Jezik

Teško je dovoljno naglasiti važnost uloge koju nedovoljno poznavanje stranog jezika ima u životu migranta. Bugari nemaju prevelikih kulturoloških problema u integraciji: religija kod njih ne igra važnu ulogu, svakodnevni život grade na imitaciji zapadnih modela i rodni odnosi se ne razlikuju značajno. Zbog toga je jezik tako velika kulturološka smetnja.

Procenat Bugara koji ne znaju nijedan strani jezik kreće se između 40 u 50 posto.[1] Naravno, ovo ne znači da je znanje stranog jezika testirano kod preostalih 50 ili 60 posto: dobro je poznato jako loše stanje u bugarskim školama stranih jezika. Za veliku većinu pripadnika starije generacije, školovanih u doba socijalizma, strani jezik je bio ruski, a on svakako nije od pomoći u zemljama EU. Takođe iz te brojke moramo oduzeti deset posto bugarskih građana čiji je drugi jezik turski ili neki drugi balkanski jezik. Ako statistiku ostavimo po strani, postoji strukturlalni faktor koji značajno smanjuje vladanje jezikom: uz male izuzetke, mladi Bugari ne uče jezike glavnih imigracionih zemalja – Španije, Italije i Grčke. Rezultat je jednostavan ali zastrašujući. U većini slučajeva, jezik se uči na licu mesta tokom bolnog, privremenog i marginalnog boravka.

Taj se problem može ilustrovati vrlo konkretnim zapažanjem. Naš tim je bio iznenađen podatkom da je u Italiji mesečna plata Rumunki koje brinu o starima za sto evra viša od plate koje dobijaju Bugarke. Kada se radi o platama od 600 do 700 evra, to je značajna razlika. Iza kulturoloških objašnjenja i stereotipa krije se sasvim običan razlog: Rumunke su znale nešto italijanskog zbog srodnosti dva romanska jezika, što ih je, uz druge jednake uslove, činilo uspešnijim negovateljicama. Iz razgovora sa zidarima koji su radili u Španiji[2] saznali smo da ovladavanje stranim jezikom u meri potrebnoj za pregovaranje sa poslodavcem bez pomoći drugoga podiže platu do 50 procenata, jer ne mora da se plati „provizija“ posredniku.

Bugari u inostranstvu često uzimaju proviziju za nalaženje posla pridošlicama, a ponekad im čak izdaju bedne prostorije koje i sami iznajmljuju.[3] Čuli smo brojne priče o tome kako Bugari pljačkaju novopridošle zemljake tokom prve noći, što je vrlo neprijatno za ljude koji sav svoj novac nose sa sobom. Otuda i ambivalentan stav prema zemljacima: s jedne strane „to samo Bugari mogu da urade“, „takvi smo ti mi, uvek jedan drugome radimo o glavi“. S druge strane „Bugarin je ipak Bugarin“, „nemaš nikog drugog da ti pomogne“.

Uloga posrednika nije ograničena samo na jezik: glavni je zadatak pružiti pomoć u zaobilaženju zakona, pošto posrednici poznaju njegove rupe i sive zone. Ovo je naročito važno u južnoevropskim destinacijama, gde nijedan dokument i nijedna preporuka ne mogu da zamene lični kontakt. Tamo gde se radnici uvek zapošljavaju nakon procene licem u lice, treba vam neko da vas fizički odvede vašem budućem šefu. Posrednici su često stariji imigranti koji su prošli kroz inicijaciju polulegalnog života, na primer Afrikanci ili Albanci u Italiji ili Latinoamerikanci u Španiji. Oni kod istočnoevropljana podstiču rasističku krizu identiteta sličnu „bedi položaja“ (misères de position) koju je Burdije prepoznao u francuskim predgrađima, gde se lična nesreća meri predrasudama („Ovo je dno dna, nekakvi crnci mi šefuju!“) Drugi fenomen je pojava neznatne regionalne solidarnosti Balkanaca, gde se Srbi, Hrvati ili Turci koji su se već snašli brinu o bugarskim pridošlicama. Za razliku od posrednika iz Afrike, Srbin nosi određenu emocionalnu težinu: može vas iskorišćavati, ali ipak je to „naš čovek“. Čudno je da do post-socijalističke solidarnosti (npr. između Rusa i Poljaka) retko dolazi, možda zbog razlike u odnosu sa Evropskom Unijom koja je došla do izražaja u zemljama istočnog bloka nakon rušenja komunizma.

Tele-porodice

Postoji još jedno ograničenje slobodnog protoka ljudi, novca i robe koji liberalizam ne sme da ignoriše – porodica. Za porodicu vas vezuje nešto više nego ugovor. U tom smislu, postavljaju se ozbiljna pitanja o globalnoj mobilnosti.

Kako da muž i žena istovremeno nađu posao? Ovo se obično ne dešava i par može da provede i do deset godina odvojeno, u očekivanju da će onaj supružnik koji je otišao dovesti za sobom celu porodicu kad se jednom stabilizuje. U međuvremenu, pare se šalju kući, a iznos zavisi od prihoda. U većini slučajeva sto evra mesečno se smatra pristojnom sumom. U nekim slučajevima, odlazak je rezultat bračne krize, u drugim odlazak pokreće krizu i javljaju se paralelne veze.

