Vlada je malo „prepravila“ nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti za koji je ministarstvo sprovelo javnu raspravu i Skupštini uputila predlog zakona koji direktno diskriminiše žrtve u odnosu na nasilnike. Govori Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Pre desetak dana Skupštini je upućen Predlog Zakona o rodnoj ravnopravnosti a jedno od problematičnijih rešenja je ono koje diskriminiše žrtve u odnosu na počinioce nasilja. Vanja, da li se ovde pre svega misli na žene žrtve porodičnog nasilja, odnosno žene koje su zlostavljane od svojih partnera?

Vanja Macanović: Da, inače Zakon o rodnoj ravnopravnosti se donosi već jako dugo i pretrpeo je razne izmene, tako da je ovo poslednja verzija zakona koja je ušla u skupštinu i koja je imala vrlo široku javnu raspravu. Još kad su bile polazne osnove bile su propisane usluge koje treba da postoje kada je u pitanju nasilje u porodici. Te usluge su bile navedene; šta je to što država treba da obezbedi, a opet sve u skladu sa Konvencijom saveta Evrope, takozvanom Istanbulskom konvencijom. Mi stalno mučimo muku kada su u pitanju usluge za žrtve nasilja, a to je kako će one da se finansiraju. Lepo je što mi njih imamo u zakonima, ali nigde nema propisano kakve su obaveze države da finansiraju te usluge.

Ono što je najveća muka u državi Srbiji, a to su sigurne kuće koje se trenutno finansiraju samo sa lokala i gde je to finansiranje uvek problematično – sigurne kuće dosta koštaju – i drugo, nešto što Srbija još uvek nema, a to su krizni centri za žrtve seksualnog nasilja. Sigurne kuće i krizni centri za žrtve seksualnog nasilja moraju da budu regionalni, da postoje na nekom regionalnom nivou, da bi bili dostupni svima. I stoga je i naš predlog u tim Polaznim osnovama bio da se to finansiranje podeli, da jedan deo ide iz nacionalnog budžeta, jedan deo iz autonomne pokrajine i da treći deo ide sa lokala. Srbija ima jednu trećinu opština koje su siromašne i koje dobijaju ono što se zovu namenski budžeti, i u principu iz tih namenskih budžeta retko kada mogu da finansiraju usluge socijalne zaštite.

Usluge za učinioce nasilja su još od nekih ranijih verzija ovog zakona postojale u zakonu, moraju da postoje, ali bilo je jasno definisano da te usluge ne mogu da idu na uštrb usluga koje se pružaju za žrtve nasilja u porodici, seksualno-partnerskog i svih ostalih oblika nasilja, i to je tako i ostalo. I naš predlog iz Polaznih osnova je bio usvojen – bio je u ovom Nacrtu Zakona koji je bio na javnoj raspravi – da bi sada, kada je završena javna rasprava i kada je očigledno ovaj Nacrt Zakona išao po ministarstvima do Vlade, on na kraju, na Vladi, bio usvojen sa ovom odredbom gde se u stvari prednost u finansiranju daje tretmanu za one koji su učinili nasilje u odnosu na finansiranje ovih specijalizovanih usluga za žrtve nasilja, i to prvenstveno kada je u pitanju sigurna kuća i ovi krizni centri.

Znači, ono šta je Vlada usvojila na kraju, jeste da će se usluge za učinioce nasilja finansirati iz budžeta i pritom postoji čak još jedna caka, čak u završnim odredbama Zakona piše da taj član, koji se odnosi na finansiranje usluga za nasilnike, počinje da važi odmah čim bude ovaj usvojen Zakon. A kada su u pitanju ove specijalizovane usluge za žrtve, znači sigurna kuća i krizni centri, oni će se finansirati samo sa lokala. Kao što sam rekla, kad je u pitanju sigurna kuća, mi već znamo da to ne funkcioniše i da postoje ozbiljni problemi. Pritom je stavljeno ovim završnim odredbama da će te odredbe stupiti na snagu tek 1. januara 2024. godine.

Ne samo ta odredba, nego i odredba vezana za finansiranje nacionalnog SOS telefona. Znači, potpuno jedna, da kažem diskriminacija, kada je u pitanju finansiranje usluga za žrtve, a pritom u samom Zakonu imamo onu odredbu koja stoji da te usluge za nasilnike ne mogu da idu na uštrb usluga za žrtve. Tako da je Vlada nažalost ovim Predlogom Zakona koji je poslala Narodnoj skupštini kontradiktorna, sama sebi.

