Izgleda da je lakše biti Srbin nego čovek.

“Budimo ljudi, što reče neko, iako smo Srbi” – govori odnedavno Njegova Svetost Patrijarh Srpski Pavle, nimalo bezazleno, suočen sa istinom. Ovo je naš prvi, osnovni zahtev, po značaju i po aktuelnosti. Moral je stariji od srpstva.

Srpska javnost toga još nije svesna. Na vrlo uskoj margini društva, takav prvi zahtev već deset godina nije sporan, ali u samom inertnom telu srpske javnosti ništa bitnije neće se promeniti sve dok problem ne bude neposredno istaknut na vrh političke agende. Iz barem dva razloga.

Prvo, jer ovde čega nema u unutrašnjoj dnevno-političkoj utakmici moći, to još za javnost prosto nije društveno supstancijalno. Pa čak i ako je reč o tabuu svih naših tabua, o preduslovu i predznaku koji, hteli mi to ili ne, određuje sve druge uslove i sve druge znake plemena, nacije, društva, svejedno i ujedno. S obzirom na to da politička agenda više voli da manipuliše lažnim dilemama, na pravi i medijski iskreno podržani proces javnog saopreispitivanja moraćemo još da čekamo.

I drugo, zato što je pitanje o kolektivnoj političkoj krivici Srba ključna tema na kojoj se ovaj javni proces može graditi smisleno i utemeljeno. Još od Jaspersovih predavanja 1945–46. o pitanju nemačke krivice razjašnjeno je da su krivično-pravna, moralna i metafizička krivica očigledno individualne instance, pa način postupanja u odnosu na njih nije sporan niti institucionalno niti načelno. Jedino o političkoj krivici može se govoriti kao o kolektivnoj (opštoj, sintetičkoj, zajedničkoj), čime se otvaraju dileme – institucionalne tako i načelne – kako sa tim izaći na kraj.

Zamislimo, stoga, sad i zasad, jednu takvu javnu – dakle, političku – raspravu o odgovornosti Srba, pojedinačnoj i kolektivnoj, za događaje kojima smo svedoci i učesnici u periodu vladavine Slobodana Miloševića. Ko ume da zamisli, umeće i da uoči kako se rasprava vodi bez neophodnih analitičkih i retoričkih razgraničenja: između različitih funkcija i značenja iskaza o krivici i iskaza o pripadnosti naciji, kao i razgraničenja između “onoga što jeste” predmet rasprave i “onoga što bi trebalo da bude” svrha rasprave. Jer kolektivna krivica i predstava o kolektivnoj krivici nisu jedno te isto.

Prioritet uspostavljanja opšte i javne predstave o srpskoj odgovornosti je nesporan, o tome svedoči i citirana Patrijarhova izjava – iznenađujuće vešto i duhovito artikulisana, a istovremeno iznenađujuće mudra i pragmatična – ali ne sme biti prilika za nelegitimnost i manipulativnost diskursa, nenamernu ili namernu, jer su upravo nelegitimnost i manipulativnost javno protežiranih diskursa i doprineli nesreći sa kojom smo suočeni.

Da, predstava treba da se izgradi, da bude opšteprihvaćena, kako bi restituisala devastiranu svest, ne bi li se nekako ponovo domogli izgubljenih instanci društvene i individualne svesti. Ali pritom ipak taj imperativ zajednice ne bi smeo da bude pokriće za teorijski nelegitimno izvođenje jeste iz treba. Nekorektno zaključivanje, neutemeljeno prelaženje iz jednog idioma u drugi (iz faktičko-analitičkog govora u normativno-instrumentalni govor) čak i iz najplemenitijih pobuda, nije time amnestirano od vlastite nekorektnosti. To su, uostalom, mnogi u istoriji opetovano pokušavali – intelektualnim ili češće nekim drugim sredstvima – ali još nikome nije uspelo. Logika i realnost, svako sa svoje strane, neumoljivi su, ne podležu nikakvim socijalno-pedagoškim i inim pritiscima, niti željama, niti višim ili nižim potrebama i interesima, trenutnim ili neprolaznim, pojedinaca ili kolektiva, svetih ili svetovnih.

