Protest prosvetnih radnika 16.9.2024, Beograd, foto: Arhiv javnih skupova
Protest prosvetnih radnika 16.9.2024, Beograd, foto: Arhiv javnih skupova

Mislim na nastavnike. Na nastavnike koji nisu radili u ponedeljak. Na nastavnike u štrajku. Neka ne strepe zbog tobožnjih pretnji iz ministarstva. Posle ponedeljka, kažu vesti, iz ministarstva prosvete tražili su od direktora škola spisak nastavnika u štrajku. I sad se to vidi kao svojevrsni pritisak na štrajkače. Da kažemo odmah: kao što nastavnici ne mogu da pritisnu vladu, tako ni vlada ne može da pritisne njih. Nema čime. Da im smanji ionako male plate – smešno je. Za pretpostaviti je da se veliki broj nastavnika za novac snalazi tako što radi dodatne poslove/časove. Da im da otkaz – ne može, pošto ionako nema dovoljno nastavnika, a sve manje mladih ljudi se sprema da radi u školi.

S druge strane, vladu ili konkretno nadležno ministarstvo savršeno nije briga da li nastavnici rade ili ne rade. Njima je samo važno da se u roku isporuče ocene iz škola. Ako mogu ocene i štrajk zajedno, što se ministarstva tiče, sve je u savršenom redu. Čitalac se seća krize u školama u vreme korone. Seća se da je ministarstvu jedino bilo važno da deca dobiju ocene, sve drugo ih nije zanimalo. Ako sad kažem – semafor, da li se iko seća šta je to značilo za škole u vreme korone? Sećaju se nastavnici, možda. Za decu već sumnjam. Hoću da kažem: korona je razgolitila mnoge stvari u funkcionisanju i države i društva, pa tako i samu školu. Tada se jasno videlo šta je prioritet u domaćem obrazovanju – ocena, i samo ocena, dakle.

Ništa se od tada do danas nije promenilo. Ali, ministarstvo igra igru s nastavnicima. Pravi se da mu je stalo do toga da nastavnici rade i da deca imaju časove po programu. Samo što nije tako. A to niko iz ministarstva ne može otvoreno reći ni pokazati. Zato spiskovi. Ministarstvo je zatražilo imena štrajkača ne zato da im uradi nešto nažao, jer se to više ne može – tako su upropašćeni nastavnici, ponajviše upravo od samog ministarstva. Nego da pokaže da kao mari. Kao – evo, radimo svoj posao, moramo znati ko nije držao časove. Već u sledećem koraku taj privid se ruši: dobro, evo, dobili ste spiskove, i šta sad? Šta ćete u vezi s tim da uradite?

Ministarstvo ko ministarstvo, ogrezlo u laž. Gubi se u slikama privida. Ali, što su se nastavnici uznemirili? Umesto da se sekiraju, bolje je da razmisle. Evo, recimo, dogodi se čudo. Ministarstvo krene da po spisku otpušta nastavnike. Tako će im učiniti samo uslugu, zar ne? Nateraće ih da potraže bolji posao od onoga koji sad rade. I tako im verovatno učiniti uslugu. Istina, nije lako naći posao u Srbiji, ali ima tih nekih poslova gde se stalno traže radnici. Recimo, vozač autobusa ili pekar. I jedni i drugi – i vozači i pekari – imaju neuporedivo više plate od nastavnika. Ne kažem da je lako biti vozač autobusa ili pekar, ali nije lako ni biti nastavnik. Pekari i vozači su mi prvi pali na pamet, čitalac zna – ima tih zanimanja bolje plaćenih od nastavnika još mnogo.

Najveći broj nastavnika s platom ne dobacuje ni do srpskog proseka (ako sam dobro računao, fali im desetak hiljada dinara, ili uobičajenih 100 evra). To ako se gledaju prosečna plata u Srbiji i prosečna plata nastavnika u Srbiji u junu 2024. (Na stranu sad kako se ovde računa prosečna plata i da li je taj podatak relevantan za bilo šta.) Ništa se od tog juna do ovog septembra nije promenilo. Iako je ministarstvo obećalo povećanje. Sad opet obećavaju, ali da povećanje ide od januara. (Ne lipši nastavniče…) Što je inače jedan od razloga za štrajk nastavnika.

Vratimo se na početak – da nastavnici vladi ne mogu ništa, jer je ona zaista trenutno mnogo jača od njih; ali i tako jaka, vlada nastavnicima takođe ne može ništa. Ne zato što su oni jaki; naprotiv, upravo zato što su tako slabi da im se teško može još nauditi. Zato su spiskovi važni koliko otprilike i konfete. Tražeći spiskove, vlast drži nastavnike unutar domena očekivanog, predvidljivog i bezopasnog. Sad će se trošiti reči oko toga da li je štrajk uspeo ili ne, da li vlada zastrašuje nastavnike ili ne. Svi drugi mogući oblici otpora ostaće tako u senci sna o jednom velikom, generalnom štrajku u čitavoj Srbiji ili samo u školama, svejedno. Kako se uporno pokazuje – neostvarivog sna, ali niko iz toga da izvuče zaključak.

Džabe smo u vreme korone gledali kako se tadašnje ministarstvo s notornim Šarčevićem na čelu svesrdno upinjalo da dobije samo jednu stvar od škola – da deca budu ocenjena. Zbog ocene, i nastavnik i đak su imali dozvolu da dođu u školu, sve i da je na snazi bilo zatvaranje po kućama. Isto tako, ako je trebalo da se radi neki kontrolni, čitava odeljenja mogla su kršiti zabranu izlaska iz kuća. Sindikati, mislite o tome. Ne kažem da ne ocenjujete decu, jer je i to prekršaj za koji biste mogli da odgovarate. Naprotiv, ocenite ih – dajte svima petice.

Peščaniik.net, 20.09.2024.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)