Nižnji Novgorod, foto: Konstantin Novaković

Nižnji Novgorod, foto: Konstantin Novaković

Ratni izveštač se potrudio da nam sve potanko opiše: „U scenario su“, kaže on, „uključene sve etape bitke za Berlin: i forsiranje uzvišenja oko grada Zelova s brojnim napadima i kontranapadima, i ulične borbe, i juriš na Rajhstag… A onda se nad bojnim poljem rasplamsala bitka između klipnih jednomotornih lovaca La-7 i Meseršmita. Odnekud su izmileli Tigrovi i sudarili se sa našim „tridesetčetvorkama“. Pešadija se takođe nije štedela sukobivši se prsa u prsa s neprijateljem… Pojavio se čak i „Hitler“ i pozvao svoje da se brane do poslednjeg. A u trenutku kada se na krovu Rajhstaga zavijorila naša zastava, s tribina se začuo gromoglasni aplauz i kao iz jednog grla složni usklik Ura!“

Mora da je tog obećavajućeg proleća te slavne 1945. baš tako bilo, zar ne? Jurišalo se na čvrsto branjene uzvisine oko grada Zelova, odvijale su se ulične borbe po okolnim gradovima i ulicama Berlina, zatim su gledaocima (da im slučajno ne bude dosadno) nad glavama priredili vazdušni boj, a na blatnjavom i zadimljenom polju tenkovski biatlon; onda se i „Hitler“ nekako dokopao mikrofona i na kraju, kada se nad Rajhstagom zalepršala sovjetska zastava, s tribina se prolomio oduševljeni aplauz. Kraće rečeno, „heroji“ koji su se toga dana sakupili na poligonu parka „Patriot“ u podmoskovskom gradiću Kubinka, do apsurdnih sitnica su ponovili poslednju veliku bitku Drugog svetskog rata, a ministar odbrane Šojgu, dostojan naslednik maršala Žukova, bio je (ne bez razloga) najuvaženiji gost ovog praznika proleću, zaslužni dobitnik gromopucateljnog „ura“. Pitomcima vojne akademije su pomogle njihove starije kolege, vrsni majstori za vojne rekonstrukcije koji su napravili vernu maketu Rajhstaga, „zgrade“ koju će omladinci na kraju predstave zauzeti na juriš.

Budući da ne samo vojskovođe, već i takozvani obični građani nasleđuju podvige svojih dedova i otaca, ovaj događaj se može nazvati i štafetom generacija. Važno je da se razumljivim jezikom i očiglednim primerom budućim pokolenjima pokaže kako se sve to zapravo događalo. U tom smislu je ovo surovo uništavanje „švaba“ u Podmoskovlju, i to u njihovom brlogu – u berlinskom Rajhstagu – i te kako korisno. Osim toga, poznato je da uzgoj patriotskih osećanja daje mnogo bolje prinose uz grmljavu tenkova, riku borbenih aviona, krike firera, a sve to naravno u prisustvu ministra odbrane.

Svemu tome treba dodati i element zabave koji ova predstava sobom nosi. Čak se uz visok stepen verovatnoće može pretpostaviti da je jedan od važnijih zadataka današnje vlasti privikavanje omladine na misao kako je rat u stvari jedan zabavan i veseo događaj. To je veseli spektakl koji se, uz veliko interesovanje publike i reportera, uvek završava našom ubedljivom pobedom. Nešto slično se danas događa u dalekoj Siriji, a do nedavno se događalo i u nama bliskom Donbasu gde su (setimo se) pre tri godine po ulicama vodili kolonu zarobljenih „fašista“, baš kao što su 1944. nemačke zarobljenike pokazivali narodu u Moskvi. I uopšte, rat je događaj koji garantuje odličan provod. Možemo se setiti još jednog ljubitelja vojne rekonstrukcije, Igora Ivanoviča Girkina zvanog Strelkov, koji je nakon zauzimanja Slavjanska (2014) maštao o završnoj bici za Kijev. Da su mu se kojim slučajem snovi ostvarili, nije isključeno da bi se i naši budući naraštaji, za nekih 70-ak godina s istim zadovoljstvom igrali osvajanja Kijeva.

A juriš na Berlin danas u proleće 2017. je više nego fenomenalna ideja. Mi danas proživljavamo period ozbiljnih spoljnopolitičkih nesporazuma između Rusije i Evrope, brojnih razmimoilaženja između Rusije i Amerike. Živimo u vremenu u kojem hladni rat prelazi u lako podgrejano stanje, vremenu kada nam negdašnji prijatelji tipa Erdogana iznenada zabadaju nož u leđa i postaju neprijatelji, a onda ponovo prijatelji (doduše nepouzdani), vremenu u kojem naši dojučerašnji večiti neprijatelji Amerikanci odjednom sebi za predsednika biraju našeg novog prisnog druga koji se iznenada preobraća u ljutog neprijatelja jer bombarduje našeg zaista vernog druga, najvernijeg od svih drugova koje imamo.

Danas, kada se ceo svet njiše i kada je sve dozlaboga nesigurno, stanovnicima naše „opkoljene tvrđave“ je neophodan što ćešći trening, što više maketa evropskih prestonica koje će oni, iz dana u dan, na juriš osvajati. To mobiliše, izoštrava borbeni duh i snažno ujedinjuje nas jurišnike, a neprijateljima služi kao opomena i podsećanje na sve naše bivše i buduće neizbežne pobede.

Sve što nam je potrebno je da nas neprijatelji pamte i da nas se plaše, a da svi mi, počevši od glavnokomandujućeg pa preko ministra Šojgua i nevidljivih aktera ratnih rekonstrukcija, završno sa učesnicima vojnih igara i najširom publikom, što pre zaboravimo kako zapravo realan rat izgleda, da nam se slučajno ne bi vratila sećanja o ceni naše pobede u Velikom otadžbinskom ratu, o našim dedovima koji se iz tog rata nisu vratili. I pravi juriš na Berlin 1945. treba precrtati iz sećanja. Pod Berlinom je u poslednjim danima tog rata svoje živote položio ogroman broj sovjetskih vojnika i ako bi se mi usred ove budalaštine koju su nam priredili u Kubinki toga setili, zastavu podignutu nad maketom Rajhstaga bi dočekale suze, a ne aplauz. Autori ove glupe igre bi sa sve Šojguom postali idioti, ako ne i zločinci. O ratnom izveštaču čuvenog tabloida da i ne govorimo.

Ili je možda bolje da im se i mi pridružimo, da se i mi tom slatkom pobedničkom osećanju prepustimo? Eno ih, avioni su već poleteli, tenkovi se besno zadimili i džabe se njihov nacionalni lider dere u mikrofon jer zabava se bliži završetku, gledaoci već aplaudiraju i polako se razilaze zadovoljni jer osećaju da to nije kraj, da će toga još biti. Bitka kod Kurska još nije rekonstruisana, maketa Staljingrada još nije napravljena, opsada Lenjingrada takođe čeka svoj red, a to je samo Drugi svetski rat. A gde su svi ostali ratovi i bitke? Za svaku od njih se može napraviti zabavan scenario s pucnjavom, petardama i veseljem. Naš ratni izveštač zna da stanovnici „opkoljene tvrđave“ vole i znaju da se zabavljaju, da umeju veselo da ubijaju vreme i zato se on već sprema da glavnom uredniku odnese na potpis putni nalog za nove dnevnice, oštri pero za sveže metafore i obnavlja svoje zalihe kokica.

Ilja Miljštejn, Snob.ru, 25.04.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 02.05.2017.