Evropska reforma univerziteta 
Deset predloga u potrazi za odgovorom

 

1. Evropska reforma univerziteta, kako je definiše Bolonjska deklaracija („bolonjska reforma“), uspešnija je od tradicionalnog evropskog sistema u nadmetanju sa američkim univerzitetima na svetskom akademskom tržištu.

Ovo je bilo jedno od glavnih objašnjenja za usvajanje Deklaracije i sprovođenje reformi. Ali za sada ne postoji nijedno istraživanje koje analizira rezultate reforme u okviru nadmetanja sa američkim univerzitetima. Posmatrano iz amfiteatarske perspektive, ništa se nije promenilo u odnosu „nas Evropljana“ i „njih Amerikanaca“. Protesti u Francuskoj, Nemačkoj ili Italiji ne pokazuju poverenje profesora i studenata u efikasnost novog sistema.

2. Ovakav sistem organizacije obrazovanja bolje pristaje preduzetničkom tipu univerziteta – privatnim ustanovama koje finansiraju velike kompanije i industrije.

Možda. Po svemu sudeći, primer Amerike to potvrđuje. Međutim, ako je zaista tako, onda treba da se reformišu brojni običaji koji čine staru evropsku tradiciju i koji opravdavaju i daju prednost „humboltovskom“ univerzitetu, posvećenom naučnom istraživanju i slobodnoj misli, nezavisno od tržišta. Očigledno je da evropski univerziteti – koji su endemski nedovoljno finansirani jer se najčešće oslanjaju na državu – sada gledaju da obezbede investicije iz nekih atraktivnijih ekonomskih izvora. Međutim, u vreme krize, situacija je mnogo komplikovanija.

Ono što u Americi predstavlja tradicionalnu saradnju sa uspešnim poslovnim svetom, u Evropi bi se moglo pretvoriti u prihvatanje zahteva tržišta sa kratkoročnim ciljevima, kao na primer: „Dajte nam 1.000 elektroinženjera sledeće godine, jer nam samo to treba, a mi ćemo vam za to dati novac!“ Rezultat će biti univerzitet bez vizije i bez dugoročne naučne i etičke strukture, i one naučne grane koje ne zanimaju poslovni svet mogle bi da nestanu, na primer  – proučavanje mrtvih jezika, umetnosti, istorije itd. To je bleda kopija američkog preduzetničkog modela.

3. Svršeni studenti ovakvog univerzitetskog sistema bolje su pripremljeni za kasnije akademsko istraživanje i dalje školovanje.

Nije tako. Ako bolonjska reforma znači da je nastavni program oblikovan prema sada već čuvenom „modelu 3B2M3D“ – tri godine za diplomu, dve za master i tri za doktorat – i da se sadržaj kurseva kreira pre svega kao odgovor na potrebe tržišta rada, onda se moramo složiti da broj godina studija nije nikakva garancija kvaliteta; da je period za doktorat prekratak za adekvatnu naučnu obuku na naprednom nivou; i da, budući da glavni pokretač naučnog napretka nije neposredno tržište, novi sistem ne podstiče obrazovanje za osnovno istraživanje. Zapravo, za sada je teško proceniti odnos između restruktuiranja obrazovnog procesa i poboljšanja konkretnog sadržaja – „bolje“ načina za predavanje tog i tog predmeta. Drugim rečima, može se „dobro učiti“ i u starom sistemu, uz adekvatan kvalitet predavača, nastave i etike.

4. Svršeni studenti ovakvog univerzitetskog sistema lakše će se snaći na tržištu rada.

Da i ne. Svršeni studenti prvog trogodišnjeg kruga će možda brže naći posao, jer mogu da se nadaju samo manje odgovornim radnim mestima i poslovima koji su nesigurni i slabo plaćeni. Takvih poslova je oduvek bilo dovoljno, a fakultetski obrazovani ljudi više nisu za njih prestručni. Za odgovornije poslove, kao što su srednjoškolski nastavnik, lekar, inženjer, analitičar, IT stručnjak itd, školovanje se mora nastaviti još nekoliko godina, kao i u starom sistemu.

5. Bolonjski sistem povećava profesionalnu nesigurnost mladih na tržištu rada.

Ne. Samo delimično otklanja auru neuspeha. Ovaj sistem omogućava studentima da se odmore od studija kad god žele i da školovanje nastave nakon duže ili kraće pauze. Zamišljeno je da fleksibilnost ovog sistema prilagodi školovanje životnim okolnostima svakog pojedinca, za koga je završetak studija akademski ekvivalent ličnog egzistencijalnog projekta. Ova novina znači da se ni jedno ni drugo neće više „zvanično“ kažnjavati; kao da se „lenštine“ oslobađaju osećanja krivice.

6. Diplome stečene u ovom sistemu se lakše priznaju na drugim univerzitetima koji su uveli isti sistem.

Da i ne. Pošto sprovođenje bolonjske reforme ne podrazumeva i standardizaciju procesa sticanja diplome na evropskom nivou, problem priznavanja stranih diploma na državnim univerzitetima– dakle, većini evropskih univerziteta – i dalje će se rešavati bilateralnim sporazumima koje sklapaju pojedinačne države. Podudarnost programa bi mogla olakšati priznavanje diploma, ali se to ne dešava po automatizmu. Što se tiče privatnih univerziteta, kojih je u Americi većina, oni mogu da priznaju kakve god diplome hoće. Njihovi kriterijumi su vrlo različiti i obično daju prednost sposobnosti kandidata, a ne univerzitetu  sa kog dolazi.