Zato naša strategija javnog procesa suočenja sa nedavnom prošlošću mora biti paralelna strategija: s jedne strane nepotkupljive etike naših ljudskih i političkih obaveza, a sa druge strane nepotkupljive logike saznanja.

Mala retorička analiza

Nije teško predvideti da će valjan rezultat javne rasprave o našoj krivici izostati ako se ona vodi bez razlikovanja funkcija – internih i eksternih – njenih elementarnih iskaza. Tako ćemo pokleknuti već na prvom koraku, pobrkavši različite funkcije izrečenog nećemo biti u stanju čak ni da razumemo ono što jedan drugome govorimo, a kamoli da učinimo nešto više od toga, u težnji da ponovo postanemo ljudi. Jezička kompetencija i jezička odgovornost preduslovi su moralne kompetencije i teorijske odgovornosti, ali i političke kompetencije i političke odgovornosti. Zato nije na odmet jedna prethodna mala retorička analiza ključnih iskaza kakvi su “Ja sam kriv” i “Ja sam Srbin”.

Iskaz “Ja sam kriv” je normativan, ima funkciju suda, procene, vrednosnog određenja. Međutim, važno je podsetiti da “Ja sam kriv” može imati i drukčijih funkcija, od kojih bar dve imaju veze sa istinom: konstativna i simboličko-figurativna funkcija. Uz bar još dve koje nemaju veze sa istinom i proverljivošću iskustvom stvarnosti koje su nezavisne od subjekta, ali imaju mnogo veze sa integralnom ljudskom realnošću: performativna i ekspresivna funkcija. Evo šta imam na umu:

Konstativna funkcija iskaza “Ja sam kriv” ima istinosnu vrednost, njome se nešto tvrdi, njome se o nečemu izveštava, tačno ili netačno, uspešno ili neuspešno, istinito ili lažno (u skladu sa činjenicama ili ne). Slično kao kad, na primer, tvrdim da sam još u jesen 1991. pokušao da organizujem atentat na Slobodana Miloševića. Smisao ovog iskaza iscrpljuje se proverom da li se iskaz slaže sa činjeničnim stanjem, ili ne. Smislen je i kao istinit i kao lažan.

Simboličko-figurativna funkcija iskaza “Ja sam kriv” ima intencionalno negativnu istinosnu vrednost, ona je laž kojom se uspešno ili neuspešno prenosi drugo značenje i druga poruka, koja nije izrečena neposredno. Slično kao sa fikcijom o mom navodnom pokušaju atentata na Slobodana Miloševića u jesen 1991, koja je simbolički smislena upravo kao očigledno iskustveno neutemeljena, zato što upravo tom očiglednošću prenosi neekspliciranu poruku o potrebi radikalnog suprotstavljanja Slobodanu Miloševiću i politici koju on simbolizuje.

Performativna funkcija iskaza “Ja sam kriv” nema istinosnu vrednost (nikakvu, niti je istinita, niti je lažna), nego ilokucionu snagu, njome se nešto čini ili ne čini, uspešno ili neuspešno, njome se proizvodi ili ne proizvodi nedvosmislen i konkretan učinak u vidu neke relevantne izvanjezičke promene. Slično kao kad, na primer, proglasim da atentat na Miloševića organizujem i pripremam u ime naroda, mladih i starih, porodice, prijatelja kao i mene samog. Moj iskaz ima smisla samo u odnosu na kriterijum performativnog učinka – da li je moje proglašenje učinilo da sam od navedenih instanci (naroda, starih i mladih, porodice, prijatelja i mene samog) zaista dobio ovlašćenje za nameravani poduhvat, ili nisam.

Ekspresivna funkcija iskaza “Ja sam kriv” takođe nema nikakvu istinosnu vrednost, nego služi kao medij psihološkog transfera, njome se uspešno ili neuspešno izražavaju osećanja, neko duševno stanje. Slično kao kad, na primer, fantaziranjem o atentatu na Slobodana Miloševića, u stvari, izražavam gnev i očajanje zbog sopstvene društveno-političke nemoći. Moj iskaz ima smisla ne zato što je istinit ili lažan, nego zato što drugom saobraća ili ne saobraća neku emociju.