Neočekivan detalj jeste relativno visoka starosna dob emigranata. U grupi koju definišemo kao „niske“ migrante, iznova smo nailazili na sledeći slučaj: neko se oženi ili uda, dobije dete, a potom emigrira između tridesete i četrdesete godine. Verovatni razlog je produžena adolescencija Bugara: mladi dugo žive sa roditeljima, tek se u braku suočavaju sa životnim problemima a onda za njih traže čudotvorna rešenja. Naravno, uzroci odlaska deluju simultano: rodite dete a onda vas neodgovorni poslodavac otpusti.

Što se tiče dece, ona su, naravno, za migrante nepotreban teret. Njih ne pokrivaju inostrani sistemi socijalne zaštite, i zbog njih su migranti mnogo ranjiviji na svaku vrstu administrativne i policijske kontrole. Nakon što majka ode,[4] dete ostaje s babom, koja uz kontrolu i pažnju dobija i finansijsku podršku za „kuću u kojoj dete odrasta“. Ali ovo nije stari običaj usvajanja: majka je svakodnevno prisutna u životu svog deteta kao nova, globalna tele-majka, koja zove mobilnim telefonom uz karticu sa posebnim popustom ili, kod onih uspešnijih,  plače i smeje se na komputerskom monitoru preko Skajpa. Pita sina šta je jeo za doručak ili da li je uradio domaći, prekoreva ga, preti kaznama na daljinu, obećava nagrade; ukratko, aktivno učestvuje u podizanju deteta. Drame koje se odvijaju kad se takva tele-deca konačno ponovo susretnu sa majkama vrlo su bolne: očigledno je da tehnologija još uvek ne može da zameni fizičko prisustvo; roditelj se idealizuje i pretvara u fantazam.

Zapravo, deca su ključna u ideologiji migranata. Činjenicu da su ostavljena bez roditelja dugi niz godina (često tokom najtežeg perioda u životu) deca u svojim biografijama predstavljaju kao žrtvovanje „za njihovo dobro“. Roditelji emigriraju da bi deca sve imala, da bi mogli da uštede i kupe im stan, da bi im se deca jednog dana pridružila u inostranstvu. Pa ipak, deca sa kojom smo razgovarali, deluju daleko manje spremna da putuju nego njihovi roditelji. Migracija je nekako teška, zastrašujuća, degradirajuća; kod kuće je bolje.

Naravno, najbolji način da se integrišete u nepoznatu sredinu jeste da sklopite brak. Videli smo vrlo mali broj takvih slučajeva, bilo zato što su ti ljudi izašli iz bugarske zajednice ili zato što se ne uklapaju u definiciju proučavane grupe: oni koji sklapaju brak obično mogu da komuniciraju, imaju prijatelje i rođake. Endogamija kod Bugara u inostranstvu (i kod ostalih emigrantskih skupina uopšte) najčešće je rezultat nespremnosti da se investira u komunikaciju, da se troši novac na pozivanje gostiju, na kupovinu poklona, na prilagođavanje kulturnom životu zemlje. Pitao sam ispitanike u Rili, bugarskom gradu čiji stanovnici sistematski emigriraju u Pamplonu, da li su ikada gledali borbe bikova koje tamo privlače toliki broj turista. Odgovarali su da nisu, praznike u vreme borbi bikova koristili su za odlazak u Bugarsku, pošto tada mogu da dobiju slobodne dane. Jeftinije je popiti pivo iz supermarketa na klupi u parku i slaviti Novu godinu u stanu. Problem nije samo u tome što se tako ne uči jezik (ovi ljudi su bili toga svesni), već i to što se tako ostaje izvan društvenih mreža i ne stvaraju se veze i prijateljstva.

Dvostruki život

Slika koju otkriva ova studija je prilično deprimirajuća. Susreli smo ljude koji svoje živote dele na pola: s jedne strane – težak rad, štednja, poniženje; s druge strane, dokolica, trošenje, ponos. Sličnu promenu je donela podela rada i slobodnog vremena do koje je došlo u devetnaestom veku sa industrijskom revolucijom. Danas ova podela nije samo vremenska već i geografska: čovek odlazi u inostranstvo da radi, a dolazi kući da troši. U izvesnom smislu, turisti iz bogatih zemalja kreću se u suprotnom pravcu, ali prateći istu matricu. U slučaju verzije „na daljinu“ – neko radi u inostranstvu a njegovi rođaci troše kod kuće.

Ivaylo Ditchev, Eurozine, 27.06.2008.

Original in Bulgarian
Translation by Todor Petkov
First published in Critique & Humanism 25 (2008) (Bulgarian version)
Contributed by Critique & Humanism
© Ivaylo Ditchev/Critique & Humanism
© Eurozine

S engleskog preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 22.11.2008.

———–    

  1.  Dnevnik od 22. 2. 2007. kaže 41 posto, a Darik Radio 26. 1. 2007, 44 posto.
  2.  Razgovori su vođeni u gradu Rili na jugu Bugarske.
  3. Najživopisniji slučaj bio je čovek u „bugarskom“ predgrađu Milana.
  4. Za razliku od tradicionalnog odlaska na rad u devetnaestom veku (gourbet), nova migracija je sve više feminizirana: 60 procenata mobilne populacije čine žene, a u odredištima poput Italije i Grčke znatno više.