Najavljuju nam kao senzaciju prvoga reda nekakve fono zapise koje je general Mladić vodio u jeku svoje sadašnje podrumske bitke. Kako će se sudije u Hagu snaći sa ovim „materijalom“ to ne znamo ali da tu senzacije nema valjalo bi jasno reći.

Epolete ovog neslavnog generala koji nijednu bitku nije dobio davno su posute pepelom Srebrenice – ali on nije jedini među dičnim ratnicima i ratovođama. Ove presretnute misli generala Mladića i oca nacije Dobrice Ćosića nisu ništa novo i ponavljaju se godinama kao dosadni refren u starinskim pesmama. Još daleke 1993. godine, marta meseca, u „Borbi“ je Dobrica Ćosić pisao da je BiH „istorijska nakaza“. Šta biva sa državama u ratnim olujama o tome ovaj agronom i mislilac nikad nije razmišljao – nikad se ne zna čija će država biti istorijska nakaza.

Godinama to znamo, a još u decembru 1996. godine ugledni kolumnista u pariskom Le Mondu Le Renard oglasio se sa pitanjem „Šta Dobrica Ćosić radi u Parizu“. Predstavio ga je ovaj list kao pisca kojeg izdašno objavljuje L’Age d’homme iz Lozane, izdavačka kuća poznata po forsiranju pisaca i mislilaca koji zagovaraju istorijski revizionizam. Jedva da bi našeg pisca neko drugi i prevodio na francuski. Pitao se ovaj ugledni komentator i zamerao Francuskoj rečima svašta je moguće u Francuskoj pa i turistička viza za Dobricu Ćosića. Ono što nije bilo jasno ni ovom uglednom komentatoru iz poznatog lista nije bilo sasvim nepoznato svima nama koji smo pisali o Ćosiću ali izostao je odgovor na ključno pitanje. Znamo naime da je Ćosićev roman „Daleko je sunce“ loša socrealistička kopija romana „Poraz“ Aleksandra Fadejeva: sudbina opkoljenog partizanskog odreda i tragična kolebanja u njemu. Nije jasno ni jednom Ćosićevom biografu kako se dogodilo da pisac antifašista koji je prigrlio nadnacionalnu ideologiju završava sa onim što su 1941. general Milan Nedić i brat mu Milutin izložili i predali zapovedniku Srbije Baaderu i J. fon Ribentropu pod naslovom „Srbi i srpske zemlje – etnografski problemi srpske nacije“. Ovo će Stevan Moljević iste godine rezimirati u brošuri „Homogena Srbija“. Ćosić danas to ponavlja od reči do reči, i neka mu bude.

I tu negde stoje i Ćosić i njegov izdavač L’Age d’homme čiju biblioteku Slavica ne treba potcenjivati.

Srbija je danas – da se poslužimo metaforom Voje Čolanovića – država na rasklapanje.

U srednjem veku, u državnim i crkvenim aktima, retko je korišćena reč Srbija, a najčešće je korišćena sintagma srpske zemlje. Knez Lazar je govorio pod Rudnikom o srpskim zemljama, i drugi srpski vladari, ali o srpskim zemljama govorio je i Nikola Altomanović, kome je isti knez doakao ponad Dubrovnika, pod Srđem. Sama sintagma srpske zemlje nije sporna jer se Srbi prepoznaju po poreklu, jeziku i pismu, ali žive u različitim državama. Tako je oduvek i bilo. Sada se ovaj izraz koristi da se označi ne stvarna, nego nekakva virtuelna Srbija. Srbi i danas žive u različitim zemljama koje Srbija priznaje, ali su državne granice i danas kao i u srednjem veku efemeride. No, svejedno, nacionalni guslari ne prestaju. Primera radi, istoričar R. Ljušić priznaje da države nastaju i nestaju u ratovima – njega muči kosovska muka – i neočekivano završava svoja razmišljanja – ja zagovaram obrenovićevsku politiku, kamo sreće da smo sledili takvu politiku jer Obrenovići su politikom kulturnog jedinstva srpskog naroda proširili Srbiju, a Karađorđevići su politikom borbe za teritorije urnisali Srbiju.

Bilo kako bilo uz jek gusala mi zaboravimo na činjenice i kad ih se kasno setimo zbunjeni smo ko guske u balkanskoj magli. A sa gusala i onih iz SANU i brojnih medija odjekuje reč koja se zove Rusija. To se lepo vidi u jeremijadama Vuka Jeremića. U Kremlju sede političari koji dobro neguju svoj imperijalni instinkt, i njih gusle ne interesuju, a mi i dalje čekamo Ruse da nam povrate Kosovo. Kada su se Abhazija i Južna Osetija odlučile za „samoopredeljenje“ Moskva je tu secesiju zvanično priznala. U Beogradu totalna zabuna. Po zovu srca koje kuca sa majčicom Rusijom trebalo je i mi da priznamo te odvojene države, ali niko nije primetio da to ne smemo. Zanimljivo je da je ova oklopno-tenkovska faza prava naroda na samoopredeljenje legla na srce kosovskim Albancima. Svejedno, Moskva je daleko i ne samo suzama nego ni guslama ne veruje, a mi slušamo jeremijade Vuka Jeremića.

Ako je za utehu, u Srbiji nije dosadno, ali da je mučno živeti u takvoj državi koja se rasklapa i sklapa po potrebi, svima je jasno, nadajmo se.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 26.08.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)