Kultura poricanja

Nije trebalo da ispadne ovako. Trebalo je da živimo u svetu u kojem nas temeljno, racionalno, naučno akumuliranje znanja vodi ka boljem životu. To je bio san prosvetiteljstva i temelj savremenosti.

Ali mnogi događaji su poremetili ovaj san. Ne moramo se složiti s Teodorom Adornom ili Zigmuntom Baumanom da je holokaust bio apoteoza nehumane prosvetiteljske racionalnosti da bi smo priznali da se naučno zasnovana birokratija može zloupotrebiti za kontrolu i ubijanje miliona ljudi. Ne moramo biti radikalni borci za zaštitu životne sredine da bismo shvatili da rezultati naučnog napretka mogu dovesti do neželjenih posledica, od talidomida do DDT-a. Čovek ne mora da bude Ričard Dokins da bi primetio porast verskog fundamentalizma i shvatio da prosvetiteljstvo nije uhvatilo korena u mnogim delovima sveta.

Ali jedan od najozbiljnijih problema racionalnog, naučnog prosvetiteljstva jeste činjenica da se ono može okrenuti protiv sebe, kao u slučaju kada se ustanovljeni naučni konsenzus napada u ime nauke. Primeri ovakvog podrivanja prosvetiteljstva mogu se primetiti u kvaziakademskim tvrdnjama da u Drugom svetskom ratu nije bilo holokausta, da se drugi genocidi, poput jermenskog, nikada nisu dogodili, da su klimatske promene mit, da HIV virus ne izaziva sidu, da je evolucija laž. Takvi primeri se mogu naći i u pokušajima interesnih grupa – korporacija, političara i elita – da ospore neugodne naučne dokaze.

Iako nijedna od ovih kampanja još nije uspela da potpuno preokrene konsenzuse koje napada, mnoge od njih su postigle značajne pobede: holokaust se negira u velikom delu islamskog sveta i to ide na ruku ekstremističkim stavovima prema Izraelu; poricanje genocida nad Jermenima ojačalo je šovinističku stranu turskog nacionalizma; „klimatski skepticizam“ u Americi doprineo je sprečavanju donošenja odgovarajućih propisa za vreme Bušove vlade; kreacionizam i inteligentni dizajn su dominantne teorije u velikom delu Amerike.

Govorim o problemu kulture poricanja. Kultura poricanja predstavlja sistematski, institucionalizovani pokušaj poricanja čvrstog konsenzusa, uspostavljenog naučnim metodama. Poreklo izraza denialism nije poznato, ali se on često koristi u blogosferi kada se govori o nizu organizovanih kampanja poricanja.

Kultura poricanja ima bogatu istoriju. Njeni koreni se mogu naći u pojavama poput devetnaestovekovnog „zeteticizma“ – pokušaja da se dokaže kako je zemlja ravna ploča, pokušajima kralja Leopolda II da opravda belgijski kolonijalizam u Kongu početkom prošlog veka, i nešto skorijeg pokušaja duvanske industrija da nakon Drugog svetskog rata kompromituje naučni konsenzus o štetnim efektima pušenja. Kultura poricanja je prepoznata i imenovana tokom predsedničkog mandata Džordža W. Buša, čija je vlada podržavala poricanje globalnog zagrevanja, a tome je značajno doprinelo i ono što je Kris Muni u svojoj istoimenoj knjizi nazvao „republikanskim ratom protiv nauke“.

Kultura poricanja nije samo refleksno odbijanje da se prihvati istina. To je svesni i često dobro osmišljeni pokušaj stvaranja naučnog simulakruma – koji su Erik Konvej i Naomi Oreskes u svojoj knjizi Prodavci sumnje^[1] nazvali „naučnim potemkinovim selima“. Kultura poricanja koristi čitav arsenal akademskih pomagala – fusnote, naučnu periodiku, institucije – što samo po sebi predstavlja nenamerno odavanje priznanja značaju prosvetiteljskog metoda. Poricatelji i njihovi suparnici podjednako poštuju ubedljivost nauke i erudicije.

Borba protiv kulture poricanja je podjednako teška kao i razumevanje kompleksnosti ljudskog uma. Možda je najefektniji odgovor na kulturu poricanja briga o tome da se naučno istraživanje sprovodi po najvišim standardima. Skandal sa imejlovima naučnika sa Univerziteta Istočne Anglije pokazao je kakve posledice po svoju reputaciju mogu da dožive naučnici kada postupaju ishitreno. Ali uvođenje reda u naučna istraživanja je samo početak procesa. Veći problem predstavlja pitanje kako odgovoriti na tvrdnje poricatelja.

U prvim borbenim redovima su „razotkrivači“ koji pobijaju teze poricatelja. Majkl Šermer, osnivač američkog Društva skeptika i glavni urednik časopisa Skeptic, Ben Goldejkr u Britaniji i brojni skeptički blogovi svojim neumornim trudom neprekidno i ozbiljno preispituju tvrdnje poricatelja.