Svetlana Lukić: Da nam pojasnite šta se tačno podrazumeva pod uslugama za počinioce nasilja. Plaćanje psihoterapija, je li?

Vanja Macanović: Jeste, tu su psihoterapeutski tretmani.

Svetlana Lukić: Dobro. Ali najčešća praksa u Evropi je da te tretmane nasilnici sami plaćaju. Na taj način će možda pre naučiti pameti nego kada im država pokrije sve i te troškove.

Vanja Macanović: Jeste, psihoterapeutski tretmani za nasilnike, tj. takozvano odvikavanje od nasilja, postoji već jednu deceniju i u Srbiji. I nažalost, kod nas se pokazalo da njih uglavnom sprovode centri za socijalni rad, ili određene jedinice u okviru centara za socijalni rad, što smo se mi dosta bunile, zato što se stvara ta dvostruka afilijacija onih zaposlenih u centrima. Znači oni prepodne rade kao stručni radnici u centrima za socijalni rad i treba da pružaju podršku i pomoć žrtvama u okviru onoga što je nadležnost organa starateljstva, a onda popodne oni rade kao terapeuti i rade sa nasilnicima. I tu dolazimo do jednog ozbiljnog sukoba interesa kad je u pitanju zaštita žrtava i mi smo se dosta protiv toga bunile.

Čak smo i u ovom Zakonu, u onim nekim ranijim verzija uspele da unesemo to da ti psihosocijalni tretmani za nasilnike ne smeju da se rade u centrima za socijalni rad ili popodne od strane istih stručnih radnika koji treba da daju nalaz i mišljenja, kada je u pitanju nasilje u porodici. To je sve ušlo u ovaj Zakon, baš zato što smo unazad deset godina gledali šta se sve dešavalo. I ti psihosocijalni tretmani su bili dostupni učiniocima nasilja potpuno besplatno. Ono gde su ti tretmani najviše bili primenjivani jeste bio grad Kragujevac, i čak je Centar za socijalni rad Kragujevac izlazio sa izveštajima o uspešnosti tih tretmana.

Po njima, bila je visoka stopa uspešnost tih tretmana za nasilnike, ali kad smo mi pitale: „Ali u kom periodu ste merili uspešnost tih tretmana? Koliko je ta uspešnost da oni ne ponove?“, to nije bilo više od tri meseca. To je jako mali period da bi moglo da se stvarno evaluira da li je neko promenio svoje ponašanje ili nije. Ono što u svetu rade, a to je da čak i oni koji čine nasilje ili te vrste tretmana postoje i za sve one koji budu uhvaćeni na primer da voze alkoholisani. I onda im se kaže: „Aha. Morate da idete, ako mislite da vam se vrati dozvola“. Ali onda oni moraju da idu i da plaćaju iz svog džepa, i na taj način država vrši jednu vrstu pritiska da vi morate da prihvatite problem, ali i da snosite trošak toga. E isto je tako ovde i sa ovim tretmanom.

Znači u većini država, njega plaćaju sami nasilnici. I samim tim, kad bi ga sami plaćali, više bi ga verovatno i cenili. Imala sam jednu klijentkinju koja je doživela nasilje u Švajcarskoj i onda sam preko nje to saznala, da znači njen nasilnik ne samo to da ovaj plaća i tretman, nego on plaća i to što je ona boravila u sigurnoj kući, zato što je on ostao da živi u njihovoj zajedničkoj kući. I samo mu isporuče posle godinu dana račun i kažu plati. Pritom, naravno, to je sve nakon što je završen neki postupak, utvrđeno da on jeste činio nasilje i onda mu se samo isporuči račun.

Svetlana Lukić: Vraćam se na ovo što piše u Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju nasilja nad ženama: podrška žrtvama je prioritet.

Vanja Macanović: Upravo to.

Svetlana Lukić: Ali ovde država primenjuje trik: to lepo prepišemo iz Istanbulske konvencije, citiramo sve to u našim zakonima, a onda raznim rešenjima zapravo poništimo tu odredbu, je l’ tako, da nam žrtve budu od prioritetnog značaja. To je krajnje bezobrazno i licemerno.