Sve rečeno važi, naravno, i za negaciju, za iskaz “Ja nisam kriv”.

Isto tako važi – mada ne i vidljivo na prvi pogled – i za iskaze “Ja sam Srbin” i “Ja nisam Srbin”. Da, moguće je da neko iskazom “Ja sam Srbin” ne tvrdi ništa što bi bilo iskustveno proverljivo kao tačno ili netačno, nego sebe upravo tim jezičkim činom proglašava za Srbina. Ili hoće da u prenesenom smislu ironično kaže kako često radi na sopstvenu štetu. Ili manje-više nemušto izražava neko svoje duševno stanje, “u afektu”, kako se to kaže.

Tako funkcije iskaza određuju značenja iskaza. O kojoj je konkretnoj funkciji i značenju reč može se detektovati iz konkretnog konteksta naše javne rasprave, iz vrste i domena argumentacije koja se koristi, iz podrazumevanog ili eksplicitnog cilja rasprave.

Kratak spisak nekih argumenata i kontraargumenata

– Zbir ljudskih prava “brani” očigledno od optužbi za kolektivnu krivicu, ali nas zato zbir ljudskih obaveza očigledno primorava da se prema kolektivnoj krivici odnosimo na način kao da ona postoji. Zaboravljamo da poštujemo primat ljudskih obaveza nad ljudskim pravima, ne samo u vremenima zločina nego po inerciji i u vremenima suočavanja sa posledicama tih zločina, počinjenih upravo u ime nekakvih naših navodnih prava, a protiv naših osnovnih obaveza.

– Jesam li ja kriv što su neki moji rođaci, bliži i dalji, glasali svaki put za Slobu?

– Da li zločin počinjen u moje ime ili u ime kolektiviteta kome smatram da pripadam automatski i bez izuzetka time postaje deo mog individualnog identiteta? Odgovor je, po nekima, potvrdan čak i u ekstremnom slučaju kad je zločin počinjen bez mog znanja i bez mog eksplicitnog ovlašćenja. Najveći zločini u istoriji počinjeni su u ime čitavog čovečanstva. Da li to svakog od nas ponaosob, svako pojedino i poimence ljudsko biće, živo ili mrtvo, rođeno ili još nerođeno, čini odgovornim?

– Kad govorimo o kolektivnoj krivici, potrebno je precizno definisati kolektiv. O kom je kvantifikatoru reč: svi? Neki? Više od jedan?

– Uz to, moramo biti sigurni da u argumentaciji za utemeljenje kategorije kolektivne krivice ne koristimo rezon koji koriste oni koji su tako demagoški vešto nalazili utemeljenje za kategoriju kolektivne žrtve i još to pokušavaju da čine. Mislim da nije slučajno što se Dobrica Ćosić ne libi da u intervjuima i govorima poziva na Jaspersa i njegovu knjigu. Prepoznao se, u srodnoj teleološkoj i supstancijalističkoj retorici zasnovanoj na kategoriji nemstva (kad vam je do srpstva onda nemstvo na koje se poziva takav autoritet dobro zvuči). A kod Jaspersa je ta kategorija upravo razlog zalaganju za jedini, po njemu, legitimni aspekt kolektivne odgovornosti: političku odgovornost. Kod Ćosića, srpstvo je odgovornost viša od svake druge odgovornosti, ali nema veze, zašto ulaziti u te nijanse, bitno je da velikani govore o “stvu”. Dobro zvuči pokriti se imenom jednog Jaspersa, ionako će retko ko razumeti da su Ćosićevo srpstvo i Jaspersovo nemstvo u stvari isključivi koncepti.

– A krivica je kao vlasništvo, kad nije privatna – nije ničija. Ako su svi krivi, niko nije kriv. Što je, čini mi se, suprotno od prećutne pretpostavke, neopravdane, po kojoj ako nisu svi krivi, kao da time svi dobijaju mogućnost da izbegnu odgovornost.

