. Proces medijatizacije, koji se u razvijenim društvima odvijao kao prelivanje medijskih uticaja na sve sfere, porast uticaja medija u politici, prevlast medijske logike i oblikovanje političkih procesa medijskom logikom – politički akteri svoje poruke, stil i strategiju usklađuju sa medijskim zahtevima i kao takve ih unapred oblikuju (Stromback, 2008) – ovde se ostvaruje kao dominacija politike nad medijima. Pored uloge čuvara demokratije (watchdog role) mediji su tako izgubili i ulogu u definisanju tema od javnog značaja (agenda setting).Velikom polarizacijom medija restrukturisana je javna sfera tako da se u njoj više vode paralelni diskurzivni rokovi nego smislena javna debata što je zaokruženi ishod sistemskog zarobljavanja medija.
Zaključak
Konstantno obeležje odnosa medija i politike u Srbiji je politički paralelizam. Tokom prve decenije višestranačkog života politička instrumentalizacija medija bila je moguća zbog snažne institucionalne veze vladajuće partije i države. Javnu i izbornu komunikaciju obeležile su ratna politika i zakasnela demokratska tranzicija, pa je na samom početku politički pluralizam oblikovan kao pseudo-demokratski (izbori postoje, ali ne omogućuju smenu vlasti). Prvi oblik medijskog pluralizma bila je polarizacija.
Tek pred kraj ove decenije, u okolnostima divlje deregulacije i oštre polarizacije, stvoreni su uslovi da medijski pluralizam i opozicione politike imaju značajniju ulogu. Smena autoritarne vlasti bila je moguća tek kombinacijom izbora i protestne politike, kroz objedinjenu platformu opozicione koalicije DOS, koja je vlastiti identitet gradila sporo i teško i čiji je interni pluralizam obeležio komunikaciju i u kasnijim izbornim ciklusima.
Posle 2000. godine, medijske reforme su demontirale institucionalne veze države, partije i medija i podstakle izgradnju medijskog tržišta na kome mediji mogu da zarađuju i grade svoju institucionalnu nezavisnost i profesionalnu autonomiju. Tada je u Srbiji počeo globalni proces transformacije politike, širenje uticaja van kruga ideoloških pristalica, prevazilaženje polarizacije, profesionalizacija i personalizacija kampanja. On je u svetu počeo 50 godina ranije, i pod nazivom „Amerikanizacija“ ili „modernizacija“ izborne komunikacije, zahvatio je društva sa veoma različitim političkim i kulturnim kontekstima i izbornim istorijama. Na talasu snažne komercijalizacije očekivalo se da će ukidanje državnih monopola i ideološke kontrole mediji postati pluralistički i obezbediti društveni dijalog. Ipak, iz državno kontrolisanog, medijski sistem je uspeo da se transformiše tek u mediteranski „političko polarizovani“ vid u kojem postoji snažan paralelizam između partija, pre svega partija vlasti, i medija (Hallin & Mancini, 2004b).
Izborne debate su organizovane u medijima koje je zahvatila nekontrolisana komercijalizacija, prevođenje medijskog pluralizma u politički paralelizam, regulativne reforme i izbori koji se menjaju u nastajućem multimedijskom okruženju, uz izrazitu dominaciju televizije. Ta dominacija koincidirala je sa modernizacijom kampanja, profesionalizacijom političkog marketinga i personalizacijom politike koje su bile dodatni atak politike na neautonomne medije.
Medijske reforme jesu donele promene, ali su medije ostavile bez osnove za održivi samostalni rad i pretvorila ih u neutralne, ali politički poslušne. Uprkos velikom rastu industrije oglašavanja, njena ubrzana koncentracija i bliske veze novih vlasnika reklamnih i PR agencija sa političkim centrima moći ograničile su medijski pristup ovom izvoru finansiranja i medije učinile i dalje indirektno politički zavisnim i komercijalnim instrumentom ostvarivanja interesa biznis elita.
Nezadovoljstvo dometima prve demokratske decenije, u relativno ujednačenim uslovima pristupa političkih aktera javnoj sferi, dovele su do izborne smene vlasti 2012. godine. Nakon konsolidacije vlasti, a posebno od 2015. godine, postojeće veze politike i medija postale su kanal izgradnje klijentelističkog sistema razmene reklamnih usluga i državne pomoći (finansiranje sadržaja u javnom interesu) i medijske lojalnosti u korist vlasti. Nakon što je transformacijom državnog vlasništva u medijima pokidana direktna politička kontrola, a neuspelom privatizacijom zaokruženo partijsko vlasništvo nad medijima, gradi klijentelistički sistem partijski uvezanih interesa koji simultano finansiraju rad medija javnim novcem i obavljaju političku propagandu.
Početni uspesi u izgradnji medijskog pluralizma poništeni su političkim i finansijskim pritiscima na medije koji su rezultirali otvorenom instrumentalizacijom vodećih medija. Konačno, tehnološke mogućnosti stvorile su osnovu za umrežavanje propagande, permanentnu kampanju i izgradnju lične vlasti konstantnim medijskom pažnjom koju klijentelistički medijski sistem obezbeđuje nesmetano.
