Kao i svake godine, drugu polovinu avgusta će obeležiti pokušaji (reprezentativnih?) sindikata, (reprezentativnog?) udruženja poslodavaca i državnih vlasti da se usaglase oko iznosa minimalne cene rada za 2025. godinu. Kao i svake godine, biće otužno gledati kako se u Socijalno-ekonomskom savetu (SES) pokušava stvoriti privid da ti ljudi zapravo o nečemu odlučuju, da socijalni dijalog postoji i da može da donese neki konkretan rezultat. Koliko će daleko i detaljno ova predstava biti režirana (od strane predsednika Republike, koji nema apsolutno nikakve nadležnosti u ovoj stvari, ali zašto bi ga to sprečilo) i potom verno izvedena (od strane pomenutih članova SES – ne pitajte me zašto pristaju na to) zavisi samo od toga koliko je vlastima uopšte u fokusu da pokažu da se socijalni partneri u Srbiji pitaju o bilo čemu. U nekim od prethodnih godina smo imali zavidne pokušaje prevare, pa se čak ni iz medijskih natpisa nije moglo uvek jasno protumačiti da li je do dogovora u SES došlo ili nije (a po pravilu – nije). U poslednje vreme se, međutim, tome pridavalo mnogo manje pažnje, pa je nenadležni predsednik Vučić rutinski mesecima pre „neizvesnih“ pregovora o visini minimalne cene rada znao tačno kolika će ona biti – i to uredno delio sa medijima, time samo dovodeći u još sramotniji položaj učesnike avgustovske lutkarske predstave.
Nema nijednog razloga da ova godina bude izuzetak. Pravila o određivanju minimalne cene rada i dalje su nepromenjena (i katastrofalna). Minimalnu zaradu, koja se formira na osnovu minimalne cene rada, i dalje šizofreno reguliše Zakon o radu. SES je i dalje raspadnuto telo koje ne odlučuje (i ne pita se) ni o čemu – pa ipak, njegovi članovi poslušno dolaze na sastanke u „plemenitom“ pokušaju da pokažu da je socijalni dijalog moguć, iako je svaki od njegovih članova potpuno svestan da se centri odlučivanja nalaze negde drugde. Uostalom, malo se po tom pitanju ima zameriti članovima SES-a, kada znamo da predstavnici naroda u najvišem zakonodavnom telu Narodnoj skupštini usvajaju zakone „na zvonce“. Oni samo prate taj trend, a jedina razlika je u tome što se od sindikata može čuti kako su samostalni u zastupanju interesa radnika u SES-u. I to je formalno verovatno delimično tačno, ali je prilično lako zastupati bilo šta kada znate da je svaki vaš pokušaj jalov i da svakako nećete zatalasati i ući na radar vlastima, jer će vas uvek preglasati (blokirati) ostali članovi SES-a.
I tako prolaze godine, a mi imamo minimalnu cenu rada koja se određuje na neki apstraktan način, različit od onoga što piše u Zakonu o radu – mada je i ono što piše u Zakonu o radu dovoljno loše – da se radnici na minimalcu nemaju bogzna čemu nadati. Dinamika je za sada identična kao i uvek: učesnici „dijaloga“ o visini minimalne cene rada na strani radnika (sindikata) i poslodavaca postavili su svoje (ne)realne zahteve; predstavnici države se ne izjašnjavaju. Valjda zato što je predsednik ove godine bio toliko neizainteresovan za ovu temu, pa nije još u maju-junu, kao što je dobar (neustavan) običaj kod njega, objavio tačan broj mnogo pre nego što je i prva reč izgovorena u fingiranim pregovorima, učinio je to tek pre par dana. Odsustvo njegove preciznosti činilo je da se vlast do sada nije izjašnjavala, ali je odnedavno jasno da povećanje neće biti veliko.
Poslodavci su predložili 8 posto (i imaju neku racionalnu računicu zašto baš toliko), sindikati 30 posto (i takođe imaju racionalnu računicu za svoj predlog). Predlog poslodavaca je ekonomski, a sindikata socijalni. Iako postavljen na racionalnim osnovama (inflacija, porast BDP-a), predlog poslodavaca zanemaruje jednu važnu činjenicu: sadašnji nivo minimalne zarade nije prethodnih godina ustanovljen po ekonomskim parametrima, već po političkim. Ili, drugim rečima, minimalna zarada je tako niska da ne može da bude dovoljna za bilo kakav život, da ne pominjemo neki nama potpuno apstraktni standard dostojanstvenog radničkog života. Zbog toga je najpre potreban jedan „neekonomski“ skok minimalne cene rada, kako bi ona uhvatila priključak sa realnošću – pa ćemo je posle lako ekonomski korigovati u skladu sa zakonom i parametrima koje poslodavci navode kao polaznu tačku svog predloga. U tom smislu se procena sindikata može uspešnije braniti, njihovi zahtevi u vezi sa povećanjem su na prvi pogled megalomanski, ali suštinski su zaista osnovni minimum da bi se radnicima pružila kakva-takva šansa da ne žive ispod granice siromaštva.
