Između Slovenije i Srbije je uz niz obnarodovanih negativnih i pozitivnih simetrija uspostavljena i jedna suštinska, pa čak prećutna. Dok se zvanični tumači zvanične politike trude da terminološki savladaju dijalektiku “prekida odnosa” i “uspostavljanja ravnopravnosti”, stvarno događanje odvija se iza njihovih leđa, kao što se u znamenitoj marksističkoj analizi “robne razmene” tajna ne skriva u onom što se razmenjuje, nego u mističnom “ekvivalentu”, koji dve strane uopšte dovodi u međusobni odnos (koji onda može biti i odnos rata). Na toj suštinskoj ravni odnosa simetrija između Slovenije i Srbije je ne samo uspostavljena nego je, uz to, uspostavljena na opšte zadovoljstvo. Ako je proteklih dve godine “novi kurs” upućivao dragocenu pomoć slovenačkoj političkoj eliti, igrajući ulogu negativne odredišne tačke, bez koje bi se projekt formiranja slovenačkog nacionalno političkog identiteta razlio u alpskim maglama, sada je došao trenutak za vraćanje duga.
“Novom kursu” je bilo neophodno novo punjenje baterija. Niko ne zna da li će zima koja dolazi biti duga i hladna, a dalekovido rukovodstvo ne može dopustiti iznenađenja. Treba podgrejati maštu i emocije, bolje i preventivno, nego prekasno.
Teško se može osporavati evidentnost činjenice da je na (svejedno da li stvarnoj ili izmišljenoj) “srpskoj opasnosti” slovenački narod uz veliku pompu ušao u politiku. Ne da on bez tog dodatnog potiska ne bi bio u stanju da se pokrene, nego ne bi imao volje ni interesa za to. Tek fantom Milošević integrisao je letargičnu i fragmentarizovanu masu, tek on je stvorio slovenački politički narod. Zbog toga nije čudna neurotska fiksacija za taj fantom i onda kada je on završio svoj zadatak.
Naravno da se ovde ne radi o čistom prividu, o proizvoljnom izmišljanju “neprijatelja” da bi se zbili vlastiti redovi. Niti je “novi kurs” bez svoje krivice upregnut da tegli tuđi teret, niti je protivusluga od strane slovenačke političke uprave usledila bez njihovog vlastitog učinka. U međusobnom instrumentalizovanju je, kao što rekoh, afirmisan princip ekvivalenta. Svako je znao šta dobija time što se upušta u trgovinu i svako je dobio ono što je želeo. I jedni i drugi su osvojili pravo da budu hrabri i uvređeni, da ne pristaju na pritiske i da ne prezaju ni od najvećih žrtava. Kada ne bi znali da se ovde radi o trivijalnoj razmeni, pomislili bi da je na pragu rat.
A kako stoji stvar sa jugoslovenskim tržištem političkih simbola? Vladaju li tu simetrija i opšte zadovoljstvo, kao u odnosu između Slovenije i Srbije, ili je trgovina nekog privilegovala, a nekog hendikepirala? Da li se svi naši republički narodi pojavljuju ravnopravno, tj. kao kupoprodavci, ili ima i onih koji samo prodaju ili samo kupuju? Ako to čine, zbog toga to čine?
Svi znamo da argument “nejednake razmene”, koji je danas trivijalizovan i sveden na svoju materijalnu dimenziju ekonomskog odnosa severozapad/jug, od samog početka igra izuzetno značajnu simboličko-konstitutivnu ulogu u politici “novog kursa”. U tom izvornom argumentu radi se o tvrdnji da je Srbija u novu političku zajednicu unela svoju državu, a da je, u prvoj fazi razmene za to dobila samo mlake emocije i čak bila optužena da je svoj državnosni suicid izvršila zbog očekivanog ekstraprofita, tj. pretvaranja Jugoslavije u proširenu Srbiju. Bilo kako bilo, došlo je do dijametralno suprotnih viđenja uslova razmene. Dok jedna strana tvrdi da je “Srbija u miru izgubila ono što je u ratu stekla”, druga je uverena da je “ratni pobednik” u miru i preterano naplatio svoje usluge za zajedničku stvar.
Druga faza navodne nejednake razmene odvija se u “novoj” Jugoslaviji, gde se počev od sedamdesetih godina od elemenata zajedničke države konstruišu republičko-nacionalne pseudodržavice. Tu je za sve bilo dovoljno građevinskog materijala. Osim za Srbiju. Jedino njen status nije bio jasan.
