O kažnjavanju nemam visoko mišljenje, odmalena ga smatram zakasnelim, osvetničkim i zapravo uzaludnim, stoga bih najveće štetočine u našem arealu rado otpremio u izgnanstvo, časno izgnanstvo neka se zove, οστρακισμός, ali bih voleo da ih u danima koji mi preostaju više nikad ne vidim, ne čujem, i da ih ne izdržavam, nego da u tuđini budu podvrgnuti samofinansiranju, ili fizičkom radu, ako ih tamo kogod ushtedne zaposliti po ugovoru, jer neće od prethodnog poslodavca dobiti preporuku. One koji su odviše uzleteli, koji su postali isuviše bogati i odveć uticajni, Grci su kao potencijalno opasne po polis i po demokratiju slali u dijasporu – za koju, gle, nisu imali posebno ministarstvo – na deset leta Zevsovih; ja bih da moji kandidati otputuju zauvek, ako treba i Vladinim avionom: bio bi to čin milosrđa, jer u njihovim životopisima ima mnogo detalja koji bi ih preporučili za robijanje.
Nabrojaću ih azbučnim redom, plači latinice:
BRNABIĆ, Ana: 1. Bezočno, bestidno, bezobalno, često i beslovesno laganje: šolakovce i đilasovce koji zaustave život u Beogradu na vodi, Svetoj zemlji SNS-a, morali su, i hvala im, pameti naučiti obični, slučajni prolaznici, svi do jednog mušterije istog stiliste (ove godine u modi su kapuljače), e, ti ljudi nisu mogli zbog šačice neprijatelja Srbije da se kreću, nisu mogli da prođu, a samo im ime kaže da je prolaženje bio njihov naum i plan za to jesenje veče. 2. Zloupotreba položaja predsednice Skupštine: Nakon vršnjačkog nasilja, fizičkog, u Skupštini (ništavnog naspram onog što će uslediti), donela je brzopotezno i samovoljno, baš kao njen Tvorac, odluku (budžet) za koju bi, da je o njoj ljudski raspravljano, Skupštini bila potrebna čitava sedmica. 3. Ruganje zakonitosti: pristala je da se radi nje donese uredba o nužnom premda luksuznom smeštaju u vili baštinjenoj od socijalizma. Ima toga dakako još, ali za οστρακισμός držim da je svaka od navedenih tačaka dovoljna. 4. Bezobrazno držanje strane Partiji i zaboravljanje da rukovodi telom u kojem su stranke i poslanici svi ravnopravni i svi su narodni, narodovi, što znači da su svi i njeni: kad se predsednica parlamenta pohvali da će mnogi iz opozicije preći kod njih (kad god kaže „mi“, krši, kao i njen Šef, silesiju zakonskih i moralnih normi) izneverava ona poslovnik Skupštine, jer bi, makar prividno, trebalo da pravično i nepristrasno, čisto tehnički rukovodi radom tog unesrećenog zakonodavnog i budžetodavnog tela. 5. Obmanjivanje građana, radnika, seljaka i veštačke inteligencije: „Srbija će pobediti!“, „Živela Srbija!“, krici su koje je nedavno uvežbala, oponašajući idola, a koji nisu ukorenjeni ni u njenom biću, niti, pogotovo, u onome što čini, pa čak nisu ni u svemu što govori, jer kad kaže: „Oni bi da penzioneri ne dobiju penzije, da deca ne dobiju istoimene dodatke, da porodilje oskudevaju…“ – to je laž i uvreda za svakoga ko je gledao RTS i iskoristio pravo da zna sve.
VUČEVIĆ, Miloš: 1. Besramna uslužnost vladaru, čiju je nevinost dokazivao tobože tužeć vrhovno biće, kako bi potonje od suda dobilo bumašku o neizrecivoj čistoti i nedužnosti. 2. Bezsavesnost, drski nehaj glede vlastitog udela u tragediji na novosadskoj železničkoj stanici. Čak i da nije bio gradonačelnik Novog Sada kad je zlokobna popravka stanice utanačena, kao premijer je morao podneti ostavku čim je čuo šta se desilo, da je državina zgrada ubila ljude, jer je država (čija je on jedna od triju glava!) ta koja je rekonstrukciju naručila i preplatila. 3. Zadrtost i zaslepljenost: ne veruje da bi gimnazijalci mogli osetiti ono što sam nije mogao osetiti: tugu zbog izgubljenih života i bes što je tragedija proizašla iz korupcije, pohlepe, neznanja, nehaja i nadmene samovolje državnog vrha. 5. Osvetoljubivost: rešen je da kazni nastavnike, jer ne može, kao ni njegov dobrotvor i gospodar, da podnese ijedan slobodan, ljudski poriv, a nastavnici i gimnazijalci jesu ispoljili kod nas već i predugo potiskivanu i bezmalo prežaljenu ljudskost. Uveren je da će sila još jednom biti jača od saosećajnosti i solidarnosti, jer cela bratija kojoj se radosno i uspešno pridružio ne haje za solidarnost – bratija razume jedino odanost rodonačelniku kulta, vazali bi svi da se skuture ispod krupno, ali diskretno kariranog poglavarovog blejzera.
