Muzeji su mesta u kojima, skoro svuda po svetu, vlada sveti mir i ono što ga štiti – nedostatak prirodne svetlosti. Veštačka, dobro proučena i stalno održavana svetlost je nužna za dugi opstanak predmeta koji se u muzeju čuvaju. Institucija nosi ime mitskoga pesnika Musaja, prijatelja ili sina Orfeja, koji je po antičkim autorima bio sahranjen na Musaionu, brdašcu u Atini, ali je isto tako važna veza sa imenom Muza, boginjama umetnosti i nauka. Nastala je u kulturi helenizma, dobu po smrti Aleksandra Velikoga, kada je monarhija prevladala kao politički sistem u celom antičkome svetu, a vlastodršci i bogataši su još imali “upisane” obaveze prema kolektivu i želju da o njihovoj slavi svedoče učenjaci i umetnici – pa su se trudili da ih za to pridobiju uslovima za rad i novcem. Muzeji novoga veka, o kojima su izazovno pisali Michel Foucault i Pierre Bourdieu, i o kojima je dobar pregled dao Tony Bennet u svojoj knjizi Rađanje muzeja iz 1995, su ustanove – heterotopije: u njima se ljudsko znanje oblikuje po najrazličitijim modelima, najčešće onima koje manje ili više diskretno diktira trenutna vlast. Možda upravo zbog nelagodnosti koja iz toga proizlazi, mnogi savremeni muzeji proizvode za posetioce utisak svetoga mesta, ozbiljnosti, posvećenosti. To je mnogo vidljivije u muzejima smeštenim u istorijske zgrade, u kojima se po pravilu prekida svaki vizuelni kontakt sa spoljnim svetom. Neki moderni muzeji, pre svega oni u kojima se prikazuju moderna umetnost i savremena istorija, otvorili su se dnevnoj svetlosti, i uključili je kao izvrsnog “aranžera” prostora. Piramida u Louvre-u u Parizu je sjajan primer kompromisa – posetilac prolazi kroz svetlosnu inicijaciju da bi ušao u muzejske prostore bez svetlosti. Muzeji u slobodnome prostoru su danas posvuda, ali je izvesno da ne mogu prikazivati vredne i na atmosferu osetljive predmete. Nema sumnje da najbolje mogu delovati muzeji koji su u prostoru iz koga potiču objekti. Ne zaboravimo da izolovanost muzeja izvesno služi i tome da se uspostavi zaborav – pre svega zaborav o tome otkuda potiču izloženi predmeti. Godinama su se vodile žestoke rasprave o tome da li treba vratiti ono što je doneseno, kupljeno ili naprosto ukradeno od starih civilizacija Sredozemlja, Azije i Afrike, ali su se završile potpunim ućutkivanjem glasova – posebno kada se pojavio problem avganistanskih i iračkih muzeja. Dizanje u vazduh Buddhinih statua je izvesno uradilo mnogo na ućutkivanju: da li to zaista pravda strašnu nebrigu za avganistanske i iračke starine, i tolerisanje tržišta lako ukradenim starinama?
