Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Uobičajeno je da se za Novu godinu svode utisci o najvažnijim zbivanjima u godini za nama, što ću ja kasnije, u tradicionalnoj formi nabrajanja događaja i tendencija, heroja i antiheroja, verovatno i učiniti. Ali u ovom poslednjem ovogodišnjem napisu u svojoj redovnoj rubrici o medijima, želeo bih da ukažem na ono što mi se učinilo najvažnijim. To nisu ratovi u koje je, uprkos zdravoj logici i savetima klasika vojne strategije, Rusija uspela da se upetlja. To nije ni tvrdoglavo i uporno guranje ruske ekonomije u bezdan. To nisu ni odluke federalne skupštine i našeg predsednika koje su omogućile donošenje gomile ciničnih i protivpravnih zakona, niti su to sudovi koji nevine šalju u zatvor a očigledne kriminalce ostavljaju na slobodi, pa čak ni Ustavni sud koji je ukinuo normu o prioritetu međunarodnog prava, a što sve zajedno predstavlja ubrzano i realno ukidanje onoga što nazivamo vladavinom prava.

Sve su to značajni događaji koji su bitno uticali na naš život, ali oni su tek manifestacija procesa koji se već godinama odvija ne samo u svim segmentima vlasti, i ne samo na bojnim poljima naših nečasnih ratova ili u izveštajima o ceni nafte i kursu valuta, već, što je zaista zastrašujuće, i u glavama ruskih građana. Desetine miliona ljudi na svojim televizijskim ekranima s pažnjom i odobravanjem gleda i sluša ispovest moralnog idiota koji nema pojma ko su ti Turkmeni koje on svojim bombama i raketama svakodnevno šalje u smrt, koji tvrdi da su masovna ubistva civila najjeftiniji i najefikasniji trening za našu vojnu avijaciju i koji posle kraćeg razmišljanja saopštava da Borisa Nemcova možda i nije trebalo ubiti. Desetine miliona ljudi u direktnom prenosu gleda kako njihovom vođi rastu očnjaci, rogovi i kopita; iz ekrana zaudara sumpor, od čijeg se reskog mirisa njihova ljubav prema njemu samo pojačava.

Taj moralni idiot koji već 15 godina upravlja ovom zemljom uspeo je ne samo da uništi odnose Rusije sa celim svetom, već i da potpuno razgradi naš pravni sistem. Uspeo je i da u moralne idiote pretvori značajan deo stanovništva. To se kod nas već događalo. Staljin je u vreme velike gladi početkom 30-ih godina prošlog veka uspeo da dovede ljude do kanibalizma, da stvori „armiju od preko četiri miliona registrovanih potkazivača“ i još toliko „pavlika marozovih“1 kao etalon uzornog ponašanja. Ali to se događalo u uslovima gladi, totalnog siromaštva i straha od represije. A Putin je uspeo da u uslovima relativno sitog i bezbednog života većine stanovništva, postigne praktično isto.

On je to uspeo zahvaljujući medijima. Tokom njegove vladavine, oni su postali glavni oslonac režima i osnovni kanal za uspostavljanje standarda moralnog idiotizma. Da bi to bilo moguće, pregaoci ruskih medija su prvo iz svojih moralnih koordinatnih sistema morali da iskorene svako razlikovanje dobra od zla, to jest da se sami pretvore u moralne idiote. I taj zadatak su brzo i uspešno obavili.

U štampanim medijima je za destilaciju dovoljnog broja moralnih idiota potrebno vreme. Na televiziji to ide brže i lakše. Pokazalo se da je televizija prosto prirodni rezervat moralnih idiota i da se primenom „nepostojećih“ spiskova lica kojima je zabranjen pristup kamerama postižu odlični rezultati.

Tako je na primer „Nedeljno veče“ Vladimira Solovljova prava fabrika za serijsku proizvodnju moralnih idiota. Ovaj industrijski proces je organizovan po principu pokretne trake. Na nju ulaze čovekolika stvorenja, a gotovo uvek izlaze moralni idioti raznih vrsta. I da se razumemo: kada govorim o moralnom idiotizmu, nemam nameru da bilo koga vređam. Moralni idiotizam je termin koji je u psihijatriju uveo engleski lekar Džejms Pričard da označi poremećaj ličnosti kod koje intelekt ostaje sačuvan, ali moralni orijentiri nestaju. To je stanje u kojem čovek prestaje da razlikuje dobro i zlo.