Vanja Macanović: Pitanje je od koga je licemerno, mi još to nismo utvrdile. Jasno je da je uređeno od strane, kako da kažem, onih koji rade taj tretman. Znači, to nije urađeno od strane Ministarstva za ljudska i manjinska prava, koje je sprovodilo javnu raspravu. Ovo je išlo, znači kad je završena javna rasprava, pa zakon ide po ministarstvima sve do Vlade. To je u međuvremenu urađeno. Ko je to uradio, mi možemo samo da pretpostavimo, ali da je taj lobi onih koji rade tretmane sa nasilnicima vrlo jak, nama je potpuno jasno. Preko kog ministarstva ili preko kog člana Vlade je to urađeno, mi to ne znamo, ali jasno je da jeste. I da to je Vlada usvojila bez da je iko obratio pažnju na to.

Svetlana Lukić: Kada ste pomenuli da će teret finansiranja pasti na siromašne lokalne zajednice, ja sam pogledala budžete siromašnijih opština po Srbiji. Oni su toliko apsurdno mali da sam mislila da grešim u računanju. Recimo 2019. godine, Crna Trava je imala budžet od milion i sedamsto hiljada evra, a tada je jedan stan u Beogradu na vodi prodat za milion i po evra. Vi sada očekujete od tih opština da one mogu da izdvoje sredstva i da pomognu žrtvama nasilja.

Vanja Macanović: Ali oni i ne mogu. To su siromašne opštine koje dobijaju namenske budžete. Kad dobijete namenski budžet vi morate da ga potrošite samo za te namene za koje ste dobili, ne možete ići šire od toga. U tim namenskim budžetima ima samo za rad centara za socijalni rad, ako uopšte u tim mesnim postoje centri za socijalni rad. Ali ništa od dodatnih usluga. Nije problem da li sad opštine imaju da izdvoje sredstva. Problem je u tome što centri za socijalni rad u tim opštinama ne mogu žene da smeštaju u sigurnim kućama po Srbiji, zato što sigurne kuće po Srbiji, koje su finansirane od strane jedne lokalne samouprave, kada primaju žene sa drugih opština, oni ispostavljaju račun tim opštinama, tj centrima za socijalni rad, koji onda to moraju da plate.

Ako centri za socijalni rad znaju da od tvoje opštine neće dobiti sredstva za smeštaj žena u sigurnu kuću na drugoj opštini, žene sa tih opština nikad se onda ni ne smeštaju u sigurne kuće u Srbiji. E zbog toga je cela ova ideja bila da se propiše da će i sigurne kuće biti regionalne, i da onda Ministarstvo za socijalnu politiku kaže‚: aha, koje to opštine pripadaju kom regionu, a koje nisu ove siromašne, koje onda participiraju. I zbog toga je bio predlog da finansiranje sigurnih kuća mora da ide sa nacionalnog nivoa, zato da bi se pokrio trošak smeštaja žena iz siromašnih opština, da ne bi imali diskriminaciju žrtava nasilja u odnosu na to na kojoj opštini žive, da li mogu da budu ili ne mogu da budu smeštene u sigurne kuće.

Svetlana Lukić: Približava se 18. maj, Dan sećanja na žrtve nasilja u porodici. Da li je tačno da poslednjih godina raste broj slučajeva nasilja koje MUP registruje?

Vanja Macanović: Jeste.

Svetlana Lukić: A da opada broj krivičnih prijava. Mislim, ta matematika mi nije jasna.

Vanja Macanović: Raste i broj krivičnih prijava, ali… Mi smo sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici spustili na nultu toleranciju na nasilje. Imamo jako veliki broj prijava koji se kreće valjda oko 25 hiljada godišnje.

Svetlana Lukić: Skoro 30 hiljada, neke godine…

Vanja Macanović: Da, moguće čak i 30. To je realna cifra prijava, toliko je bilo i ranije, samo se nije evidentiralo na ovaj način. Naravno, nisu sve prijave za podnošenje krivične prijave, nemaju sve elemente krivičnog dela, zato i jeste nulta tolerancija da se kaže: aha, idemo sa najblažim merama, ovim hitnim merama koje daju rezultate. Ono što pokazuju podaci koje mi skupljamo to je da otprilike 10% ima onih koji ponove nasilje. Ono što je sa ovim hitnim merama, i što je sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici, a to je da svi ti slučajevi onda treba da idu pred ove grupe za koordinaciju i saradnju. I na tim grupama kojim predsedava tužilac, a tu je prisutan predstavnik policije i predstavnik centra za socijalni rad, se razmatraju svi ti prijavljeni slučajevi.