Ako rezimiramo ovu transakciju, dobijamo rezultat koji može da “uznemiri građane” ili tačnije, koji ih je poslednje dve godine neprekidno uznemiravao. U transakciju političkim simbolima Srbija ulazi sa vlastitom državom, a ostali sa dobrom voljom. Nakon obavljene razmene svi ostali izlaze sa svojim državama, a Srbija sa dobrom voljom (tj. odlučna da sačeka dobru volju drugih da i njoj dopuste slično pseudodržavno konstituisanje).
Ova uznemiravajuća neravnopravnost predstavlja polazište “novog kursa”. Zar je onda čudno to što mu je uspelo da u kratkom vremenu mobilizuje ogorčenje i uvređenost i što mu još uvek polazi za rukom da temu drži otvorenom?
Ako se prisetimo prethodne skice, uočićemo da se ovde radi o takvoj nejednakoj razmeni u kojoj jedni samo (ras)prodaju, a drugi samo kupuju. Lako možemo razumeti motive onih koji kupuju, pogotovu ako je “roba” koju dobijaju znatno vrednija od valute kojom je plaćaju. Međutim, koji su motivi prodavca? Zašto on i to pod normalnim okvirnim uslovima (“u miru”, kako i sam priznaje) uopšte pristaje na tako nepovoljnu razmenu? Koja to loša trgovačka intuicija navodi Srbiju da za samo sedam decenija razmeni bogatstvo za prosjački štap?
Ako možda i nismo u stanju da odgovorimo na ova pitanja, barem smo stekli svest o problemu. Tako nas uveravaju pristalice “novog kursa”. Bez obzira na to šta je motivisalo srpske političare prve i druge Jugoslavije da pristanu na trajnu hendikepiranost, ona je sada definitivno stvar prošlosti. A da li je zaista tako?
Već površan uvid u stanje akcija na simboličko-konstitutivnom tržištu, promenjeno “novim kursom”, pokazuje da se u ni u kom slučaju ne radi o eksproprijaciji eksproprijatora, kako bi to želeli da prikažu ideolozi srpske kristalizacije. Ne samo što njima nije uspelo da pokupuju sve akcije i da onda ucenjuju druge potencijalne kupce, nego su svojim neveštim ponašanjem izazvali upravo skok cena onih vrednosnih papira koje drugi poseduju, a koji su prethodno bili bezvredni. Vrednost akcije “Šuvar” bila je nula, pre nego što je uključena u beogradsku transakciju. Posle “neumskih” i “agrokomercnih” lomova je bosanskohercegovačka berza bila praktično pred zatvaranjem. Spasonosnom energetskom injekcijom iz Beograda bolesnik je živnuo, i sada, umesto galvanizovanog političkog leša, posmatramo rekonvalescenta. Sličan proces regeneracije dešava se u Hrvatskoj, pa i u Sloveniji, a da ne govorimo o Kosovu.
Jednom rečju “novi kurs” je suprotno vlastitoj nameri, najmanje poboljšao svoj sopstveni saldo, a mnogo više saldo svojih konkurenata. Poput onog nesrećnog mitskog kralja, i on je dodirom pretvarao u zlato sve što nije želeo. Ne radi se o tome da on izmišlja protivnike, on potpomaže njihovom uspostavljanju, a kada se uspostave, odobrava im dugoročni beskamatni kredit, na svoju štetu, naravno.
Čitava ova priča mogla bi izgledati zabavno, kada ne bi imala smrtno ozbiljnu dimenziju. Njena kulminacija je sadržana u temi ” Srbi u dijaspori”. Ova tema nije slučajni, nego nužni element radnje. Ako bismo želeli da je raščlanimo na osnovne segmente, stvar bi izgledala otprilike ovako:
a/ Na početku stoji opravdana ili neopravdana imperijalna svest, svest o velikoj misiji, pijemonstvu, o spremnosti na velike vlastite žrtve za sreću drugih. Bez obzira na sve dobre namere tu se, formalno posmatrano, radi o mešanju u tuđe stvari. Problem se dramatizuje kada postane jasna diskrepancija između jake imperijalne svesti i slabih civilizacijsko-asimilacionih kapaciteta. Upravo “oslobođeni” ne žele spontano da oponašaju ” oslobodioce”, nego ih se tome mora učiti, tj. sloboda se transformiše u političko-pedagoški (ili policijski) preodgoj. To je srpska zvanična politika u Kraljevini, proizašla iz okolnosti da političku moć (koja je uvek privlačna) nije pratila civilizacijska (koja bi dobrovoljno bila prihvaćena kao uzor).