VUČIĆ, Aleksandar: 1. Bolesna samoljubivost: očaranost vlastitim bićem, postojanjem i položajem, ali koja se ne može zadovoljiti pred ogledalcetom, nego joj je potrebno pet televizija i stotine govorancija na skupovima gde ga zaljubljeno slušaju hiljade pristalica, zavedenih, plaćenih ili ucenjenih, koje će mu aplaudirati ako treba i dva dana, osim ako njemu to ne dodija; uživanje u vlastitim dosetkama, u humoru koji vidi kao jedan od svojih urođenih i trajnih atributa, svakodnevno vežbanje u osionoj sarkastičnosti, u glumi koja ispoljava čas samosažaljenje, čas uobraženost, odmah potom nesigurnost, pa osionost, preteći gnev, odvratnu skrušenost… O ophođenju sa vazalima da i ne govorim, pred svima nama kaže im da ih ne ceni nimalo, kao što ih i mi ne cenimo, ali oni otvorenu, javnu porugu i nipodaštavanje primaju sa ushićenjem i nepodnošljivom blagodarnošću. 2. Bezobzirna megalomanija: nije li pre tri godine ovo rekao: „Kada preduzimate nešto ne možete uvek da zadovoljite sve interese, ali nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima.“ Državni vrh je, sa poglavarom naravno na čelu, novosadsku tragediju primio tako da se čovek sa jezom mora upitati: da nije petnaestoro poginulih unapred ušlo u viziju i u zamysel koji je naravno za nas tajanstven, kao što je tajanstveno i sve što je vezano za faraonske megastrukture pomoću kojih bi naš vlasnik da u istoriji bude iznad drugih velikana, barem onoliko koliko je spomenik Stefanu Nemanji viši od spomenika Puškinu, jedva primetnom u parku kod spomenika Vuku, takođe neznatnog naspram dela neznano koliko plaćenog dela Rukavišnjikova? 3. Nihilizam marićevskog tipa: čovek koji je za volanom ima pravo, dužnost i čast da vozi čoveka na haubi, bilo da je ovaj protivzakonito seo na haubu, bilo da je pao sa terase, i ako kroz grad ne vozi više od šezdeset na sat, vlasniku regist. mot. vozila pripada titula primernog vozača. Čitavo plemstvo papagajski ponavlja, pod uticajem i po obrascu samodršca, da tobože ožalošćeni građani ne dozvoljavaju neožalošćenima da se kreću, da prolaze, ispašće da je zbog petnaestominutnih prijavljenih skupova u Srbiji umrlo trideset sedam tetaka kojima nije uručen lek. 4. Preziranje činjenica: kad se obelodani da Zobenica sovjetuje crnokapuljaše kako da razbijaju parastose, vladalac veli da mu je raskrinkani rekao kako je to maslo veštačke inteligencije, koja zna se na čijoj je strani. Teški gaf bića zaduženog za crnokapuljaše vladar je carski propratio svojim omiljenim sloganom: „Ma baš me briga!“
DAČIĆ, Ivica: 1. Zapanjujuće neznanje: ministar policije ne zna da policija, i više nego građani, mora postupati po zakonu, a ne po protivzakonitim nalozima vladajuće partije. Nije to naučio na FPN, gde je, čujem, izdominirao kao njegov gospodar na Pravnom; njegova najnovija ministarska mudrolija je zapravo uputstvo za preslobodnu upotrebu sile, pretnja je svima nama koji nemamo uniformu i koji ne nosimo crne kapuljače i maske: „Kad se pendrek upotrebi, nema stajanja!“, šta to znači? Batinati do iznemoglosti, ili dok neko od pretučenih ne skine belu potkošulju i ne natakne je na dršku sa antidržavnim transparentom, čime bi proglasio bezuslovnu kapitulaciju pred brojnijom i vrhunski naoružanom falangom?! To je najboljem studentu bilo malo, pa nas je povodom nasilja u policijskoj stanici podrugljivo opomenuo da ne zaboravimo zašto je povređeni, operisani građanin bio priveden! Nikoga da mu kaže: građanina, koji se predao i već ima lisice, policija ne sme da pipne, ma zbog čega da je priveden! 