Kada je pre nekoliko godina u službenu posetu našoj zemlji doputovao pravoslavni patrijarh Aleksandrije – čovek nesumljive harizme i evropskog obrazovanja – nastupila je zabuna i za SPC i za državu. U medijima je nastala zbrka, čak su se namučili i iskusni novinari državne agencije Tanjug. Problem je bio napisati za vesti punu službenu titulu uvaženog gosta. To je čitav pasus sa rečima, koje laicima odavno ništa ne znače. A službena titula, koja se tiska na memorandumu uz ime patrijarha Petra VII glasi: “Najblaženiji i najpoštovaniji Otac, Papa i patrijarh velikog grada Aleksandrije, Libije, Pentapolja, Etiopije i sve zemlje Egipta, otac otaca, pastir pastira, arhijerej arhijereja, trinaesti apostol i Sudija vaseljene”. Ne samo da je dugačko, no odakle i papa, osim onog u Rimu, pa još pravoslavni – vapili su novinari. A uvaženi gost u svojoj eparhiji jedva da ima koju hiljadu hrišćana – većina je davno otišla na Zapad. No, titule se ne menjaju lako. Crkva stoji na Predanju. Odavno titule ne “pokrivaju” realnost, no tu su gde su. Smisao je očuvati u simboličkoj ravni makar ono što je nekada bilo realnost.

Od nedavno i nas prate slične nevolje. U RRA sedi preosvećeni Porfirije i sudi kako sudi o frekvencijama na prostoru Srbije. On se službeno tituliše – i to redovno ide uz njegovo ime – kao episkop jegarski SPC. Davno u gradiću Jegri u severoistočnoj Mađarskoj nema Srba, no titula postoji i sada je obnovljena. Nećemo ovde ulaziti u istoriju te stare eparhije – tu smo imali problema sa Ruskom crkvom. Nevolje sa crkvenim titulama tu ne prestaju. Od nedavno je crnogorski mitropolit Amfilohije, koji se tituliše kao crnogorsko-primorski i skenderijski – to je Skadar u Albaniji – dodao sebi i titulu arhiepiskop cetinjski. I tako smo dobili još jednog arhiepiskopa SPC, osim arhiepiskopa pećkog, kako se potpisuje patrijarh Pavle. Vlast je vlast i vladikama, i kao i drugim ljudima, ni njima vlasti nikada dosta. Prilikom nedavne “arondizacije” eparhija, od jedne su napravljene dve. Nastale su posebno šabačka, a posebno valjevska.

Od istorije se ne može pobeći. Barem je to breme koje crkva, uz ostalo, mora da nosi. Reč je o episkopu raško-prizrenskom Artemiju, koji uz druge muke oko Kosova, ima i muku sa titulom. Naime, on odskora svoju titulu proširuje sintagmom “kosovsko-metohijski”. I opet imamo nevolju kako to razumeti ispravno, da ni predanje ni realnost ne budu oštećeni. Suočen sa znatiželjnim novinarima, prosvećeni Artemije je ponudio objašnjenje. Prvo, kaže on, želeo je da se sačuva ime Metohije. On kaže da se ugledao “na stariju braću u Hristu, koji su samovoljno menjali titule”. To se verovatno odnosi na mitropolita Amfilohija. Tu već imamo problem. Vladika Artemije kaže “da crkva preko toga prelazi ćutke i toleriše promene, iako ne bi trebalo”. Nevolje koje prate crkvu nastaju jer se u njoj kanonska i državna teritorija mešaju – bez obzira što su u stvari odvojene. Nije dakle, reč tek o drevnim titulama – važno je šta koja titula “pokriva” – od Makedonije do Grčke, pa do daleke Aleksandrije. To se čita u svakodnevnim konfliktima na Balkanu, gde se crkve dele i svađaju po “šavovima” promenljivih državnih granica.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 11.03.2008.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)

Author: Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.