Na ruskoj televiziji se najčešće pojavljuju moralni idioti severnokorejskog tipa. Ovaj je oblik poremećaja tokom 2015. bio dominantan. Otvorite veb-stranicu časopisa „Severna Koreja“ i uporedite rečenice iz članaka na tom sajtu sa izjavama naših deputata Železnjaka, Jarovaje, Nikonova ili pisaca Prohanova i Starikova. Na primer, pročitajte članak „Severna Koreja – zemlja mladosti, jedina država na svetu koja ima snažnu omladinu“, a onda na minut ili dva poslušajte deputata Nikonova: „Raduje saznanje da će kod nas u Rusiji biti sve više dece i da će ona biti sve pametnija i pametnija!… Naša privreda je postala znatno snažnija, mišićavija! To je privreda koja stoji na sopstvenim nogama! Rusija je danas jača! Rusija je danas mnogo pametnija!“

A evo još jednog članka pod naslovom „SAD sprovode još intenzivniju neprijateljsku politiku prema Severnoj Koreji“. I ponovo deputat Nikonov: „Postoji grupa zemalja koja je oduvek želela, pa i danas želi da nas nema“. Železnjak, Nikonov i Jarovaja do začuđujućih detalja kopiraju izraze lica, gesikulaciju i retoriku severnokorejskih diktatora. Posebno su zanimljive slučnosti u informativnom sadržaju njihovih izjava. Ovo je tipičan citat Nikonova: „Kada nastupe teškoće, na njih se treba usredsrediti i učiniti nešto. Tada je svako dužan da se ozbiljno zamisli nad time kako može da pomogne svojoj zemlji“. Zamislite sebe u ulozi učesnika ovakvih diskusija i pokušajte da se sadržajno suprotstavite ovoj tezi!

Kada pisac Prohanov govori o Ruskom Čudu ili o tome da smo „svi mi jedno biće“ i o tome „kakva je sreća živeti na ovom svetu i odgonetati veliku tajnu ruskog naroda“, a takođe i o visokoj duhovnosti Rusa koja se suprotstavlja bezduhovnom zapadu, sve se to odmah da uporediti sa izvornikom ovih teza, sa člankom „O kulturi proleterske debate i o kulturi debate uopšte“. U tom članku iz već pomenutog časopisa „Severna Koreja“, između ostalog piše: „Naime, reč je o realnosti koju proživljava jedan gordi narod, narod koji svoju sreću gradi na svojoj rodnoj grudi, narod koji nikome na svetu ne zavidi i koji svoje uspehe ne meri visinom novčanih primanja ili markom automobila u kojem će se svakodnevno voziti i premeštati svoju debelu zadnjicu iz jedne prodavnice u drugu. Ta nova-stara realnost još jednom dokazuje tezu o neprikosnovenosti ideja na koje nam je ukazao Veliki Vođa Kim Džong Il, a koje su u praksi potvrđene uspešnom izgradnjom Moćne i Prosperitetne Države“ – završen citat.

Za razliku od stanovnika Severne Koreje, ruski građanin može (ako to želi) da uporedi sadržaj koji mu nudi televizija sa sadržajem ne samo svog frižidera, već i sa ponudom na internetu. Ili može da uporedi neobuzdani optimizam ruske televizije sa podacima poluzvaničnog Sveruskog centra za istraživanje javnog mnjenja (ВЦИОМ) koji je nedavno objavio da je tokom ove godine broj ljudi bez dovoljno novca za hranu i odeću porastao gotovo dva puta – sa 22% 2014, na 39% 2015.

Budući da je televizija osnova osnove Putinovog režima i da je oblik, pa i sadržaj svega što se emituje saobražen severnokorejskom modelu, u tom pravcu se usmeravaju i ostale sfere života u Rusiji. Dok zapisujem ove reči, sa televizora dopire vest o važnom koraku naše spoljne trgovine: prodaji ruskog sena Severnoj Koreji. Naime, krajem 2015. našem dalekoistočnom susedu je prodato 528 tona sena. Možda je Putin to imao u vidu kada je na svojoj poslednjoj velikoj pres-konferenciji govorio o tome da je došlo vreme da se „skinemo sa naftne igle“ i oslobodimo dolarske zavisnosti.

Ежедневный журнал, 29.12.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 05.01.2016.

________________

  1. Pavlik Marozov – Павел Трофимович Морозов (1918-1932), dečak sa sela ubijen za vreme kolektivizacije, navodno zato što je svog oca kulaka potkazao sovjetskim vlastima. Proglašen je za heroja i mučenika, a njegov podvig je postao jedan od glavnih obrazovnih mitova sovjetske epohe. Kasnije, u post-sovjetskom periodu, istoričari su pronašli mnoge „rupe“ u službenoj verziji događaja i utvrdili da je on ubijen iz porodičnih, a ne iz političkih razloga.