čovek viđen s leđa, sedi pored žbunja

Foto: Predrag Trokicić

Sanjao sam nekadašnju devojku. Vratio sam se u 72. godinu 20. veka. Znate i sami kakav može da bude san. A onda sam se probudio i onako zgužvan i naboran ušao u kupatilo. Upalio sam svetlo, stao pred olinjalu i zamagljenu špiglu i gledao nepoznatog čiču koji je isto tako buljio u mene. Jesam li to ja? Ili nešto mnogo gore!

Moj život je pun paučine i uspomena koje ne pomažu. Čamotinja, kako bi rekli očajnici, u nemoći da razaznaju šta mu je zaista to.

Rešio sam da negde odem. Ranac na leđa, na primer, imam planinarsko iskustvo, sam sa sobom i divljim zverima ako se one ne prepadnu mene. Nikome se ne bih javljao, što je sasvim nevažno, jer me niko ne bi ni tražio. Ali sam odustao od te pustolovne zamisli. Izgubiću orijentaciju, neću umeti da se vratim. Nemam ni gde, zar da se vratim tamo odakle bežim?

Da dižem ustanak protiv nenarodnog režima? Svi moji preci su tako započeli svoje borbe i završili u zatvorima novih vlasti za koje su se borili. Ali ja nikoga ne mogu da povedem, niti znam da li se ta stvar još podiže, niti bi bilo ko krenuo za mojom mlakom pobunom. Više ne posedujem vatrene stvari, teško da bih sabrao dovoljno populacije i čvrstog materijala za ritualno kamenovanje zilkovaca.

Ni vlast ne bi primetila da smo krenuli, niti bi na nas poslala jake vladine snage. A to bi bilo ponižavajuće. Ustanak koji ne bi zapazili ni oni protiv kojih je dignut.

Onda mi je sinulo: prijaviću se za zadrugu br. 2. Pratio sam i zadruge i parove, ranije onog Orvelovog brata u srpskoj verziji. Pisao sam pisma plavuši koja je ostavila muža, jer je on, bednik, u njenom prisustvu naskakivao na drugu. Vezao sam se za nju, nadao sam se da misli na mene, iako me ne poznaje. Nadao sam se da ću biti njen vitez koji je spasava od nevernog muža grubijana. Mlad, snažan, neodoljiv, neumoljiv. Nesavladiv. Tako sam sebe video.

Noćima nisam spavao, gledao sam kako je Miki iz Kupinova, pčelar po osnovnom zanimanju, pred gledalištem zaskočio jednu, izašle slike svuda, pa ga je njena familija skolila da je ženi. Kad je već javno upropastio patrijarhalno odgajanu curu, naivno i nevino stvorenje, Miki mora da ispadne čovek, a ne baraba.

Da priznam, mene u Zadrugu 2 ne vuče izvesnost seksa, više ne pamtim kako se to u moje vreme zvalo. Ja sam to prevazišao još u ranoj starosti. Moja odluka došla je posle nadahnutog govora Željka Mitrovića, koji je uzvišeno besedio, kao da sam mu lično diktirao: „To će biti renesansni barok, sa puno brodova, to će biti rokoko, sa stilom madam Pompadur, tu će biti ritualnih seča nevernih ženskih glava, kao u doba Henrija Osmog, biće razvrata, platonske ljubavi i kurtizanskih replika, gostovaće Madam Bovari, kao i Gargantua i Pantagruel, dolaziće Rističević, Palma i Macura, čitaće se smerna dela Markiza de Sada – 120 dana Sodome, u suštini, pretežno sa svim onim moralnim, čednim i čestitim što obeležava našu pravoslavnu patrijarhalnost, ali i grad kao što je Venecija i život u tom zavodljivom ambijentu. Biće to danonoćni, porodični program, stvoren da uzdiže ono najplemenitije u čoveku!“

Opčinjen tim delom romantičarske i opscene istorije, lascivnim nagoveštajima, podstaknut buđenjem moje voajerske dimenzije, inspirisan negovanjem porodičnih vrednosti, popunio sam prijavu.