I mi imamo povećanje broja krivičnih prijava koje su podnete za nasilje u porodici. Ono što nas zabrinjava, to je da je veliki porast. Mi smo ranije imali jednu trećinu odbačaja krivičnih prijava za nasilje u porodici. Naša statistika pokazuje da sad ima dve trećine odbačaja. Istrage u tužilaštvu traju određeno vreme, svašta se izdešava. Nažalost, dešava se da, da žrtve posle 3 ili 6 meseci tokom trajanja istrage – nažalost traju i do godinu dana – da žrtve prosto odustanu.

Prošle godine je 26 žena, ako se ne varam, ubijeno. To je manje nego ranije. Taj broj polako opada. Ali ono šta nas zabrinjava, kao ženske organizacije koje prate fenomen, to je da mi imamo dve trećine ubijenih žena koje nikada nisu prijavile nasilje. Ranije je taj broj bio obrnut. Bilo je dve trećine onih koje su prijavile nasilje pa nisu dobile adekvatnu zaštitu. Nama je sad problem što ne prijavljuju i zbog toga bivaju ubijene.

Svetlana Lukić: U svim zakonima piše da deca koja prisustvuju nasilju jesu žrtve nasilja. Međutim, izgleda da sistem tako ne tretira tu decu? Ta deca su prosto zaboravljena u celom užasu.

Vanja Macanović: Pa stvar je u tome što to ne piše u zakonima. Piše samo u Protokolu i sad u ovoj Strategiji, koja je urađena isto za zaštitu dece od nasilja. Mislim, to svuda stoji u tim strateškim dokumentima, tim koje su niže od zakona, piše da deca koja prisustvuju nasilju treba smatrati žrtvama nasilja. Međutim, ono što mi vidimo kad su u pitanju ovi podaci vezano za hitne mere, to je da su hitne mere radi zaštite dece bile izdate u 5% slučajeva.

To je sad do policije koja izriče hitne mere. Fokus policajaca je uvek na odrasle osobe i zaboravljaju da postoje situacije u kojima kad izriču hitne mere radi zaštite majke, da onda mogu da izreknu i radi zaštite dece. I to se ne radi. I to je ozbiljan propust. To je takođe jedna od stvari koja dovodi do toga da nam se žrtve povlače. Mogući učinilac koji dobije hitnu meru i bude mu produžena mesec dana, on odmah trči u centar za socijalni rad i traži svoje pravo da se viđa sa decom, i onda koristi tih mesec dana, ponovo na sve moguće načine vrši pritisak na žrtvu, da ona odustane od svega, koristeći se upravo pravom da viđa decu. Da su mu istovremeno bile izrečene i mere zabrane prilaska deci, ne bi mogao to da traži. Ali to na žalost naši policajci koji izriču hitne mere uopšte ne prepoznaju, da će to biti mehanizam i da ta deca takođe treba da budu zaštićena, tako da samo u onim situacijama kad je nasilje bilo direktno prema deci, tad su izricane hitne mere radi zaštite dece. U svim ostalim slučajevima gde su deca svedoci, bila tu prisutna, hitne mere se ne ističu radi zaštite dece. Nikada se činjenica da su deca prisustvovala nasilju ne uzima kao otežavajuća okolnost. Mora da počne od tužilaštva. Kako pišu optužni predlog, a tužioci to izostavljaju. A onda sud još mora da se drži okvira optužnog predloga. Ne može da ide šire.

Svetlana Lukić: Da, to je onda zatvoren krug.

Vanja Macanović: Jeste. Kad mi klijentkinjama u okviru naše besplatne pravne pomoći pišemo krivične prijave, mi to pišemo. Ali nažalost, na kraju u optužnim predlozima ne vidimo nikad da je to stavljeno i da sud treba to da uvaži kao otežavajuću okolnost.

Svetlana Lukić: Kad ste pomenuli besplatnu pravnu pomoć, negde sam videla podatak da prosečno po opštinama 12 ljudi godišnje dobije besplatnu pravnu pomoć. To je smešan broj.

