Dok se nad hramskim kompleksom Angkor Vat polako dizalo rano jutarnje kambodžansko sunce, nekakva neizreciva radost mi je obuzimala dušu i um: evo gde dočekujem zoru na jednoj od energetski najjačih tačaka naše planete. Sedeo sam na najvišem stepeniku centralne kule hrama koja simbolizuje planinu Meru, centar Vasione gde boravi sam Višnu. Tamo negde daleko na dnu čuo se tihi zujavi žagor tek prispelih turista. Niže na stepenicama udobno se smestilo još par bekpekera, hibrida pustolovine i ranca baš kao i ja.
I taman se namerih da krenem, kad me od blaženih i uzvišenih misli otrgnu glas iznenada stigavši odnekud odozgo. Iznenada jer iznad mene po ideji nije trebalo da bude nikog. Možda samo bog Višnu…
– Odakle ste? – upitao me je budistički monah na dobrom engleskom. Glas mu je bio miran, za datu situaciju čak neumesno običan. On se po svoj prilici tamo popeo još za mraka i na širokoj gredi pod najvišim svodom hrama našao sebi skrovito mesto.
– Iz Rusije – odgovorio sam.
– Okej – reče monah silazeći. A onda je iz svoje narandžaste tunike odnekud iskopao paklu Kamela i zapalio.
Ne žureći nigde, zapalio sam i ja. Prošao je minut, možda dva, pa me ponovo upita:
– Rusija… Putin?
– Putin – saglasio sam se nevoljno i tog trenutka odlučio da ipak krenem.
– I, kako vam se sviđa Putin? – prohtelo se monahu da malo proćaska.
Neodređeno gestikulirajući dlanovima, nestrpljivo mu rekoh:
– Pa tako, kako kad…
– Ne sekirajte se. Sve je to normalno.
I tu se ja zainteresovah.
– Šta je normalno? – pitam.
A on, istim onim neumesno običnim glasom odgovara: Mi – tu mislim na sve nas – u poslednjih hiljadu godina baš nemamo sreće s vladarima.
Sad već grdno zainteresovan, gledajući ga u oči upitah:
– To jest?
– Pa sve vam to u vašem vodiču piše. Pogledajte odeljak o četiri ciklične ere u hinduizmu i odmah će vam sve biti jasno. Čovečanstvo danas proživljava četvrtu eru, Kali Jugu. I zato u poslednjih hiljadu godina nijedna zemlja na svetu nema sreće s vladarima. I to je normalno. A potom će, kad ova era mine, biti bolje. Uskoro će se u svetu ponovo pojaviti dobri vladari. Sami ćete se u to uveriti…
– Kad „potom“?
Monah pritisnu svoj pikavac u mahovinom obrastao fragment spomenika pod zaštitom UNESCO-a i lakim veselim korakom pođe niz stepenice.
– Kad „potom“? – gotovo s krikom povikah za njim.
Monah se na par stepenika niže zaustavio i podižući svoj pogled ka meni, vrlo ozbiljnim glasom precizirao:
– Kroz dvesta, možda trista godina. Nećemo dugo čekati. Još dva-tri života… Maksimum.
Pomislih tada na Moskvu, na umorna lica činovnika predsednikove administracije koji danima i noćima lome glave nad time kako da do 2007. godine milionima ruskih građana podignu životni standard. A onda se setih: ovde na istoku, u kolevci indoevropske civilizacije ljudi drugačije doživljavaju sebe i vreme. Za polovinu stanovnika Zemlje smrt kao takva ne postoji. Čovek je uvek i svuda slobodan, bez obzira na uslove koji ga okružuju. Život je večan i zato je glupo sekirati se oko nekakvih tričavih dvesta-trista godina koje nam slede.
Mi u našoj otadžbini nemamo proroke i na tu misao mi u ušima iznenada zazvučaše stihovi „Dobru neku religiju smisliše Indusi“…1 Ali mi nismo Indusi; ni Putin, ni ja, čak ni taj monah koga sam imao sreću da sretnem.
P.S. Ovaj tekst sam napisao pre 13 godina i nakon povratka iz Kambodže objavio kao uvodnik u časopisu National Geographic Traveler u proleće 2005.
Stanislav Kučer, Snob.ru, 19.03.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 23.03.2018.