Masna brada je progovorila na državnome jutarnjem TV programu, uz sve simpatije dekoltovane spikerke: naravno da nije ništa strašno vezano za prakse srpske pravoslavne crkve, batinanje i abugrajbovsko iživljavanje su izmislili oni naši perverzni neprijatelji, koji naravno nisu pripušteni na istu TV da kažu nešto svoje; podaci su stari, a nisu ni podaci, što je prošlo nije bilo a i da jeste lepo vam kažemo da nije, i sve ostalo. Gužvara od maka, gužvara od laži, sve samo crno zrno do zrna, lepo se vidi na zubima. Laž prolazi ako je uobičajena, neutralna. No kada se uloži malo suviše neprirodnoga truda da izgleda bolje, testo padne i eto katastrofe. Tako i masna brada: u crkvi gde lome kičmu i udove to rade “sve vreme se savetujući sa uglednim psiholozima”. KOJIM? KADA? IME I PREZIME? Ne računajući besmrtno delo profesora pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu i autora knjiga iz hrišćanske psihoterapije, Vladete Jerotića, dakako: isti je već dokazao da je srpsko ludilo kvalitet, odnosno da su svi drugi narodi sem Srba, ludi. Teorija batine koja je iz raja izašla sjajno bi dopunila akademikovo delo, srušila konačno zapadnu psihoanalizu, uz nju pedagogiju i logično, ceo svetski školski sistem u kojem već skoro ceo vek nije dozvoljeno fizički kažnjavati. A onda bi zaista sve bilo mnogo jednostavnije. Zato napred akademiče, krunišite svoju bogobojažljivu naučnu misiju na ovome svetu, i dokažite da su masne brade ne samo u pravu, nego da obavljaju, najbolje što mogu,  pastirski posao kome ih učite.

U očekivanju ove knjige, oko koje se već verovatno tuku ugledni izdavači iz Banja Luke, vratimo stvari u realan prostor: sve crkve ovoga sveta manipulišu omladinom, zloupotrebljavaju decu i maloletnike, fizički kažnjavaju one pod svojom vlašću, fizički napadaju kada god vera “dozvoljava” – a nije, recimo, zabranila ubijanje tokom jugoslovenskih ratova, nego ga je podsticala. Pravoslavna crkva dakle nije ništa bolja od drugih, premda mnoge masne brade žive u uverenju da im je dat autoritet sa kojim mogu o tome lagati. Posebno kao gorepomenuta masna brada, koja je još u kontrolnom organu iste državne TV. No i za ovu i za druge crkve je najgore kada se, kao u ovome slučaju, utvrdi da su sve iste. Jedino što bi se masne brade mogle malo naučiti iz objašnjavanja šta se dešavalo u Gvantanamu – koji, da se podsetimo, nije ukinut: glavnu težinu, kao i posle otkrića događaja u zatvoru Abu-Grajb, imala je motivacija vojnika/stražara, koju im je neko utuvio u glavu. Imamo sve razloge da sumnjamo da je to učinio sveštenik u uniformi, možda u božićnoj ili uskršnjoj propovedi? Učenjem retorike iz ovoga slučaja, masne brade bi možda poboljšale svoju retoriku. Pesničke metafore malo teže naime “pasuju” uz snimke udaranja ašovom. Bolje stoji prizemna racionalizacija.

U toj tački, racionalizacija postupka batinanja i fizičkoga kažnjavanja zahteva da kontrolni organ državne TV ODMAH izbaci masnu bradu, i ne dopusti javno pojavljivanje ni njemu ni njenu srodnim dušama na neko vreme, kao jedini mogućni odgovor građanske javnosti. Šta to beše? To je onaj javni govor koji se ne obazire na roditelje: one roditelje koji bi za fizičko kažnjavanje svoga deteta mogli odgovarati pred zakonom, pa su zato “delegirali” masne brade da obave posao za njih. To bi trebalo da bude javni govor koji će se dići u zaštitu ljudskih prava i važećih zakona. Kako je međutim Predsednik upravnog odbora RTVS još jedan slavni akademik, poznat po hrabrim izjavam i zaštiti ljudskih prava, Nikša Stipčević, svaka nada je uzaludna.

Zašto mislim da je medijska obrada slučaja važnija od slučaja samoga, koji će, u slučaju da dođe na sud, verovatno završiti “pahomijanskim obrtom”? Televizija je morala skočiti na snimke koji su počeli kružiti Internetom, razotkriti ko, kada i gde, pozvati proverene stručnjake za mlade i drogu, pronaći  žrtve, intervjuisati ih tako da ne budu prepoznati, pronaći roditelje koji se možda ipak ne slažu, utvrditi kako i koliko se plaćalo to “negovanje duše”, naći paralele u sličnim ustanovama izvan planete Srbije, ukratko, istraživati. Umesto toga, eto masne brade na kafici ujutro u TV programu, da lepo i mirno objasni šta god mu padne na pamet, jer mu se može.

Mlatipop nije izuzetak, nego pravilo. Crkvena struktura potpomaže batinanje kao princip, nezakonito poslovanje kao uobičajeni postupak, nasilje kao suštinu pastirskog učenja. Crkva ne samo da se nije pokajala za svoju ratno-huškačku politiku, nego je preuzela ponašanje nekadašnje nomenklature, sa kojom je, da podsetimo, odlično sarađivala. Mlatipop je ne samo podnošljiva, nego i nužna figura crkve koja laže, jer nije u stanju da se pogleda, vidi i pokaje. Svi koji  joj veruju su sami krivi.

Peščanik.net, 06.06.2009.

Srodni linkovi:

Svetlana Lukić – I mač i krst

Bojan Tončić – Ubistvo narkomana

Miša Brkić – Zaštićene ubice

Peščanik – Crna Reka, iz arhive beležnica za radio emisiju

Goran Miletić – Bensedin i probiotik

Mirko Đorđević – Ikona i gvozdena ćuskija

Svetislav Basarav – Pop, učitelj i mučitelj

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.