U ovu kategoriju svakako spada Akropoljski muzej u Atini. Posle katastrofalnog rušenja Partenona, koje je izveo venecijanski vojskovođa Morosini 1687. direktnim udarcem u tursku oružarnicu, ostalo je ogromno mnogo neazmislivo vrednih otpadaka. Morosini, vrlo zadovoljan svojom pobedom nad Turcima, sam je nadgledao ruševine i izdvajao vrednije komade da ih upotrebi i proda za italijanske vrtove. Naredne godine je, uglavnom zahvaljujući svojim vojnim zaslugama, postao venecijanski dužd. Malo je teže svaliti odgovornost na Turke, jer su uglavnom koristili stare spomenike za nove upotrebe. No izvesno se kao ključna štetočina pojavljuje Thomas Bruce, sedmi erl od Elgina, koji je mnoge ostatke kupio od turskoga zapovednika Atine početkom devetnaestoga veka, zatim ih rasekao da bih ih lakše transportovao, i po dolasku se dugo cenjkao sa Britanskim muzejem da bi dobio željenu cenu – koju nije dobio. Jedna od lađa sa skuplturama se inače potopila. Sedmi erl od Elgina (izgovara se “g”) je zaslužio oštre napade od strane lorda Byrona. Elgin sin je nastavio lepu porodičnu tradiciju, pa je uništio stari letnji dvor u Pekingu, i komade onda rasprodavao. Decenijama je mali muzej na Akropolju, ukopan u teren i skoro nevidljiv, čuvao ostatke skulpture i keramike. Na njegov ulaz su u osamdesetim godinama postavili Karijatide sa hrama Erehtejona, da bi publici pokazali kako je atinski smog uništio njihova lica, a na hram su postavljene kopije. Konačno je prošle godine otvoren novi muzej, pod Akropoljem, na mestu skromnog naselja koje se tu bez prekida razvijalo od kasne antike. Iskopine toga naselja se danas vide pod staklenim podom galerije koja vodi u muzej. Tim pod vođstvom arhitekta Bernarda Tschumi-a je projektovao novi muzej. Iz dugogodišnje istorije građenja sećam se slike kako džinovska dizalica prenosi veliku skulpturu sa akropoljskoga brda, preko grada, do muzejske zgrade. Kako se već pristoji, mišljenja o novome muzeju su podeljena. Tri sprata su sada verovatno zadnji dom starina sa Akropolja, sa nagnutom galerijom gde su izloženi nalazi sa padina, centralnom galerijom sa koje motre karijatide uništenih kamenih lica, i konačno spratom na kome su partenonski frizovi, na unutarnjoj i spoljnoj kolonadi, na zamišljenom Partenonu. Beli delovi označavaju ono što je danas u Britanskome Muzeju u Londonu. Muzej me je preuzeo već na prvome spratu, gde su izložene arhaične Kore, figure žena i/ili boginja u jonskoj, maloazijskoj odeći, zavodljive, sa potpuno prilepljenom odećom (posebno sa leđa), našminkane, izfrizirane, u svim bojama čiji se tragovi još prepoznaju. U starome muzeju su bile poređane u polukrug, što je imalo svoju logiku – stil je zajednički, žene su masa. Sada su svaka za sebe, okrenute tako da se svakoj možete približiti, pogledati je sa svih strana, hvatati njihov pogled. Jednostavan trik u prostoru danas potpuno menja koncept – valjda zahvaljujući novim, koliko-toliko prevladavajućim pogledima na pol. Sa prozora na uglovima vidite okolne kuće i dvorišta, očekivani svet grada u kojem su i one nekada živele. No čudo svetlosti dešava se zaista tek oko partenonskih skulptura i reljefa. Uveče, svetlost koja umire sa Akropolja šalje zrake koji se kroz posebna stakla muzeja prelamaju i postaju jak, zlatan bljesak. Dok ste se okrenuli, za vašim leđima se na frizovima nešto dogodilo, atinski narod u procesiji boginji Ateni se pomerio, možda ste čak nešto i čuli od mrmorenja na jeziku na kojem se može reći sve, čak i danas. Čudo staklarske tehnike je omogućilo da se svetlost unutar muzeja stalno poigrava sa vašim vidom, da vas vodi bolje od svakoga vodiča. Ovaj virtualni Partenon je nužna dopuna pravome, na kojem upravo potiču velike rekonstrukcije. Prozori su na partenonskome spratu svuda, nisu samo otvori, a zahvaljujući igri svetlosti često ne možete odrediti da li ste “napolju” ili “unutra”. Starci sa friza se zgražavaju nad zgradom na najboljem mestu u Atini, između Akropolja i muzeja, koju je prigrabio “sposobni” političar; devojke koje nose boginjin peplos vire u bašticu neke bake, koja je ostala uklještena između višespratnica na desnoj strani; konjanici gledaju kako da se probiju kroz uske uličice ispod muzeja. Partenonske skulpture, žalosni fragmenti uglavnom evropske pohlepe i nadutosti, dobile su sasvim nov život: njihova misija je da nam postavljaju pitanja. Neko će odgovarati misleći na besmrtnu lepotu, neko na zauvek izgubljenu demokratiju. Dve Atine su se srele, zahvaljujući svetlosti.
Peščanik.net, 30.08.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
