Roman Oprosti Aleša Štegera (Beletrina, Ljubljana, 2014)
Naslov romana pesnika, pripovedača, prevodioca i izdavača Aleša Štegera (rođen 1973) u prevodu gubi jednu trećinu značenja: ako reč “oprosti” čitamo sa dva različita naglaska, dobijamo imenicu u množini i imperativ. U slovenačkom reč znači i prosto otpuštanje (sa posla, recimo), tako da se mnogoznačnost naslova (Odpusti) ne može u celini prevesti. Zaplet romana je istraga dvoje junaka scijentološke prošlosti sa misijom: traže se pripadnici misterioznih grupa i sekti, koje dvoje junaka podvrgava ispitivanju pod hipnozom i zatim lečenju/kažnjavanju, od bazične socijalne funkcionalnosti, preko psihičke redukcije i retrogradnsti (animalnosti) do katatonije. Radnja je ograničena na nekoliko dana karnevala pred pepelnom sredom, i to u vreme programa Maribor – evropska prestonica kulture (2012). U romanu su isprepletani realni likovi, prepoznatljivi likovi i fantastični likovi: posle evropskog programa, u kojem su se, sem kulturnih događaja, ređali i skandali i afere, građani Maribora su uličnom pobunom smenili koruptivnog gradonačelnika i dobar deo gradske uprave. Termin “hobotnica”, sa sve vizualnim predstavama, bio je ključan u toj pobuni, kao simbol/znak korupcije i pripadajuće joj primitivnosti i prostaštva. Kako god da ocenjujemo dimenzije i posledice događanja, one su u istoriji Maribora osetne i možda trajne.
Nomad kao ja za sebe uzima prostore i prisvaja ih po kriterijumima koji nemaju posebne veze sa rođenjem, životom negde ili uopšte sa uobičajenim stereotipima koji povezuju poreklo i osobu. Većina tih, međusobno jednakih stereotipa, nemilosrdno proizvodi stavove o pravilima i pravima, prema kojima oni čiji poreklo i ličnost nisu usklađeni bivaju lišeni nekih prava i postaju žrtve nekih pravila. Tako ja “nemam pravo” na Ljubljanu, ali ga i ne prizivam, jer još nisam našla umetničko delo kroz koje bih za sebe prisvojila Ljubljanu. Imam, međutim, u tome mentalnom posedu tri Zareba u kojem nikada nisam živela: onaj Augusta Šenoe, Marije Jurić Zagorke, i Dubravke Ugrešić. Pariz delim sa mnogima koji vole Igoov opis grada, a postoje gradovi koje nikada nisam videla, ali su ipak moji, kao što je Drohobič, danas u Ukrajini, koji je u fantastičnom i sasvim ne-opisnom stilu gradio Bruno Šulc, poljski Jevrejin u svojim pripovetkama – obično su objavljivane pod imenom Prodavnice cimetove boje, ali su objavljivane i pod drugim imenima. A što se Beograda tiče, gde mi se ukrštaju poreklo i osoba, prisvajam onaj grad koji je opisao Boško Tokin u svome romanu Terazije: to je velegrad u rađanju između dva svetska rata.
Imaginarni gradovi koji se umeštaju na kulturnu mapu postojećih i traže svoje pravo, ili oproštaj – to bi zapravo mogla biti noseća tema nekog velikog kulturnog programa, kao što je bio Maribor – prestonica evropske kulture. Roman Aleša Štegera Oprosti bi, dakle, morao biti napisan pre samoga događaja, da bi ga opravdao i dao mu smisao; ali roman nije mogao nastati izvan imaginarija za koji je osnovu dao kulturni događaj, sa svim što ga je oblikovalo. Zato je u romanu morao biti stvoren, opravdan i logikom mitološke priče povezan imaginarni Maribor u kojem se ti događaji objašnjavaju jedinim mogućnim, fantastičnim načinom. Između istorijske distopije, kritičke fantastike, negativne utopije i pseudo-naučne fantastike, pomalja se ono tkivo koje, Mariborčani ili ne, prepoznajemo, dakle dokumentarno. Fragmenti stvarnog – šta god to može da znači – cepaju narativnu mrežu koja ih obavija, od glatke kože prave bodljikava leđa, i uvode nas u opasni svet čitanja: a ono je najbolje sredstvo u borbi protiv stereotipa.
Kao svaki dobar mit, i Štegerov mit o Mariboru meša šine, a još više skretnice između njih, onemogućavajući sve linije iz najavljenog voznog reda. Tako je svaki ulaz u priču i izlaz iz nje više puta lažno i više puta tačno obeležen – nije samo reč o tome da se stvori paralelni svet, nego da on ne bude ni na jednom istom platou, ni u istome hronotopu. Delez i Bahtin se moraju sresti u čitanju svakog čitaoca ovoga romana, da pomognu prilikom snalaženja i otkrivanja sopstvenog puta kroz tekst. I u tome je jedan od osnovnih elemenata definicije mita, koji je otvoren za sva čitanja, i stimuliše interpretativni svrabež unutar glave. Možda još važnije, mit o Mariboru je mit za narod, ne samo za ekskluzivne čitaoce. on se mora prepričavati, modifikovati, prilagođavati, i time se još temeljnije upisivati u kulturnu istoriju grada.