Odmah sam dobio ponudu: Baš fino, nemamo takvog  zadrugara, onoga koji u sebi sažima ostatke neomeđene lascivnosti i bezvrednih lepih uspomena. Biću starletan senior, zadužen da se 9 meseci krećem u donjem vešu i podstaknem estetiku i konzervativnu seniorsku seksualnost romantičarske epohe. Na svake tri nedelje moći ću da promenim gaće, što je daleko veća učestalost nego kod mojih ispisnika penzionera koji nisu u zadruzi.

Obećano mi je 3.000 dinara nedeljno, što je nešto više od četvrtine moje penzije. Za svaki pokušaj obljubljivanja starlete od 78 godina, koja će mi biti data na staranje, dobijam još 3.000 bonusa, a za uspešan naskok 10.000. dinara.

Sramota me od dece i unuka, pa sam zamolio da te mučeničke pokušaje izvodim pod jorganom i prigušenim svetlom, da nosim duge smb gaće koje sam našao u transportnom vojničkom rancu. Načele su ih neke bube, ali nijedna rupa nije na nezgodnom mestu, ni spreda ni straga. Sindikat vojnih penzionera mi je iz svog fundusa nabavio još pet pari gaća.

Na dan otvaranja, došao je predsednik lično, navikao da otvara sve što valja otvoriti.

Onda je održao govor. Vi ste slika moderne Srbije, rekao je, i ponosi se što je samo kod nas moguće ovo. Zadruga će, kazao je predsednik, otvoriti Srbiji put u svet, a svet će doći kod nas. Zadruga 2 je svet kulture, umetnosti pristojnosti, postojanosti i veličanstvenosti ljudskog duha. Posle 9 meseci na ovom mestu će ostati najveća septička jama u ovom delu Evrope i to me ispunjava ponosom i podsticajem da takve projekte napravimo svuda po Srbiji.

Oni koji ne razumeju značaj zadruge i njene kosmičke poruke ne misle dobro ovoj zemlji za koju se ja hrabro borim. To su bednici i sa ovog svetog mesta ja im poručujem: sram vas i stid bilo! Želim svima vama da pokažete demokratskoj Srbiji šta imamo, da svetu prkosno pokažete šta umete i da budete svetao primer našoj deci, omladini i radnim ljudima. Tako je rekao.

U tom trenutku, jedan je zadružni, zadrigli dripac snažno pustio vetar.

Ništa, ništa, rekao je predsednik. Dešava se. Čak i meni. Izbegavam sve što nadima, ali ipak sam često nadmen.

Živ nam bio predsedniče, rekao je drugi.

Odakle tebi takve gaće? – počastvovao me je predsednik pitanjem.

Ratni trofej, rekao sam. Pozajmio sam od svoje prošlosti.

Dve starlete su počele da se cerekaju.

Drugi dripac je najpre drapao guzicu, a onda iskopao zakrpu iz nosa i bacio prema plafonu koji je bio nedostižan. Jedna starleta je izvodila svoju varijantu trbušnog plesa. Jedan iza nje je držao za kukove i lizao joj vrat. Jedan ispred nje je skičao kao krmak. Njegov najbolji prijatelj se smejao, pokazujući red kvarnih zuba, a zatim zakukurikao. Bilmez od stotinak kila, Pinkova zvezda, pišao je u vazu sa cvećem.

Željko je ispratio predsednika. Večerali smo grašak.

Otišao sam u jedan ćošak i prilegao. Okrenuo sam se, jer su me žuljale gaće. Gospođa u najozbiljnijim godinama legla je pored mene: „Nema spavanja, macane olinjali, ’ajde da im uzmemo bonus!“

Lakše mi je da dignem ustanak, rekoh.

Peščanik.net, 05.09.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)