Novi talas autoritarizma u Srbiji preti da urušavanjem medijskih sloboda, korumpiranjem izbornog procesa, nezavisnosti pravosuđa i isključivanjem iz javnosti svakog opozicionog i kritičkog mišljenja onemogući bilo kakav smislen politički život. Zarobljeni mediji tome ne mogu da se odupru. Budući da se u novim medijskim okolnostima vodi konstantna konfliktna politika, koja na scenu vraća oštru polarizaciju i neograničene napade na ličnosti režimskih oponenata, polako se ugrožava i institucionalna uloga opozicije. U ovom pogledu novi autoritarizam koji se razvija u Srbiji ima odlike koje se javljaju širom planete, pa i u zemljama Evropske unije.
Trodecenijska istorija izborne komunikacije može se ilustrovati primerima izbornog ponašanja tri ključna predsednika Srbije. Slobodan Milošević je svoj predsednički imidž državnika iznad ostalih kandidata gradio na „harizmi odsustva“ i retkim pojavljivanjima u javnosti, oslanjajući se na veliki partijski aparat i dominaciju državno-partijskog monopola.
Boris Tadić je u situaciji naraslog pluralizma i medijske konkurencije, u uslovima različitih uređivačkih politika i narasle gladi medija, vodio mnogo intenzivnije predsedničke kampanje. Manjak partijske podrške i interne sukobe u koalicionom bloku nadomeštao je komercijalnim marketingom i individualizovanim medijskim nastupom. Ali već počeci demokratije obezbedili su relativno ujednačen pristup biračima drugim kandidatima i stvorili mogućnost da Tadić izbore izgubi.
Aleksandar Vučić pobedio je na predsedničkim izborima u uslovima zarobljenih medija, pada opštih i medijskih sloboda, nove oštre medijske polarizacije, povratka agresivne retorike u javni govor i kriminalizacije opozicije, čemu je lično snažno doprineo. On svoju političku poziciju gradi na medijskom sveprisustvu, nelimitiranom prisustvu u javnosti kojim pokriva rad svih drugih institucija, ali i korišćenjem predsedničkog autoriteta da se nametne kao izuzeta ličnost. Umesto pluralizma i komunikacijskog obilja, on je u izbornu komunikaciju uveo permanentnu kampanju, umrežavanje svih kanala starih i novih medija, tretiranje alternativnih medija kao neprijatelja i instaliranje najkomercijalnijih medija u propagandni pogon. Njegova umrežena propaganda i personalizovani izborni ciklusi nisu samo lični politički stil već i sistemska odlika hibridnog režima.
Posle tri decenije slobodni i pošteni izbori su opet cilj za koji se tek mora boriti. Ta borba ne može se voditi sa zarobljenim medijima koji nisu brana autoritarizmu i koji jedino uspešno servisiraju zarobljenu državu.
Peščanik.net, 15.12.2023.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA________________
- Instrumentalizacija medija se odnosi na „kontrolu medija od strane spoljnih aktera – partija, političara, društvenih grupa ili pokreta ili ekonomskih aktera koji teže političkom uticaju – koji ih koriste da intervenišu u svet politike“ (Hallin & Mancini, 2004a, str. 37, Mancini, 2012, str. 262-263).
- Izložba koju je priredila Služba za informisanje SNS kako bi dokazala da u Srbiji ne postoji cenzura, sa oko 2.500 primeraka naslovnih strana, izveštaja, vesti, komentara u medijima od 2014. do 2016, koji negativno govore o vlasti i Aleksandru Vučiću. Izložba je postavljena u Beogradu ali je kasnije gostovala i u drugim gradovima Srbije.
- Prema istraživanju Istinomera, tokom prve godine predsedničkog mandata Aleksandra Vučića više od 90 odsto njegovih analiziranih izjava bilo je neistinito.
- Tokom jednog dana u novembru 2015. godine Aleksandar Vučić je bio snimljen na promociji Bele knjige stranih investitora, na sastanku sa MMF, na konferenciji za novinare u zgradi Vlade i na proslavi dve godine avio kompanije Er Srbija. Sutradan su njegova javna pojavljivanja uključila dva sastanka sa stranim partnerima, konferenciju za novinare u Vladi koja se direktno prenosila na najmanje dve televizije i dvosatno gostovanje na trećoj televiziji.
- U proleće 2019. godine Vučić je organizovao promotivnu kampanju „Budućnost Srbije“, sa planom da poseti 100 opština širom zemlje i upozna građane sa dostignućima vlasti, bez naizgled konkretnog povoda i potrebe. Ova propagandna akcija bila je marketinški odgovor na antivladine proteste „1 od 5 miliona“ koji su se održavali širom zemlje.
- Pogled niotkuda je poziv na poverenje koji reklamira odsustvo stava novinara. On često postavlja novinara među polarizovane ekstreme i takvu poziciju ni-jedni-ni-drugi naziva „nepristrasnom“. Američki novinari stalno se bave novinarstvom niotkuda jer misle da ono ima više autoriteta nego bilo koje drugo stanovište (Rosen, J, 2010).