Vanja Macanović: Da. Nažalost, i dalje postoje opštine koje imaju fiktivnu besplatnu pravnu pomoć. Znači nemaju posebne službe, nemaju posebno zaposlene na pružanju besplatne pravne pomoći, nego su to sistematizacijom opredelile da to budu neki zaposleni pravnici koji rade na nekim drugim radnim mestima. Oni vrše i tu besplatnu pomoć na papiru, ali to nije besplatna pravna pomoć na način na koji treba da se sprovodi. Takođe ima onih opština koje je uopšte i dalje nemaju, i to je isto problem koji Ministarstvo nije rešilo. Ali, opet se vraćamo na ovo pitanje finansiranja – to je zato što te pravnike treba da plate lokalne samouprave.

I sad opet imate siromašne opštine, jasno je zašto su onda to sistematizacijom pridodale nekom pravniku koji je već zaposlen. Ali onda je jasno da on time ni ne može da se bavi. Ja sam u nekom izveštaju, opet, koji je bio izdat od strane OEBS-a, pronašla da je budžet za besplatnu pravnu pomoć u drugoj polovini 2020. bio smanjen na pola, ili tako nešto. Znači čak i ona sredstva koja su bila predviđena budžetom na početku godine su posle bila uskraćena. I jako mali broj je bio upućen na ovo zastupanje od strane advokata. To jeste najveći problem zato što kod tog zastupanja, tu opštine treba da plaćaju advokatske usluge unapred, pa se onda opštine refundiraju od Ministarstva pravde za polovinu iznosa. E, to je ono što opštine nemaju sredstava. Znači to da se upućuje na advokata, da se pruža advokatska pomoć, pružana je samo u 18% slučajeva. Znači, 6.800 zahteva, u 954 je bilo odobreno da se pruža advokatska pomoć.

Svetlana Lukić: Pa to je simbolično…

Vanja Macanović: Jeste, za ovoliku državu, to jeste simbolično.

Svetlana Lukić: Vraćam se na finansiranje podrške žrtvama nasilja. Na javnom konkursu iz 2020. godine za dodelu novca koji se prikuplja na osnovu odlaganja krivičnog gonjenja, takozvanog oportuniteta, nije finansiran bukvalno nijedan jedini projekat podrške žrtvama nasilja. Dakle država uzme novac od počinioca nasilja, a onda ne da ni delić toga za pomoć njegovoj žrtvi nego daje za rekonstrukciju crkvenog oltara ili finansira nešto što se i inače finansira iz budžeta.

Vanja Macanović: Nije sporno ni da se te stvari finansiraju. Ali je problem što ništa nisu dobile žrtve. Ako taj novac ide od onih za koje je postojala sumnja da su učinili krivično delo, pa im je data mogućnost da uplate određeni iznos u humanitarne svrhe, mi na kraju vidimo da su to ogromna sredstva koja se dele svake godine, znači ako se ti novci prikupljaju na taj način, valjda je osnovni red da deo dobiju žrtve. Ono što, moram priznati, mi ne znamo, zato što kad se god ti konkursi, vi u stvari ne znate ko je sve konkurisao osim onih koji su dobili na tom konkursu… Ove godine ponovo su izašli rezultati konkursa, AŽC nije konkurisao, ali ponovo nijedna organizacija koja pruža pomoć i podršku žrtvama krivičnih dela nije dobila sredstva.

Svetlana Lukić: To je poruka.

Vanja Macanović: Upravo to. Mislim, jasno je da je potrebno bolnicama koje su dobile, jasno je da je potrebno školama koje su nam u užasnom stanju, ali baš ništa za žrtve, to je tužno, to je tužno kad se pogledaju ta ogromna novčana sredstva koja se dele.

Svetlana Lukić: Kad očekujete da će ovaj zakon da prođe, naravno, u Skupštini i da…

Vanja Macanović: Ne znam. Mi smo užasno razočarane Parlamentom, bez obzira na procenat žena u Parlamentu. Tako da je to u stvari tužno, što mi imamo najveći broj žena u Parlamentu, a u stvari i dalje se donose zakoni koji idu na štetu žena.

Svetlana Lukić: Vanja, hvala vam na razgovoru.

Vanja Macanović: Hvala vama.

Peščanik.net, 11.05.2021.

FEMINIZAM