Smisao ovih napomena nagoveštava, na različite načine, relativizaciju i čak osporavanje kategorije kolektivne krivice. Čak i ako je ona “samo” politička. Mislim da je Jaspersova ideja kolektivne političke krivice imala pre svega pedagošku funkciju (ideološku odnosno političku). Ona je poziv na društveno potrebnu akciju, na akciju pokajanja, i kao takva ona je vredna hvale, dostojanstvena i hrabra s obzirom na kontekst u kom je izrečena. Teorijski, međutim, ona počiva na nekoliko pogrešnih pretpostavki, među kojima je presudan populistički pojam demokratije kao vladavine većine nad manjinom, a ne demokratije kao participativnog, regulativnog i proceduralnog socijalnog sistema za obezbeđivanje učešća u vlasti, kontrole i samokontrole institucija političke moći, i direktne smenjivosti i razdvojenosti struktura političke moći.

Drugu presudno pogrešnu pretpostavku Jaspersove ideje o kolektivnoj političkoj krivici čine njegove interpretacije kategorija nacije i državljanstva, po kojima je svaki pripadnik nacije i svaki državljanin odgovoran za sva dela nacije i države učinjena u njegovo ime. To bi značilo da su nemački Jevreji politički odgovorni za holokaust koliko i Nemci, koliko i svi drugi državljani Nemačke. To bi, dalje, značilo, da i deca, nepunoletna, zato što su državljani i pripadnici nacije, samim tim snose političku odgovornost države i zajednice kojoj pripadaju, bez obzira na to što je ta pripadnost slučajna, nezavisna ne samo od njihove volje, nego i od njihove ukupne svesti.

Ukratko, samo individualna krivica je moguća, pa i kao politička. Dva, tri – nije bitno – pet ili osam miliona onih pojedinaca, osoba, koji sebe smatraju Srbima su odgovorni. Da, ali ne i svi Srbi kao Srbi. Samo ja mogu biti kriv. Ali nisam kriv time što sam pripadnik srpske nacije ili srpske države. Kriv sam, u političkom smislu, ili nisam kriv, onoliko koliko jesam ili nisam bio saučesnik u političkim nedelima i ako jesam trpeću sankcije po sili imanentnoj normi koju sam svesno ili nesvesno kršio. Isto kao što će individualni krivci u ostalim domenima trpeti sankcije adekvatne normi koju su kršili: pred zakonom, pred savešću, pred Bogom. Oni koji nisu bili u službi Miloševićeve politike i režima, čak ni kao posredni servis bilo kojeg pipka njegove razgranate strukture (što je bilo vrlo teško, jer je stepen prožetosti društva i režima bio zastrašujuće visok), oni koji ne samo što su redovno glasali protiv, govorili i pisali protiv, delali protiv, čak manje ili više kontinuirano, ali tolike godine bez ikakvog političkog rezultata – svi oni su individualno, ponaosob, politički odgovorni. Za život, kao što neko reče, nema alibija. Naročito za politički život.

Samo ja, dakle, sa imenom i prezimenom, mogu biti kriv, onoliko koliko jesam ili nisam učinio sve što je bilo u mojoj moći da se suprotstavim zlu i beščašću Miloševićeve politike. Onoliko koliko jesam ili nisam rizikovao da u borbi založim ono čime sam raspolagao, a čime nije raspolagao Milošević: svoje vreme, zdravlje, svoju porodicu, svoj posao i karijeru, svoju ličnu i imovinsku bezbednost, svoju relativnu udobnost, svoje brige i radosti, svoj život. Jer neki od nas su ipak rizikovali, a neki nisu. A od onih koji jesu, neki su rizikovali više, neki manje. To je mera krivice ili pravice svakog od nas, pojedinačno.

O tome moramo govoriti javno. O tome moramo govoriti sa jasnom svešću o ozbiljnosti i važnosti rasprave, ali i o razlici između predmeta rasprave i svrhe rasprave.

Sreten Ugričić, Uvod u astronomiju, Ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji, “Stubovi kulture”, Beograd 2006, str. 165–171.

Republika, broj 428-429, 1-31.05.08.

Peščanik.net, 06.05.2008.

Leave a Reply