2. Zaprepašćujuće nerazumevanje: nismo nagomilali toliko policajaca, specijalaca, komunalaca, kobri, poskoka i ne znam čega da bi se policija ikome svetila; svrha policije, pa i same države nije osveta, osveta ne pripada ni sudu, a kamoli osobama u civilu od kojih jedna ošamari, druga kolenom udari privedenog, dok trojica uniformisanih sve to ćutke gledaju, paralisani svojim položajem u hijerarhiji i nedorasli da ma i u pola glasa promrmljaju: „Nemojte, šefe, nije on dostojan vašeg dodira!“ 3. Verovatnoća da će u ekstremizmu i drskosti napredovati: Dačić je Jovan bez zemlje, predvodnik partije koje nema, usled čega je upućen da se ličnim isticanjem umili onome kome se svi umiljavaju. 4. Opasnost da mu se bolest povrati: singing addict osramotio nas je sve pred Vladimirom Vladimirovičem: tvrdim da visoki gost nije u svom životu čuo takvu „Kaljinku“, nikada, ni u kući, ni na Dan KGB-a, ni u vojsci, ni u poslednjoj seoskoj krčmi, ako je u takve ustanove džudista i jahač ikada i navraćao! Veoma ste krivi kad loše pevate! Mnogi od nas žive u tom grehu i sa tom krivicom, samo se kod nas radi o preživljavanju, kod Dačića pak o obesti i o okrutnosti. Rekao bih da terapija deluje, dugo ga nisam čuo da peva, ali nikad ne znaš kad bolest opet može da se probudi.
ĐUKIĆ-DEJANOVIĆ, Slavica: 1. Rasimovska preuslužnost: doktorka bi, da je neka sila premesti u ordinaciju, bila srećna kao Napoleon na Svetoj Jeleni, provela je toliko godina u lošem društvu da je i sama postala veoma loše društvo, ako joj to nije urođeno; specijalizovala se za bespogovornu poslušnost, i onome čiji je sama vazal, i onome kome je njen feudalac isto tako puki vazal, pristala bi da svi učitelji i nastavnici pocrkaju od gladi, ili da dobiju skorbut i beri-beri, samo da ona ostane u vladi, baveći se bilo čime. 2. Gaženje Hipokratove zakletve: lekar je dužan da pomogne, svako je dužan, i izvan radnog vremena, izvan svog odeljenja, a doktorka Slavica uporno prenebregava osobu kojoj je potrebna baš njena stručnost. Ako ne smem reći da nam je vladar po svoj prilici zreo za terapiju kod ministarke obrazovanja, ja baš tom predostrožnošću i ćutanjem zapravo vređam milione građana koji se podvrgavaju lečenju psihe: biti duševno poremećen nije uvreda, to je isto što i imati infarkt, dijabetes ili Kronovu bolest, to nije sramota, i niko se ne bi smeo osetiti uvređenim ako ga okolina – ili ako ga i samo ja, ubogi pojedinac, laik pri tom – vidi kao osobu u ozbiljnom duševnom škripcu i rasulu. Ali Slavica smatra da baš ovako gleda ona svoja posla, i pokorava se radosno svom nesuđenom, ali i večno nezbrinutom pacijentu.
ĐURIĆ, Milan: Neizreciva bezdušnost: možda i zato što nisam pratio razvojni put novosadskog gradonačelnika, isplivao je na sam vrh moje privatne liste omraženih služb. lica: nije li morao, odmah nakon stravične vesti o ubistvu nastrešnicom da da ostavku, čak i da nije u Partiji (mada ne bi dospeo na tako visoko mesto), čak i da je dva dana uoči nesreće tek položio zakletvu da će brinuti o celome Novome Sadu? Morao je, formacijski, da se samoukine kao mer, ne, Jabuka sa grane pridružila se horovođi i horu koji izvrdava odgovornost države (državnog naravno vrha, pre svega), misli globalno, deluje lokalno: javlja nam da niko iz porodica nastradalih ne zamera ništa državi, niko od njih nije viđen na protestima niti na petnaestominutnim pomenima, što nekadašnjem čujem pankeru govori da ožalošćeni to zacelo ne odobravaju.
Sve nas je postideo: ako državi ništa ne zameraju oni koji su izgubili bližnje, ko ste vi da tugujete po raskršćima?
Peščanik.net, 05.12.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