7. Uvođenje bolonjskog sistema će u narednim godinama znatno smanjiti odliv mozgova iz Evrope u obrazovne i istraživačke institucije u Americi.

Hajde da se ne zavaravamo. Istraživanja iz prethodnih decenija pokazuju da se moraju preduzeti radikalne mere kako bi se ovaj egzodus sprečio; međutim, pravi razlog zašto dobri stručnjaci i nadareni studenti odlaze u Ameriku ne krije se u američkom nastavnom programu, već u njihovom  atraktivnom akademskom  sistemu. On je mnogo bolje finansiran, decentralizovan, lišen gerontokratskih struktura, mobilniji i spremniji da ulaže u osnovna istraživanja, uključujući i istraživanja u oblastima koje nisu direktno vezane za ekonomski profit. Na evropskim univerzitetima ova pitanja su još uvek problematična, a inicijative u reformisanju univerzitetskog istraživanja (kao, na primer, u Francuskoj) su u najboljem slučaju upitne.

8. Bolonjska reforma je propala, mora se radikalno promeniti ili se moramo vratiti na sistem koji smo tako neoprezno napustili.

Upravo ovo tvrde vođe protesta u zapadnoj Evropi poslednjih godina. Čak i stručnjaci koje nazivaju „reformskim ekspertima“ priznaju da novi sistem pruža vrlo malo fleksibilnosti i da improvizovana prilagođavanja donose brze popravke, a ne dugoročna rešenja. Ali za sada, u današnjim ekonomskim uslovima, troškovi dalje reforme ili restauracije su neprihvatljivi.

9. Bolonjska reforma je rezultat ozbiljnog razmišljanja ljudi na odgovornim položajima u strukturama evropskog visokog školstva o nužnosti modernizacije univerziteta na starom kontinentu kako bi se oni uspešno izborili sa izazovima današnjice.

Možda je to i počelo kao rezultat „ozbiljnog razmišljanja“, sa svim kompleksnostima, nepoznanicama i nerešivim zagonetkama koje takvo razmišljanje podrazumeva. Međutim, budući da je reforma nametnuta s vrha, profesori su je razumeli kao obavezno restruktuiranje koje se opravdava rečima „po nalogu EU“, rečima koje se ne koriste samo u Rumuniji, gde zakonodavna promena uvek dolazi pre refleksije, ili je najčešće potpuno zaobilazi. Profesori se nisu osećali uključenim u reformu, već su samo morali da trpe njeno sprovođenje. Najopasnija posledica je to što oni nju i dalje doživljavaju kao strano telo, kao izum nekih „briselskih birokrata“, aktivista i rukovodilaca u upravi visokog školstva.

10. Bolonjska reforma više odgovara masovnom obrazovanju, koje nam je danas potrebno, ako želimo da podignemo društveni nivo profesionalne sposobnosti.

Ovde treba biti oprezan. Kvantitet nikad nije, sam po sebi, garancija kvaliteta. Iluzija je da postoji univerzitet koji omogućava visoko obrazovanje masama, dok je istovremeno i institucija za akademsku elitu. Pošto ne može da istovremeno obavlja obe funkcije, rizikuje da ne obavi ni jednu. Ako se univerziteti redizajniraju kao post-srednjoškolske, brze profesionalne škole, njihova elitistička komponenta će nestati; a ako se želi postići blagostanje kroz efikasnost srednje klase koja je dobro obučena za širok spektar zanimanja, onda se značajni naučni, tehnološki i kulturni napredak može očekivati samo od intelektualne elite. Dostupnost visokog obrazovanja je logičan cilj, ali se on ne sme demagoški povezivati sa kvalitetom obrazovnog sistema.


Jedan urbani mit

Urbani mitovi – više od nepotvrđenih glasina, manje od neupitne stvarnosti – cirkulišu i akademskim svetom. Obično su odraz konfuznih strahova i intuicija, ali koliko god bili krhki, uspevaju da imenuju „neispričane“ stvari kroz priče. Ova sa kojom bih ja završila svoj komentar o bolonjskoj reformi provlači se kroz akademske skupove poslednjih deset godina. Prema toj priči, inicijatori reforme nisu želeli da poprave sistem visokog školstva, već naprotiv, da na tržište rada pošalju nedovoljno obučene mlade ljude, kojima bi, da bi postali pravi stručnjaci, bio potreban dodatni period obuke i koji bi u prvo vreme dobijali samo kratkoročne poslove uz male plate. Oni ne bi predstavljali ni pravu pretnju starijoj generaciji, naročito onima rođenim nakon Drugog svetskog rata. Ovi „bejbi-bumeri“, koji se sada približavaju penziji, i koji zadržavaju svoje pozicije i podižu starosnu granicu za odlazak u penziju, manje će koštati privrede koje su sada u krizi. Ogromna većina odgovornih za kreiranje i sprovođenje „bolonjske reforme“ pripada toj generaciji.

 
Ioana Bot, Eurozine, 01.07.2010.

Original in Romanian
Translation by Monica Mircescu
First published in Dilema veche 290 (2009) (Romanian version)
Contributed by Dilema veche
© Ioana Bot / Dilema veche
© Ioana Bot
© Eurozine

Sa engleskog preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 19.07.2010.

Leave a Reply