Tri su ključne reči sadržane u ovom naslovu, jedna potiče iz oblasti kulture, druga iz marketinga a treća iz prava. Sve tri reči su posebno kodirane u savremenoj muzeološkoj praksi Republike Srbije, što se posebno može uočiti na primeru vođenja jedne „referentne institucije kulture od nacionalnog značaja“ koja je u javnosti još uvek prepoznatljiva kao Muzej žrtava genocida (MŽG). Ova institucija je osnovana 1992. odlukom Narodne skupštine Republike Srbije „radi trajnog sećanja na žrtve genocida počinjenog nad Srbima“. Ne želim da ulazim u razloge osnivanja ove institucije u osvit jugoslovenskog rata, neka se time pozabave istoričari. Ono što me zanima je zloupotreba ovakve institucije danas, koja je pored Republičkog zavoda za statistiku postala najvažnija institucija u zemlji. Pritom, kako se političke prilike razvijaju, sasvim je moguće da će ove dve institucije uskoro doživeti fuziju, budući da su obe iskoračile iz svog opisa posla i našle se u otvorenom polju političke manipulacije, kao podrška politici predsednika Srbije.
Na sajtu MŽG mogu se naći taksativno navedeni zadaci ove institucije. „Muzej prikuplja, obrađuje i čuva: 1) podatke o pojedinačnim i grupnim žrtvama zločina genocida i drugim genocidnim činjenicama; 2) utvrđuje i radi na obeležavanju mesta stradanja; 3) obezbeđuje korišćenje kulturno istorijske građe i saznanja kojim raspolaže i 4) sarađuje sa srodnim institucijama u zemlji i inostranstvu.“ Dakle, vrlo jasno su predočeni zadaci i ciljevi ove institucije. Ona se uglavnom time i bavila sve do dolaska istoričara Dejana Ristića na njeno čelo maja 2021, kada je otpočeo novi život muzeja, ovog puta kao prateće institucije u poslovima oko mapiranja, korišćenja, upravljanja i plasiranja genocida u javnost.
Bilo je očekivano da će nakon enormnog porasta značaja Jasenovca u Vučićevoj politici doći do promena na čelu MŽG, ali ne i do ukupne transformacije njegove uloge u društvu koje je, prema rečima režimskih intelektualaca i medija, dugo čamilo u neznanju o sopstvenom stradanju. Zato je sada formiran jedan operativan medijski tim sa dr Ristićem na čelu, koji je tu da komentariše sve što je u vezi sa genocidom nad Srbima – juče, danas, sutra. Srbija proizvodi manjak struje, ali je zato proizvodnja javnog diskursa o genocidu enormna.
Za Dejana Ristića, kao i naprednjačku elitu, genocid nad Srbima je sve. On zahvata sve oblasti društvenog i političkog života, posebno kulturu, a jedini relevantni kritičar tih novih umetničkih formi je niko drugi do direktor MŽG. On najbolje može da artikuliše umetničku kritiku o nekom delu, tj. u kojoj meri ono sadrži genocid, te da li odgovara na pitanja o genocidu (nad Srbima) i na koncu, da li je to kvalitetno umetničko delo ili nije. Imali smo takav slučaj sa filmom Predraga Antonijevića Dara iz Jasenovca koji je za kratko vreme postao jedno od glavnih uporišta savremenog nacionalnog identiteta. Dr Ristić je svojevremeno o tom filmu rekao da se radi o „dugo očekivanom i više nego dobrodošlom filmskom ostvarenju“, te da konačno „imamo makar jedno filmsko ostvarenje o Jasenovcu“ i konačno da se radi o „potresnom umetničkom svedočanstvu“. Jedina mu je zamerka bila što filmski režiser nije sve to prikazao na prostoru cele NDH, što bi tek odgovaralo istorijskoj istini.
Dejan Ristić funkcioniše kao regulatorno telo kada je u pitanju upotreba genocida u javnosti. On je tu da kaže gde treba da se dižu spomenici žrtvama iz Jasenovca, kada treba učenicima da se plasira priča o stradanju Srba ili da se reaguje na pisanje svetske štampe o Jasenovcu. No najvažnija njegova aktivnost je da prati, koordinira diskurs o genocidu u medijima, prilikom aktivnosti predsednika Vučića, kome je genocid u Jasenovcu polje identifikacije sa kolektivom koji reprezentuje, alibi za katastrofalnu regionalnu politiku, pokrivalica za ukidanje svakog sećanja na genocid u Srebrenici, kao i putokaz za buduću politiku. Tako je bilo i ovog puta, prilikom pokušaja „privatne posete Jasenovcu“ o čemu je već dosta pisano. Direktor MŽG je ovoga puta nastupio u najmanju ruku kao neko iz protokola predsednika, odnosno kao ministar spoljnih poslova, donekle i kao ministar pravde, koristeći se autoritetom institucije na čijem se čelu nalazi.
Kao što je očekivano, dr Ristić se ustremio na političko rukovodstvo Republike Hrvatske, optuživši ga za „novoustaštvo“, što je davnašnja teza ne samo dr Ristića već i ministra Vulina, i mnogih drugih doktora istorije. On je potom kao dežurni psiholog analizirao „rad nečiste savesti hrvatskog ministra spoljnih poslova“, ocenivši odluku da se Vučiću ne dopusti ulazak kao „sramnu, nedemokratsku i anticivilizacijsku“. Pritom, direktor MŽG je otišao i korak dalje, brendiravši novu afilijaciju Aleksandra Vučića kao „potomka žrtava genocida“ kome nisu dozvolili da poseti Jasenovac. Logično je da direktor MŽG podrži PŽG, jer to spada u petu grupu, još uvek nedopisanih, ali podrazumevajućih zadataka Muzeja žrtava genocida u Beogradu. On, naime 1) prikuplja podatke o PŽG, 2) njegovom kretanju po stratištima iz Drugog svetskog rata, 3) obezbeđuje plasman svojih saznanja o aktivnostima PŽG u javnost i 4) sarađuje sa srodnim institucijama.
MŽG je potpuno sinhronizovan sa PŽG. Naime, direktor MŽG je 11. jula posetio FDU, gde se dogovarao o novim filmskim projektima na temu „istraživanja genocida počinjenog nad pripadnicima srpskog naroda na celokupnom području NDH“. Dakle, ono što nije ispričano u Dari, moglo bi da nas dočeka o nekom verskom prazniku na RTS-u, u prajm tajmu. Sve što smo videli u Antonijevićevom čarobnom ostvarenju, samo podignuto na viši stepen klanja, po meri direktora MŽG, a pod pokroviteljstvom PŽG, novojasenovačkog mučenika čiji se praznik poštuje svakog dana u godini, na svim kanalima, dok on „samo radi svoj posao“.
Peščanik.net, 20.07.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