b/ Pošto je time homogenizovanje političke zajednice unapred onemogućeno, važnu ulogu počinju da igraju Srbi izvan Srbije. Oni se, po definiciji, nalaze u istom agregatnom stanju kao i njihova “centralna masa” i u različitom u odnosu na svoje vlastito okruženje. Time postaju prirodni agens projekta kolonizacije. Već u ratovima sa Turskom u drugoj polovini 19. veka beogradski političari računaju sa aktiviranjem Srba izvan Srbije, ali po pravilu ne vodeći računa o tome šta će se sa tim manjinama desiti u slučaju da zajednički poduhvat doživi neuspeh. Neobična neodgovornost u odnosu prema Srbima u dijaspori osobenost je brojnih srpskih političara u obe Jugoslavije.
v/ Nije teško naslutiti da će iz prve tačke slediti suprotan efekat od očekivanog, tj. da svest o velikoj misiji neće homogenizovati, nego upravo razjediniti, a da će homogenizovani biti elementi tog razjedinjenja, u škripcu ostaje inicijator “velikog oslobađanja”, ali, još više nego on, u škripcu ostaju Srbi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.
Ovo je skica za odvijanje nejednake nacionalno-državne trgovine pre “novog kursa”. Da li se njegovom pobedom nešto izmenilo? Neka na ovo pitanje svako odgovori prema vlastitoj svesti.
Vratimo se početku analize. Tamo smo ostavili po malo komične aktere slovenačko-srpskog akcionarskog društva, zabavljenog uspostavljanjem simetrije. Prva faza zajedničkog poduhvata uspešno je okončana. “Srbi” su bauk za Slovence, “Slovenci” su bauk za Srbe. Ljudi koji su skloni metafizičkom tumačenju istorije, mogli bi pomisliti da se sve moralo tako desiti. U pervertiranom odnosu snaga na Balkanu, nema jasnih akcija bez jasnih reakcija. Drugim rečima, politička reforma Srbije, bilo kakva da je bila, proizvela bi negativnu reakciju, samim tim što bi značila obnovu političke volje naroda koji njegovi susedi (s pravom ili bez njega) doživljavaju kao opasnost.
Ovo metafizičko tumačenje istorije danas nije tačno. Možemo zamisliti razvoj događaja u kome bi istorijski arhetipovi bili izbegnuti, i koji ne bi ponavljao logiku skiciranu pod a-v. I u tom scenariju bi simetrija između Slovenije i Srbije igrala odlučujuću ulogu. Naime, problemi ova dva naroda, iako sasvim različiti, međusobno se približavaju time što im je rešenje zajedničko. To zajedničko rešenje je: ustavna država sa preciznim mehanizmima kontrole moći, a pre svega sa uverljivim i efikasnim sredstvima zaštite manjina. Slovenci sebe doživljavaju kao manjinu, a osnovni (istorijski) problem Srbije jeste to da se veliki deo stanovništva nalazi van matične teritorije. Jugoslavija je nastala kao rešenje oba problema.
Međutim, pukom činjenicom nastanka njen smisao nije realizovan. Želji da se unutar zajedničke države efikasno štite vlastita prava mora korespondirati politički i socijalni poredak koji tu zaštitu garantuje. Takav poredak sve do danas u Jugoslaviji nije nastao.
Nije potrebno previše mašte da bismo zamislili scenario po kome bi Slovenija i Srbija destabilizovali (u pozitivnom smislu) jugoslovensku političku ravnotežu, ali ne negativnom simetrijom, kako se to danas dešava, nego tako što bi postavili ultimativni zahtev za uspostavljanje jedinog tipa političkog uređenja koji trajno rešava njihove najveće probleme. Dakle, tipa parlamentarne demokratije opremljene načinima za kontrolu političke i socijalne moći. Takva sredstva kontrole mogu biti samo sloboda političkog udruživanja i parlament koji se nalazi pod stalnom kontrolom opozicije.
Znamo da se ovo nije desilo i da su mali izgledi da će se desiti. Umesto toga, nacionalni političari su izabrali put etničkog konstituisanja, sa namerom da ono što žele iznude u međusobnoj trgovini. To za naše prostore nije ni novo ni neobično. Međutim, važno je da znamo da se tu ne radi ni o kakvoj “novoj politici”, a pogotovu ne “preporodu” (bilo kog naroda u Jugoslaviji), nego o podgrejavanju zaboravljenih klišea i instrumentalizovanju kolektivnih arhetipova. U svemu tome nije bilo istorijske nužnosti; individualni izbor odigrao je značajnu ulogu, čime se postavlja pitanje i individualnih odgovornosti. Istorija se možda ponavlja, ali oni koji ništa ne nauče od prethodnih neuspeha, ne mogu se sa istim pravom pozivati na načelo “dobrih namera” (kojima je, kao što je poznato, popločan i put do pakla).
Stav, novembar 1989.
Peščanik.net, 03.11.1989.