Jedan od najvažnijih uspeha razotkrivača je identifikovanje tehnika koje poricatelji konstantno koriste u raznim oblastima, od medicine (poricanje side) do istorije (negiranje holokausta). Primer za ovo je lista „pet najčešćih taktika za stvaranje konfuzije“ Marka i Krisa Hufnejgla sa sajta denialism.com (sa mojim primerima u zagradama):

– Zavera (npr. „napade na Svetski trgovinski centar je organizovao Mosad da bi ojačao poziciju Izraela“)

– Selektivnost (npr. fokusiranje na rast glečera na nekim kopnenim lokacijama na Grenlandu, ignorišući masovno otopljavanje glečera i činjenicu da su neki stručnjaci predvideli rast glečera na kopnu)

– Lažni eksperti (npr. „izveštaj“ Freda Lučera o gasnim komorama u Aušvicu, u kom se navodno otkriva da za ubijanje Jevreja nije korišćen ciklon B. Lučer je elektrotehničar a ne forenzičar)

– Nemoguća očekivanja (poznatija kao „pokretne stative) (npr. nedostatak „prelaznih fosila“ koji premošćuju jaz u evolutivnom lancu je dokaz da je teorija evolucije netačna)

– Opšte logičke greške (npr. neuspeh u proizvodnji vakcine protiv side je dokaz da sida ne postoji).

Ne samo što poricatelji koriste slične metode, već su isti ljudi često aktivni u više oblasti. U svojoj detaljno dokumentovanoj genealogiji kulture poricanja, Prodavci sumnje, Konvej i Oreskes pokazuju da su ključne ličnosti u poricanju globalnog zagrevanja poznate još iz projekata finansiranih od strane duvanske industrije, koji su pokrenuti da diskredituju dokaze o povezanosti pušenja i raka. „Duvanska strategija“ je korišćena za „čitav niz ekoloških i zdravstvenih problema, poput štetnosti azbesta, pasivnog pušenja, kiselih kiša i ozonskih rupa“, a sada i globalnog zagrevanja. Grupica naučnika zaljubljenih u teoriju slobodnog tržišta, kao što su Fred Singer i pokojni Fred Sits, samo su menjali thinktankove i lobističke grupe, pokušavajući da poseju sumnju u naučno ustanovljene konsenzuse, blateći druge naučnike, a da za to vreme nisu sprovodili sopstvena istraživanja. Čak iako nisu preokrenuli zaključke – nisu ni mogli, jer nisu nudili alternativna objašnjenja za teorije koje su osporavali – uspeli su da stvore utisak u medijima i kod političara da naučni zaključci nisu konačni i da postoji debata tamo gde je nema.

Kultura poricanja je delimično posledica nemilosrdne brzine savremenog života. U knjizi Denialism, Majkl Spekter tvrdi da je sve brži naučni napredak, uz dobro poznate primere pogrešnih naučnih zaključaka, proizveo iracionalni strah od nauke. Po njemu je kultura poricanja rezultat potrebe da se s ovim strahom izborimo odbacivanjem naučnog progresa i istraživanja.

Nekontrolisanost kulture poricanja ume da dovede aktiviste i naučnike do očajanja. Džordž Monbiot je u svom martovskom članku u Guardianu rezignirano zaključio: „Možda moramo da prihvatimo da ne postoji jednostavno rešenje za nepoverenje javnosti prema nauci. Borba oko klimatskih promena nas uči da što jasnije predstavite problem, to ćete više ljudi odbiti. Ako ne žele da znaju, do njih niko i ništa ne može dopreti. Na to se svodi moj životni rad.“

Ovakvo očajanje se može razumeti, ali ono otkriva ograničenost borbe protiv kulture poricanja. Oni koji se bore protiv poricanja obično spadaju u racionalističke razotkrivače ili u posvećene aktiviste. Nijedna od ove dve grupe ne ume da prodre u dublje razloge kulture poricanja.

Australijanski ekološki aktivista Klajv Hamilton u svojoj novoj knjizi Rekvijem za jednu vrstu: Zašto ne prihvatamo istinu o klimatskim promenama, korene poricanja pronalazi u našim najdubljim nadama i strahovima. Hamiltonova teza glasi da je, od neuspeha samita u Kopenhagenu 2009, efikasna borba protiv klimatskih promena sada gotovo nemoguća. Za to ne krivi samo poricatelje, već i poricanje onih koji prihvataju istinu o antropogenom globalnom zagrevanju. Globalno zagrevanje pokazuje da je čitav način života u savremenom svetu neodrživ i da se mora radikalno promeniti. To je svima nama jednostavno previše šokantno, mi to ne prihvatamo i nadamo se da će nas relativno beznačajni postupci (poput „zelenog konzumerizma“) spasiti i da klimatske promene ionako neće biti previše strašne. Sve to, kako Hamilton tvrdi, izaziva jedno sveopšte poricanje.

Delovi teksta Kit Kan Harisa, The New Humanist.

Eurozine, 25.05.2010.

Original in English
First published in New Humanist
Contributed by New Humanist
© Keith Kahn-Harris
© Eurozine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 27.06.2010.