Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Uzmimo da imate plan, sasvim neodređen, ali sugestivan, recimo o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, koji nije izvodljiv. I onda pitate a šta mi nudite u zamenu? I za svaki predlog kažete da ne nudi ništa. U odnosu na neodređeni i neizvodljivi plan. Tako da možete da kažete da ste za dogovor i sporazum, i svakako za kompromis, jedino čekate ponude. Imate li zaista plan i želite li zaista dogovor?

Oni koji bi trebalo da posreduju, recimo Amerika i Evropa, razrađuju ponude koje bi trebalo da budu poželjna zamena za plan o razgraničenju, a odvažniji među njima su za to da se plan prihvati. Pa se posvećuju traženju načina da se plan učini izvodljivim. Zašto se trude i traže pravu ponudu?

Zato što je pre nego što je iznet plan o razgraničenju postojalo razumevanje da će srpske vlasti biti spremne da normalizuju odnose sa Kosovom, u najmanju ruku kao dve države koje se ne priznaju. To je bila osnova pokretanja pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Interes naprednjačko-socijalističke vlasti je bio da učvrsti vlast i da izbegne moguće nepovoljne privredne posledice ukoliko sporazuma sa EU ne bi bilo. Cilj je bio, da se tako izrazim, međunarodna normalizacija nove vlasti Briselskim sporazumom sa Kosovom pod okriljem Evropske unije, kojim se kaže „mi smo se promenili“. Poslovi pre svega. Da bi EU računala da postoji dogovor: pregovori o pridruživanju za normalizaciju odnosa sa Kosovom (po modelu dve Nemačke ili uz uzajamno priznanje).

Uzmimo da mislite „Balkan je to“ i pod tim mislite da znate šta mislite, nećete se iznenaditi kada dobijete plan za konačnu normalizaciju odnosa kroz razmenu teritorija. I kako je to Balkan, sve je, može se misliti, politički izvodljivo ako je vlastima, zapravo diktatorima, u interesu, a i napredak je zapravo, doduše balkanski, jer se predlaže trampa teritorija, a ne oružani sukob za kontrolu nad njima. Uz to, ulog je veliki, kao i zasluga za uspeh, reč je o istorijskom sporazumu o konačnom rešenju vekovnog spora, dakle reč je o velikom političkom uspehu.

Koliko bi, međutim, EU i Amerika bile spremne da se angažuju da se taj plan sprovede? Recimo da se tačno iscrtaju granice, da se presele ljudi, da se suzbije otpor i da se očuva stabilnost. Jer jedna strana traži ceo sever Kosova, a druga strana traži Preševsku dolinu. A onda obe strane na svaki konkretni predlog o razgraničenju kažu da to nije ono što su imale na umu, jer je sve u stvari neprihvatljivo, bilo po etničkom ili po istorijskom ili po privrednom ili konačno strateškom osnovu. Tada se EU i Amerika, u nedostatku političkih sredstava da strane primoraju na sasvim konkretan plan o razgraničenju, nađu u položaju da kažu da je njima prihvatljivo sve o čemu se dve strane slože. Na šta sledi prigovor da one, EU i Amerika, ne nude ništa.

Sa strane srpskih vlasti, to je poželjan ishod. Jer, eto, spremni smo za sporazum i nudimo plan koji je nažalost neizvodljiv, a vi nam ne nudite ništa u zamenu. I tu završavaju naše obaveze dok nema zadovoljavajuće ponude.

Uzmimo da sada EU i Amerika kažu da očekuju da obe strane, a pre svega Srbija, ispune svoje obaveze, a ne da nude plan koji ne mogu da sprovedu, jer to je isto kao da ne nude ništa. Srpske vlasti bi mogle da se pozovu na rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, ali time bi zapravo priznale da ne nude ništa, kako zbog toga što bi osporavale presude Međunarodnog suda pravde, tako i zato što bi se time reklo da su u čitav briselski proces ušle neiskreno nadajući se ishodu, do kojeg je i došlo, da od sporazuma neće biti ništa.

Ali zato Rusija može da se poziva na tu rezoluciju, jer odluke Suda ne obavezuju Savet bezbednosti ukoliko on, što će reći njegovi stalni članovi, to ne želi. I Rusija se stalno poziva na tu rezoluciju i preko svog ambasadora u Beogradu i sve učestalijim izjavama ministra spoljnih poslova, predsednika vlade i predsednika države. Čime se ističe da, prvo, nije prihvatljiv nikakav sporazum koji ne može da prođe kroz Savet bezbednosti, u kojem Rusija ima pravo veta, i drugo da se dve strane, Srbija i Kosovo, mogu dogovoriti kako god žele, ali da moraju da vode računa o ruskim interesima ako žele njen glas. Ovo poslednje podrazumeva povećanu ulogu Rusije u čitavom procesu pregovaranja i dogovaranja i konačno sprovođenja dogovora. Sa kojim, tim procesom, nema potrebe žuriti, jer se, naravno, radi, kako kažu i EU i Amerika, o istorijskom, konačnom sporazumu.

Ovde je još potrebno ukazati na zabludu srpske opozicije. Da će preuzeti vlast na kosovskom pitanju. Da će demokrati uzeti vlast od radikala i socijalista na pitanju izdaje Kosova. Uz distanciranje od Evropske unije i Sjedinjenih Država. I uz podršku Rusije, koja će uvideti da Vučić zapravo želi da ih iskoristi kako bi izdao Kosovo jer je to obećao Evropskoj uniji, Americi i Severnoatlantskom savezu. To je opozicija koja nudi ništa.

Rusija i Srpska pravoslavna crkva imaju drukčiji pristup. O Vučiću misle to što misle, da to kažem najblaže što mogu, ali ga neprestano odlikuju. A ako bi došlo do toga da se traži zamena, neko kao Dačić bi svakako imao prednost nad bilo kim kojeg opozicija može da ponudi, šta god da je spreman da učini i za Rusiji i za SPC. Njihova ponuda demokratskoj opoziciji je – ništa.

Peščanik.net, 28.10.2019.

TEMA – KOSOVO