Dva argumenta – koja je ironično plasirala vlast u pokušaju da nas ubedi da smo ekonomski superstojeći – idu u prilog sindikatima i njihovom predlogu. Prvi se odnosi na broj radnika koji primaju minimalnu zaradu. O tome smo nedavno pisali, zvanične statistike ukazuju na njihov drastičan pad i prema tim nalazima samo 5,5 posto radnika radi za minimalnu zaradu. Broj je naravno daleko veći, jer statistika „nema dušu“ a nema ni racionalan pristup kada je potrebno da se nahvali vlast – ako se na ovih 5,5 posto radnika dodaju oni koji formalno ne primaju minimalnu zaradu ali im je zarada neznatno viša od tog iznosa (na primer, do 20 posto) dobija se mnogo veći broj onih koji su i dalje siromašni i ne mogu da prežive od svog rada, a statistički se nigde ne vide. Da ne govorimo o radnicima na crno i van radnog odnosa, na njih se pravo na minimalnu zaradu uopšte ne primenjuje (i sve je to zakonito, mada pomalo neustavno, naravno). Ali argument o malom broju radnika na minimalnoj zaradi lepo može da posluži sindikatima (i već ga upotrebljavaju) kao protivteža argumentu poslodavaca i države da će svet propasti ako se minimalna zarada poveća više od onoga što je ekonomski prihvatljivo. Pa kako će to povećanje zarade za 5,5 posto radnika da ugrozi celu državu i njen ekonomski sistem? Kakva je to onda ekonomija?
I tu dolazimo do drugog argumenta: potencijalno će se obiti o glavu vlastima i priča kako nam nikada nije bilo bolje. Realno posmatrano, minimalna zarada u Srbiji među najnižim je u Evropi – svega par država može da konstatuje da su lošije od nas u vezi s tim. Ako se pogledaju podaci o državama članicama Evropske unije koje poznaju institut minimalne zarade, videće se da su sve one daleko od iznosa koji je predviđen u Srbiji, čak i najsiromašnije među njima (izuzev Bugarske). Šta onda nas sprečava? Videli smo u prethodnom tekstu da se za minimalnu (ili bilo kakvu) zaradu u Srbiji ne može mnogo toga kupiti, i da je kupovna moć u Srbiji veoma relativna kada se poredi sa cenama proizvoda i usluga u državama koje bi trebalo da nam budu bliske, makar prema formalnom stepenu privrednog razvoja. Jesmo li dakle ekonomski tigar ili bolešljiva maca? Kako naše velike ekonomske uspehe ne možemo videti kroz realan iznos najniže zarade? Sve ovo u kombinaciji, može da predstavlja moćnu argumentaciju, i verujem da će je sindikati upotrebiti u „pregovorima“ koji slede.
Čemu se, ipak, treba nadati? Jasno je da minimalna cena rada nije ni ekonomski, ni socijalni, već politički određena. Formira se prema proizvoljnim parametrima, tako da se koliko-toliko očuva socijalni mir (u smislu sindroma „skuvane žabe“, ne u smislu da će zaista radnici živeti normalno), ali da se istovremeno očuva i osnovni postulat primene ekonomske politike „trke do dna“ – besmisleno jeftina radna snaga. Minimalna cena rada, i minimalna zarada, među glavnim su neprijateljima sprovođenja „trke do dna“. To je tako naročito zbog činjenice da argumentacija o 5,5 posto radnika na minimalnoj zaradi nije naravno tačna (i služi samo za sitne političke poene vlasti). Što se više poveća minimalac u Srbiji, to će više radnika biti „konzumirano“ njime – što znači da se neće povećati zarade samo onih 5,5 posto koji su formalno na minimalcu. Povećanje koje predlažu sindikati, ma koliko racionalno bilo, iznosi 30 posto. Nema pouzdanih podataka koliko bi se radnika obuhvatilo tim povećanjem, ali možemo spekulisati. Naime, 50 posto radnika prima zaradu između 48.000 do 77.500 dinara (to je zvaničan iznos medijalne zarade), a samo 20 posto radnika prima između 77.500 i 100.000 dinara (koliko zvanično iznosi prosečna zarada). Jasno je da je u piramidi primanja baza ogromna, a da se broj onih koji ostvaruju više zarade naglo smanjuje kako se povećava prag zarada. Onda nije teško zamisliti da bi granica minimalne zarade pomerena na preko 60.000 dinara „konzumirala“ bar 30-35 posto radnika. To je ogroman broj, i nije pitanje da li privreda to može sebi da priušti (prema ekonomskim pokazateljima – može), nego je pitanje kakvu će to poruku poslati „stranim investitorima“ – da ne pomisle, daleko bilo, da se država brine o radnicima? Ne, to odista ne bi bilo politički dobro, jer bi do temelja uzdrmalo konzistentnost ignorisanja problema radničkog siromaštva.
U Bugarskoj, jedinoj državi Evropske unije koja lošije stoji sa minimalnom zaradom od Srbije, minimalac za 2024. godinu povećan je 19,6 posto. U Hrvatskoj – 20 posto. U Poljskoj – 21,6 posto. Sa povećanjem od 30 posto, bili bismo ubedljivo najbolji u Evropi. Ali vlast bira po čemu će se hvaliti kao najbolja, a ovo joj nije omiljeni teren. Ostaje da se nadamo da će racionalni razlozi prevagnuti. Imajući u vidu iskustva od prethodnih godina, možemo ipak očekivati samo novo poniženje sindikata i time poniženje radnika. Na vlastima je da ovakva minimalna očekivanja promene u nedeljama koje dolaze. Da li zaista mislite da će biti tako?
Peščanik.net, 19.08.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Minimalna zarada, maksimalan poraz - 05/09/2024
- Minimalna očekivanja - 19/08/2024
- Sto hiljada, pa šta? - 01/08/2024
