Često se postavlja pitanje, ko je gazda Srbije? Ko je uspešni vlasnik ovoga propalog preduzeća. I kako je moguće samo se uspinjati dok sve unaokolo, u najboljem slučaju, podrhtava u ćosićevskoj strepnji koja sa jednako tupom ravnodušnošću iščekuje i uspone i padove.

Na još jednu uzaludnu godišnjicu 9. marta, Zoran Đinđić je, 1997, nakon tromesečnih protesta za koje se takođe ispostavilo da su prodati i promašeni, podsetio da smo ipak postigli da se, prvi put, ili prvi put posle toliko vremena, pitaju za mišljenje naši gradovi, naša kultura, naši najbolji ljudi, i da smo zbacili tiraniju mentalnih zabiti, sela i palanki. A danas, jasnije nego ikad, musavom, razlokanom i očajnom, i dalje nedovršenom (Z. Đ.) državom vladaju polufabrikati iz Drenove, Bošnjana, Bosne i Meljina.

Samo je pitanje, kako da u međuvremenu, koje je sve prostranije, i oni sami, takvi, ne uspevaju da se približe najboljim osobinama sredine koju su preuzeli, raščerupali je, ruralizovali i varvarizovali. Kako se moglo desiti da u otrovnu smesu najpodlijih namera oni umešaju i sopstvena, lična uverenja, kojima se prilagodila ovdašnja politička celina, u kojoj se najbolje razaznaju mržnja i prezir prema svakoj kulturi koja podrazumeva, najmanje, načelo ljudske jednakosti, pred Državom, Zakonom ili Bogom. Svejedno. 

Pre godinu dana ušunjao sam se u poluosvetljenu i poluzagrejanu zgradu bosanske televizije. Usput su me, u melahnoličnim socrealističkim hodnicima, s namerom projektovanom da izazove strah i nelagodu, pozdravljale umorne, potrošene službenice, sa „dobro nam došli, profesore“.

U najsmislenijem i najsadržajnijem javnom razgovoru koji sam ikad vodio, pitali su me zašto sam se, u razgovoru s Tamarom Nikčević za Senadove Dane, založio da Biljana Plavšić bude prevremeno puštena na slobodu. Ponudio sam istovetne argumente koje je nedavno naveo švedski sud, i mislim da sam otkrio kako mi je pomogla da jednog očevog prijatelja evakuišem iz Banjaluke, gde su srpski oslobodioci nameravali da ga likvidiraju. I dok sam se koprcao, razmišljao sam kako ću još jednom povrediti sve njene žrtve, i one koji te žrtve oplakuju, ali su me, bez obzira, one iste žene ispratile s jednakom dobrotom u vlažnu, hladnu i lepljivu sarajevsku noć.

Tako je i trijumfalni povratak Biljane Plavšić obesmislio pretpostavku da je civilizacija u stanju da humanim postupanjem obesmisli zločin i zlo. Njen trijumf je trijumf opšteg nakaradnog mišljenja koje prihvata nalogodavce ubistva Ane Politkovskaje za političke simbole nove pravoslavno-boljševičke Srbije, čiji su stvarni vlasnici predatori pridošli iz svih srpskih zemalja. I pripizdina. I general Kovač, čiji je Tadić portparol i ađutant. I zato je, dve decenije nakon pada Berlinskog zida, Srbija poslednja članica Varšavskog pakta, poslednja komunistička diktatura koju iz haškog pritvora preslišavaju i oblikuju Karadžić i Šešelj. Pošto im se pridruže, kad ih u službi dobra Šaperovih i Đilasovih kompanija Tadić proda i isporuči i, time, ujedno, u tom mentalnom sistemu, izda, Mladić i Hadžić postaće samo dobrodošlo pojačanje.

Dok sam pre neko veče posmatrao radnika Trudbenika, prepuštenog srpskoj lopovskoj tranziciji, s porukom da mu je Montera uništila službu, egzistenciju, možda i svako ljudsko dostojanstvo, setio sam se poznih devedesetih kad sam povremeno putovao za Demokratsku stranku čiji sam bio običan član.

Svaki put kad bih sedao u auto, da me odvezu u neku bestragiju, razmišljao sam, blago onome, budućem Monteri, ostade u Cvetiću, pašće i neka lova, placevi, lokali, gg-zemljište, i taj rad, dok se ja okolo truckam i lomatam. Na isto sam pomišljao i svih ovih prethodnih godina, koja li će bitanga da se ponovo na isti način omasti, i to je sve tako očigledno, i preostalo mi je samo da se pred šanerima, dilerima i džeparošima još jednom povučem, nagađajući ko je u stvari stvarni predsednik i vlasnik stranke nastale na margini nomenklature.

Možda se i tu dogodila analogija sa Srbijom kao političkom celinom. I osetio sam, pred tim radnikom, neku neobičnu toplinu. Kao kad su mi se one uboge žene u Sarajevu tako uljudno i prisno javile, jer smo se onaj Trudbenik i ja konačno približili u pretpostavci da nas jedna ista podljudska podvrsta neprestano i neumorno, bezočno potkrada. I da su, od svega, jedino trajne i postojane tvorevine našeg truda. Umesto od cigle i kamena, karakteri sazdani od fekalija sigurno privlače više pažnje, ali i brže trunu. Ostaci ljudskog truda vidljivi su i trajni i u zemlji poput ove. Zato bi trebalo i da je opsednutost onima koji otimaju od ljudskih života, duša i dobrote, osećanje koje je privremeno i prolazno.

Ako ubistvom čoveka ubijete, i u sebi, čitavo čovečanstvo, isto tako ako ponekog, svojim trudom, učinite, makar za trenutak srećnim, probudite u njemu nadu, umesto strepnje i Drenove, možda niste usrećili čovečanstvo u celini, ali ste pred samim sobom doveli u pitanje sopstvene zablude i ogrešenja.

Kad je bio najusamljeniji, kad je bio najočajniji, kad se olovno nebo spuštalo preteći da se nikad ne podigne, Zoran Đinđić, čijeg sam se davnog govora setio, dobijao je najviše snage. I u trenutku svoga nestanka, kao da je poručio, da je i vreme, koje posvetimo samo drugima, ono koje je najmanje uzaludno. I da ćemo se ponovo sresti, tamo gore…

 
Close to the Edge,

Peščanik.net, 30.10.2009.