Štegerovo pravljenje mita – koje tumačim u okviru pojma koji sama upotrebljavam, miturgija – ima nekoliko relativno lako razumljivih postupaka, koji služe osnovnoj prevari, da se u mit uđe. Tako je prostorski određeni Maribor rastavljen i ponovo sastavljen tako da korisnici mita (namamljeni i omamljeni) jasno čitaju banalno i misteriozno u konstrukciji toga prostora: oneobičena mesta (hoteli sa itisonom, lokali), banalizovana nepostojeća mesta (kulturni centar Marks) i misteriozna mesta (mariborske katakombe). Personalno određeni Maribor čine imaginarni nepostojeći likovi, realno postojeći likovi, lišeni svakog imaginativnog postupka – nemitizovani ili mitizovani, realno postojeći likovi sa pseudonimima i fantastičnim personalnim psihološkim “izraštajima” ili fantastičnim telesnim mogućnostima. Često likove obeležava i izmeštena verbalnost – ćutljivi su odjednom blagoglagoljivi, vulgarni i pijani su dementno rafinirani, kompromiseri su stidljivi, manipulatori sveže okrečeni, zlodusi humanizovani, beznačajni produhovljeni. Jao čitaocu koji sebi dozvoli da poveruje u binarne opozicije! Samo jedna kapljica zlatne autorove boje dovoljna je da se razlije i da od autobiografske minijature na početku rukopisa nastane mandorla koja označava granice religioznog imaginarija u romanu – dakle nešto skoro beskonačno. Tako su likovi u romanu podatni za svaku analizu i, mnogo važnije, za nove miturgijske postupke. Time je mit o Mariboru stavljen u pogon, i više ga se sa Maribora ne da skinuti…
Vizualna paralela Štegerovog romana za mene je Šagalovo slikarstvo – duboko srednjeevropski gradovi na rubovima raznih svetova, tako razvlačeni između vera, verovanja, običaja i tabua da njihovi stanovnici mogu samo da lebde i lete iznad trambulinske realnosti, koja ih pri svakome padu odbaci još više. Takve slike mi pomažu da se prilagodim čitanju zapleta sa skoro previše grubo sarkastičnim obračunavanjem sa new-ageovskim folklorom, pripovedanjem o zaverama, nevidljivim omreženjima (recimo scijentologija): blizanački kompleks sa pripadajućim totemima, ritualima i prelazima, deluje u tome kontekstu izrazito lirski. Roman Oprosti u zapletu započinje dijalog sa Majstorom i Margaritom Mihaila Bulgakova. Time se priznaje status romana koji je obeležio generacije pre Štegera i omogućio im da se sprijatelje sa literarno dostojnim oblicima kritike totalitarizma, i time je dijalog omogućen. Uzgred, povezivanje sa romanom Bulgakova ozbiljno dovodi u pitanje moju osetljivost oko ponešto gruboga sarkazma Štegera: on je veoma blizu sarkazma Bulgakova. Štegerov par natprirodnih junaka ima možda teži zadatak od junaka Bulgakova, i zato nije potrebno imati nijednog dekonstruisanog mučenika pred krstom, naročito ne onog najvažnijeg: njih dvoje treba da protresu, kazne i uspostave red u tranzicijskom kapitalizmu, gde su umesto satanskih izaslanika i heroja hrišćanstva nužne figure hobotnice, svemirskog broda, lažnih proroka i demonskih moćnika. Mnogo manje smešni od sovjetske demonske populacije koruptivaca, ovi imaju litararnu prednost da nose sasvim osobne, folklorne, provincijalne priče. Bulgakov je imao lakši posao upisivanja u tradiciju ruske i poljske fantastike i ekscentričnih varijanti pravoslavnih interpretacija hrišćanstva; Šteger je imao teži posao stvaranja mita o Mariboru u moru kolektivno svesne, realistički ograničene, prizemno tople i, što se imaginarija tiče, uglavnom zaleđene književne tradicije o Mariboru. Kao i najveće slovenačko pozorište na kraju romana, ceo Maribor je u obliku “hobotničkog” svemirskog broda morao uzleteti i nestati, da bi se vratio u obliku mita – koji više niko ne može odagnati. Termin hobotnica dobio je u Mariboru novo značenje, koje treba globalno zabeležiti. Tehnički, “hobotnički” svemirski brodovi (pulsari) su uveliko tema kulturnih zajednica koje pulsiraju između nauke i mašte. Drugim rečima, roman Aleša Štegera zahteva prevode, od kojih će Maribor dobiti mnogo više nego autor. A to je uobičajena sudbina stvaralaca mitova…
Priče o stvarima
Peščanik.net, 24.07.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Mossadove vragolije - 21/09/2024
- Kaos - 11/09/2024
- Kandula - 07/09/2024
