Paranoja je majka, foto: Slavica Miletić
Paranoja je majka, foto: Slavica Miletić

Nije to neka moja tema, ali sedim i čekam da se vakcinišem, pa o čemu drugom nego o osujećenom državnom udaru? Dakle, da li je verovatno da je gospodin Vučić obavio preko 1.500 razgovora u, recimo, godinu dana. Mnogo je za televizijska pojavljivanja, mada nije nedostižno, za telefonske razgovore nije. Je li mnogo da ih je toliko snimljeno? Zašto, mislim da je pravo pitanje, ne bi bili snimljeni?

U bezbednost, posebno tajnu, se ne razumem. Ali kako sam pratio skandal nesretne gospođe Klinton, a potom skandale gospodina Trampa, razumeo sam da postoji javni interes za razgovore, ne samo telefonske, ljudi na vlasti. A računam da nije sporno da je gospodin Vučić na vlasti. Tako da je bar država (šta država, Srbija) zainteresovana da zna sa kim i o čemu razgovara njen šef. Pa čak i građani, kolikogod neverovatno to zvučalo. A trebalo bi da isti interes da se njegovi razgovori snimaju ima i sam šef države iz javnih, a i iz privatnih razloga. Zašto?

Verovatno iz više razloga, ali ja sam u ovoj materiji amater, pa mi padaju na um dva. Jedan jeste da bi se zaštitila država od eventualnih političkih ili poslovnih dogovora sa bilo kim; od Putina do vođa navijačkih grupa. Ne znam da li postoje zapisi o tim i takvim razgovorima ne samo gospodina Vučića već i drugih osoba na vlasti. A ako su ti razgovori obavljani telefonom, onda je verovatno najbezbednije i da se snime. Ovo je u državnom (i nacionalnom, da ne zaboravim) interesu jer druga strana može da kaže da je postigla neki dogovor ili dobila saglasnost u telefonskom razgovoru sa šefom države ili nekim drugim na vlasti i da zahteva izvršenje. Mogli bi predstavnici vlasti, kako se kaže u Americi, da budu ucenjivani.

Drugi razlog da se razgovori snimaju jeste da se štiti sam šef države čak i ako je on država (i Srbija, što je čini se sada sinonimno). Jer sagovornik u telefonskom razgovoru svakako taj razgovor snima. Recimo, primera radi, da je razgovor o sastavu fudbalskog tima ili čak reprezentacije. I šef države ima predlog, koji sagovornik shvati kao zahtev. I tim izgubi. Svakako bi bilo u interesu šefa države da kaže da je on samo vodio uobičajen fudbalski razgovor, u kojem svako naravno sastavlja tim. Ali da nije zahtevao da se na levom krilu nađe baš taj fudbaler koji je promašio gol.

Isto, naravno, važi i za razgovore sa Putinom i sa vođom neonacista ili zagovornika legalizacije marihuane. U interesu je vrhovne vlasti da se zna šta je sa kim razgovarao kako bi se zaštitio od snimaka i interpretacije njegovih sagovornika.

Da li se to odnosi i na privatne razgovore? Gospođa Klinton je objašnjavala da ima pravo na privatnost, što je nesumnjivo tačno. Pitanje je, naravno, bilo kako mi znamo da su razgovori strogo privatni, da im je sadržaj privatan, kada nisu snimljeni? Tako da nema neke velike štete ako se snimci privatnih razgovora brišu naknadno, a ne takoreći pre nego što su obavljeni.

Biti šef države, biti Država i Srbija, zahteva i neke, male svakako, neugodnosti.

Konačno, ako bi neko hteo da izvrši državni udar, koja bi mogla da bude korist od snimljenih razgovora šefa države? Opet, nisam neki stručnjak za državne udare, ali kao čitalac Makijavelija čini mi se da je mnogo važnije snimati razgovore zaverenika nego onoga koga bi zaverenici da skinu sa vlasti. Osim ako je država ili Srbija toliko slaba da bi mogli da je sa vlasti oteraju snimci skandaloznih telefonskih razgovora.

Posebno ako je reč o privatnim razgovorima. Ali bi, naivna je misao, bilo korisno građanima da znaju sadržaj razgovora šefa države sa političkom i poslovnom sadržinom. Da se zna šta radi. Ako ne odmah i ako ne neposredno, onda bar tako da se šef države može pozvati na odgovornost. Recimo na izborima.

Peščanik.net, 12.03.2021.

Srodni link: Vesna Pešić – Priče za veliku decu


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija